Еритроцитопоеза

Еритроцитопоеза је процес стварања зрелих еритроцита (црвених крвних зрнаца) из њихових матичних ћелија преко процеса размножавања, сазревања и губљења једра и дешава се (нормално) скоро искључиво у косној сржи, у оквиру морфолошке целине еритробластног острва.

За еритроцитопоезу су потребни бројни фактори: нормална грађа косне сржи, присуство у сржи свих чинилаца потребних за деобу и сазревање ћелија (Fe, Cu, Co, беланчевине, витамини – Б12 и фолна киселина), одговарајућа локална температура и нормална ендокрина регулација еритроцитопоезе. Косна срж сваког сата створи око 900 милиона црвених крвних зрнаца, а у случају потребе еритроцитопоеза се може повећати и за 6-8 пута.

Ћелије еритроцитне лозе

Прва ћелија препознате морфологије у еритроцитној лози је проеритробласт или пронормобласт, који настаје од опредељене унипотентне матичне ћелије (). Проеритробласт је највећа ћелија еритроцитне лозе (20-25μm), има једно велико једро са једним или више једараца и јасно је одвојено од цитоплазме. Цитоплазма је умерено базофилна и не садржи гранулације. У овом ступњу сазревања почиње ендоцитоза комплекса из ванћелијског матрикса.

Деобом проеритробласта настаје базофилни или рани еритробласт. Он је нешто мањи од свог претходника (16-18μm), нуклеолус му често није видљив, а цитоплазма заузима једну четвртину ћелије и изразито је базофилна, услед присуства бројних слободних рибозома. На њима се синтетише глобин, док у митохондријама почиње синтеза хема.

Деобом базофилног нормобласта настаје полихроматофилни или интермедијарни еритробласт (12-15μm). Уз смањење величине ћелије, смањује се и једро које сада заузима половину ћелијског волумена, а у цитоплазми постаје видљива синтеза хемоглобина као мањих ацидофилних поља у предоминантно базофилној цитоплазми.

Дељењем полихроматофилног нормобласта настаје ацидофилни или ортохроматски еритробласт (7-10μm). Једро ове ћелије је мало и у њему престаје синтеза ДНК (ћелија губи способност деобе), а цитоплазма сада заузима већи део ћелије и садржи велике количине хемоглобина.

Избацивањем једра од ацидофилног нормобласта настаје ретикулоцит, који у цитоплазми још увек садржи малу количину базофилне материје (остаци ћелијских органела). Једро дигестују макрофаге еритробластног острва. У овом стадијуму ћелије прелазе из косне сржи у крвоток преко синусоидних капилара процесом дијапедезе. Престаје ендоцитоза гвожђа, али се синтеза хемоглобина одвија још извесно време и постепено прекида.

Потребно је око пет дана да од проеритробласта настане ретикулоцит, а још два дана да од њега настане зрео еритроцит.

Све ове ћелије, почевши од проеритробласта па закључно са еритроцитом, се називају једним именом еритрон.

Регулација производње еритроцита

Величину еритроцитопоезе регулише парцијални притисак кисеоника у ткивима. Свако стање које узрокује смањену испоруку кисеоника ткивима и ћелијама, изазива повећано стварање еритроцита.

Главни фактор који утиче на повећање еритроцитопоезе је хормон еритропоетин. То је гликопротеин, који се ствара највећим делом у бубрезима (90%), а једним делом и у јетри. Примарно место деловања овог хормона су унипотентне матичне ћелије, предодређене за стварање проеритробласта. Секундарно дејство еритропоетина је убрзавање уградње гвожђа у хем и убрзавање преласка ретикулоцита у периферну крв.

Осим еритропоетина и нервни систем и други хормони (андрогени, пролактин, вазоактивни хормони) и циклични аденозин-монофосфат (cAMP) делују на величину еритроцитопоезе.