Денг Сјаопинг

У кинеској традицији презиме (Денг) претходи имену.^[1]

Денг Сјаопинг (22. август 1904 — 19. фебруар 1997) је био кинески политичар, државник и дипломата.^[2] Као лидер Комунистичке партије Кине, Денг је био реформатор који је усмерио Кину ка тржишној економији. Денг никада није имао функцију председника државе или генералног секретара, али је био де факто вођа Народне Републике Кине од 1978. до 1992. године. Са власти се повукао 1990, али је све до смрти имао пресудан утицај у постмаоистичкој Кини.

Денг Сјаопинг
Денг Сјаопинг у јануару 1979, са председником САД Џимијем Картером у позадини
Датум рођења	(1904-08-22)22. август 1904.
Место рођења	градски округ Гуанган, Сечуан, Династија Ћинг
Датум смрти	19. фебруар 1997.(1997-02-19) (92 год.)
Место смрти	Пекинг, НР Кина
Народност	Кинез
Универзитет	Moscow Sun Yat-sen University, Комунистички универзитет радника Истока
Политичка странка	Комунистичка партија Кине
Мандати Председавајићи саветничке комисије Комунистичке партије Кине 13. септембар 1982. — 2. новембар 1987. Председник Ли Сјенњен Премијер Жао Цијанг Претходник Позиција успостављена Наследник Чен Јун Колега Бо Јибо Председавајући Централне војне комисије 28. јун 1981. — 9. новембар 1989. Претходник Хуа Гуофенг Наследник Ђанг Цемин Војна каријера Денг Сјаопинг у униформи Националне револуционарне армије, 1937 Служба НР Кина 1929-1952 у Кинеској црвеној армији 1975-1980 у Народноослободилачкој армији Војска Народноослободилачка армија Кинеска црвена армија Чин Политички комесар (1929-1952) Шеф главног штаба (1975—1980) Јединица 7. батаљон Кинеске црвене армије База Кинеске црвене армије у Гуангсију 8. армија Националне револуционарне армије 2. теренска армија Комунистичке партије Члан главног штаба Народноослободилачке армије Учешће у ратовима Кинески грађански рат Други кинеско-јапански рат
Потпис

Биографија

Детињство, младост и породица

Денг Сјаопинг у својој 16. години, током студија у Француској (1921)

Денгови преци могу се пратити од округа Ђајинг (сада преименованог у Мејсјен), Гуангдунг,^[3] проминентног подручја предака за народ Хака, који су се насељавали Сечуан током бројних генерација.^[4] Денгова ћерка Денг Ронг написала је у књизи Мој отац Денг Сјаопинг (我的父亲邓小平) да је његово порекло вероватно, али не и дефинитивно, из Хака народа. Сичуан је изворно био место порекло лозе Денг све док један од њих није ангажован као службеник у Гуангдунгу током династије Минг. Међутим када су Ћинг планирали да повећају становништво 1671. године, породица се преселила назад у Сичуан. Денг је рођен 22. августа 1904. у Сичуану.^[5]

Денгов отац, Денг Венминг, био је земљопоседник средњег нивоа који је студирао право и политичке науке на Универзитету у Ченгдуу. Он је био је локално проминентан.^[6] Његова мајка, презимена Дан, умрла је рано у Денговом животу, оставивши за собом Денга, његова три брата и три сестре.^[7] Са пет година Денг је послат у традиционалну приватну основну школу у кинеском стилу, а затим са седам година модернију основну школу.

Денгова прва супруга, један од његових школских другова из Москве, умрла је у својој 24. години, неколико дана након што је родила Денгово прво дете, девојчицу која је такође умрла. Његова друга супруга Јин Вејинг напустила га је након што је Денг био под политичким нападом 1933. године. Његова трећа супруга Џуо Лин била је кћерка индустријалца из Јунана. Она је постала чланица Комунистичке партије 1938. године, а годину дана касније се удала за Денга испред Маовог пећинског стана у Јанану. Они су имали петоро деце: три ћерке (Денг Лин, Денг Нан и Денг Ронг) и два сина (Денг Пуфанг и Денг Џифанг).

Образовање и рана каријера

Денгово име написано као Тенг Хи Хјен на његовој радна карта из Хачисонове фабрике ципела у Шалет сир Лоану у Француској, где је радио у два наврата, што се види по датумима, осам месеци 1922. и поново 1923. када је отпуштен након једног месеца, са доњом напоменом „одбио да ради, не примајте га назад“.

Када је Денг први пут похађао школу, његов учитељ се успротивио томе што му је дато име „Сјаопинг” (先聖), називајући га „Сисјен” (希賢), што укључује знакове за „тежити ка” и „доброта”, с призвуком мудрост.^[8]

У лето 1919, Денг је завршио школу у Чунгкингу. Он и његових 80 школских колега отпутовали су бродом у Француску (путујући на доњој палуби) како би учествовали у Покрету марљивог рада и штедљивости, радном студијском програму у којем је до 1927. учествовало 4.001 Кинеза. Денг, најмлађи од свих кинеских ученика у групи, управо је био напунио 15.^[9] Ву Јуџанг, локални лидер Покрета у Чунгкингу, укључио је Денга и његовог стрица по оцу Денг Шаошенга у програм. Денгов отац снажно је подржао учешће свог сина у радним студијама у иностранству.^[10] Ноћ пре његовог одласка, Денгов отац одвео је сина на страну и питао га шта се нада да ће научити у Француској. Он је поновио је речи које је научио од својих учитеља: „Да научимо знање и истину са Запада како бисмо спасили Кину”. Денг је био свестан да Кина веома испашта, и да кинески народ мора имати модерно образовање да би спасио своју земљу.^[11]

Политичка каријера

У Комунистичку партију Кине учланио се 1923. године. По повратку у Кину радио је као политички комесар за руралне области; Као судионик Дугог марша сматран је „ветераном револуције“.^[12] После оснивања Народне Републике Кине 1949. године, Денг је радио на учвршћивању комунистичке власти у Тибету и другим областима. За време Великог скока напред (1958—1960) радио је на економској реконструкцији земље. Његове економске мере допринеле су да падне у немилост код Мао Цедунга. Као резултат тога, за време два пута је био жртва чистки.

После Културне револуције у Кини, Денг Сјаопинг, заменик потпредседник владе и генерални секретар КПК, био је оптужен да хоће да обнови капитализам и смењен је са тих фунција 1967. године. На место потпредседника владе враћен је 1973. године. После, Денг је постао потпредседник ЦК КПК и начелник Генералштаба кинеских оружаних снага 1975. године. Пред своју смрт, председник владе НР Кине Чо Енлај у јануару 1976. године у болничкој соби окупио је већину комаданата војних области Кине и тражио од њих да заштите Денг Сјаопинга као вођу Владе. После смрти Чо Енлаја, Денг је неколико месеци био бршилац дужности председника владе. У то време власт је покушавала да преузме тзв. четворочлана банда (у којој су били Маова четврта жена Ђианг Чинг и члан Политбироа и потпредседник Централног комитета КПК Ванг Хун Вен). Денг је оптужен да хоће да обнови капитализам и смењен је у априлу 1976. Ипак, командант кантоншке војне области је подржавао Денга, а после Маове смрти, у октобру 1976. четворочлана банда је ухапшена уз оптужбу да је покушала да збаце са власти Хуа Гуофенга, кога је Мао означио као свог наследника на месту вође Кине и КПК. После тога, Денг упутио писмо Хуа Гуофенгу у коме га моли да га врати на ранији посао и 22.7.1977. године поново је постављен на место потпредседника владе народне Републике Кине.^[13]

После је надмудрио одабраног Маовог наследника Хуа Гуофенга и 1978. године постао врховни вођа.

Денг се сматра предводником друге генерације кинеских лидера и главним архитектом новог начина социјалистичког размишљања и економских реформи. Отворио је Кину према страним инвестицијама, глобалном тржишту и ограниченој приватној конкуренцији. Заслужан је за преображај Кине у једну од најбрже растућих економија, што је довело до значајног пораста животног стандарда више стотина милиона Кинеза.^[14]

На партијској конференцији 1961. године изговорио је једну од својих најпознатијих реченица: „Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве.“^[15]

Референце

1. Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 201. т. 220. ISBN 978-86-7946-079-0.  256189191.
2. Yahuda, Michael (1993). „Deng Xiaoping: The Statesman”. The China Quarterly. 135 (135): 551—572. JSTOR 654102. S2CID 155034093. doi:10.1017/S0305741000013916.
3. „The arrival of the Hakkas in Sichuan Province”. Asiawind.com. 29. 12. 1997. Архивирано из оригинала 4. 11. 2010. г. Приступљено 13. 3. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
4. „Luodai, a Hakkanese town in Sichuan Province”. GOV.cn. 14. 1. 2008. Архивирано из оригинала 17. 9. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. Yingcong Dai (2009). The Sichuan Frontier and Tibet: Imperial Strategy in the Early Qing. University of Washington Press. стр. 25—. ISBN 978-0-295-98952-5. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 20. 7. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
6. Benjamin Yang (2016). Deng: A Political Biography. Routledge. стр. 11—12. ISBN 9781134964765.
7. „Deng Xiaoping – Childhood”. China.org.cn. Архивирано из оригинала 17. 9. 2018. г. Приступљено 14. 5. 2010.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
8. Evans, Richard (1995). Deng Xiaoping and the Making of Modern China (2 изд.). Penguin. стр. 5. ISBN 978-0-14-013945-7.
9. Spence, Jonathan (1999), "In Search of Modern China", 310
10. Vogel (2011), стр. 18–20.
11. Stewart, Whitney (2001). Deng Xiaoping: Leader in a Changing China. Twenty-First Century Books. стр. 23. ISBN 9780822549628.
12. Cheng 2001, стр. 131.
13. Арежина 2013, стр. 48, 52-53, 55, 79-80 и 93 са напоменама 52, 62 и 137.
14. Kau & Marsh 1993, стр. 179.
15. Dr. Li Zhisui, The Private Life of Chairman Mao, Random House,1994

Литература

• Yingcong Dai (2009). The Sichuan Frontier and Tibet: Imperial Strategy in the Early Qing. University of Washington Press. стр. 25—. ISBN 978-0-295-98952-5. Архивирано из оригинала 28. 11. 2016. г. Приступљено 20. 7. 2016.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Арежина, Сања З. (2013). „Односи НР Кине са Југославијом и Србијом од 1977. до 2009. године”. Универзитет У Београду. Београд.
• Cheng, Li (2001). China's Leaders: The New Generation. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-9497-6.
• Kau, Michael Y. M.; Marsh, Susan H. (1993). China in the Era of Deng Xiaoping: A Decade of Reform. M.E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-278-6.
• Clark, Paul (2008). The Chinese Cultural Revolution: A History. Cambridge, England; New York, NY: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87515-8.
• Evans, Richard (1995). Deng Xiaoping and the Making of Modern China (2nd изд.). Penguin Books. ISBN 978-0-14-013945-7.
• Gao, Mobo (2008). The Battle for China's Past: Mao and the Cultural Revolution. London, England: Pluto Press. ISBN 978-0-7453-2780-8.
• MacFarquhar, Roderick; Schoenhals, Michael (2006). Mao's Last Revolution. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02332-1.
• Spence, Jonathan D.The Search for Modern China. 1999. ISBN 0-393-97351-4.. (W. W. Norton & Company).
• Vogel, Ezra F. (2011). Deng Xiaoping and the Transformation of China. Cambridge, Mass.: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05544-5.
• Yang, Benjamin (1998). Deng: A Political Biography. ISBN 9781134964765.; focus on rise to power, with brief coverage of actions in power.
• Baum, Richard (1996). Burying Mao: Chinese Politics in the Age of Deng Xiaoping (Updated изд.). Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03637-3.
• Dillon, Michael (2014). Deng Xiaoping: The Man Who Made Modern China. Bloomsbury Publishing..
• Maomao (1995). Deng Xiaoping: My Father. New York: BasicBooks. ISBN 978-0-465-01625-9.
• Meisner, Maurice J. (1996). The Deng Xiaoping Era: An Inquiry into the Fate of Chinese Socialism, 1978–1994. New York: Hill and Wang. ISBN 978-0-8090-7815-8.
• Pantsov, Alexander V.; Steven I. Levine (2015). Deng Xiaoping: A Revolutionary Life. Oxford University Press. ISBN 9780199392032.
• Zhang, Xiaoming (2010). „Deng Xiaoping and China's Decision to Go to War with Vietnam”. Journal of Cold War Studies. 12 (3): 3—29. doi:10.1162/JCWS_a_00001..
• Zhang, Xiaoming (2015). Deng Xiaoping's Long War: The Military Conflict Between China and Vietnam, 1979–1991. U North Carolina Press. ISBN 9781469642345. Архивирано из оригинала 29. 07. 2020. г. Приступљено 25. 07. 2023.

Спољашње везе

• Xiaoping Deng на сајту