Дакија

Дакија (лат. ) је античка историјска област, која се простирала северно од доњег тока реке Дунава, у ширем захвату Карпатских планина. Име је добила по Дачанима, који су на том простору током првог века нове ере створили моћну државу, која је била главни супарник Римског царства. Током дачких ратова, римске легије су уништиле дачку државу и запоселе највећи део Дакије. Римски цар Трајан (98–117) је на освојеном подручју створио провинцију Дакију (лат. ), која је касније више пута дељена на неколико управних области.^[1][2]

Римска провинција Дакија

Положај римске провинције Дакије око 125. године

Римска провинција Дакија је током 2. и 3. века била изложена честим нападима варварских народа, тако да је морала бити напуштена у време цара Аурелијана (270–275). Том приликом је извршена евакуација не само војске, већ и знатног дела становништва. Пресељеници су настањени у областима јужно од реке Дунава, првенствено у дотадашњем источном делу римске провинције Горње Мезије. У исто време, извршено је и преуређење провинцијске управе, тако да је на поменутим просторима створена нова провинција Аурелијанова Дакија (лат. ). Оснивањем ове провинције под таквим именом, појам Дакије се пренео и на области јужно од реке Дунава.

Каснијом реорганизацијом државне управе Аурелијанова Дакија је подељена на две посебне провинције: Приобална Дакија (лат. ) и Средоземна Дакија (лат. ). Накнадно је установљена и шира управна област, која је названа дијецеза Дакија (лат. ). Све ове области, како у старој Дакији северно од Дунава, тако и у новој (овостраној) Дакији, јужно од поменуте реке, преплавила су током 6. века словенска племена.^[3][4]

Географија

Просторни опсег предримске Дакије

Име провинције Дакије потиче од народа Дачана који су, заједно са Гетима, живели у тој области. У најширем просторном опсегу, антички појам Дакије је обухватао територију чија је граница на северу била омеђена Карпатима, на југу Дунавом, на западу реком Тисом, а на истоку реком Дњестром. Највећи део тог простора данас припада Румунији, а поједини делови се налазе у саставу Молдавије, Украјине, Мађарске, Србије и Бугарске.

Историја

Градови и путеви у римској Дакији

Дачане су Римљани сматрали опасним противницима, поготову што су, за разлику од већине варвара, били релативно јединствени. Када је 86. године, престо заузео Децебал, који је додатно уједнио Дачане, за Рим је то значио појаву једне моћне државе на њеним границама. Цар Домицијан је покушао да спречи јачање Децебала у ратовима између 85. и 89. године али у томе није имао правог успеха. Ни Нерва није имао успеха. Затим је Трајан морао водити један тежак рат, Први дачки рат, од 101. до 102. године, у коме је Децебал био поражен. После неколико година, Децебал је покушао да окупи савезнике против Рима, што је довело до Другог дачког рата, од 105. до 106. године. Децебал је избегао заробљавање самоубиством и читава Дакија је била освојена. Дакија је постала провинција још пре 11. августа 106. године. Трајан је као плен донео 331 тону сребра и 165 тона злата: Дакија је била позната као рудоносна област.

Након Трајановог освајања 106. године, новоосвојена област је добила официјелно име Дакија. Цар Хадријан поделио је 118. године ову дотад јединствену провинцију на два дела, под именима: Горња Дакија (лат. ) и Доња Дакија (лат. ). Само пет година касније Хадријан је из Горње Дакије издвојио још једну област, под именом Поролисумска Дакија (по граду Поролисум; лат. ). Од 167. до 169. године, Марко Аурелије је поново реорганизовао ову област:

1. Апулумска Дакија (по граду Апулум; лат. )
2. Поролисумска Дакија (лат. )
3. Малванска Дакија (по граду Малва; лат. )

Тако је Дакија била подељена на три провинције све док Аурелијан није коначно повукао римску војску и народ из Дакије 271. године. Формална престоница била је Colonia Ulpia Traiana Augusta Dacia, али највећи део власти био је у Сармизегетузи, која је још у време дачких краљева била престоница.

Све до епохе Марка Аурелија, Дакију нису угрожавали други варвари. До великог искушења је дошло 235. године, када су се варвари окупили ради напада. Када су они напали 238. године, Дакију су потресали ратови све док Аурелијан није одлучио да евакуише Дакију 271. године. Под Константином Великим Рим је поново освојио део Дакије, али је и та област брзо напуштена.

Од Трајанових времена Дакија је постала циљ насељавања људи из читавог Царства. Ради споразумевања је био латински неопходан. Остаје нејасно како се латински одржао и након повлачења Рима. Од овог „варварског” латинског настао је данашњи румунски језик.

Управа и војска

Након окончања Првог дачког рата, Дакија је била контролисана само војно, али од 106. године, после Другог дачког рата, Дакија је постала царска провинција. То је значило да сам цар поставља управника, тј. намесника провинције из редова римских сенатора.

Након варварских напада из 117. и 118. године, Хадријан је решио да реорганизује Дакију. Све три тако настале провинције, Dacia Inferior, Dacia Superior и Dacia Porolissensis, биле су независне једна од друге али су војно блиско сарађивале.

Нова реорганизација је дошла у време цара Марка Аурелија, после новог напада варвара из 168. године. Нова троделна Дакија, састављен од области Dacia Apulensis, Dacia Porolissensis и Dacia Malvensis чинила је јединствену провинцију Дакију, која је имала само једног намесника. Вероватно је Марко Аурелије сматрао да ће јединствена команда у читавој Дакији били ефикаснија одбрана од варвара.

Војно узев, у Дакији су биле стациониране две легије, V Macedonica (логор је био у данашњој Турди) и XIII Gemina (логор у Апулуму). Било је и других помоћних одреда, нарочито на граници према варварима. Укупно било је око 30.000 римских војника у Дакији.

Привреда

За Рим, Дакија је представљала богат извор руда. Из бројних рудника ископавало се злато и сребро. Било је и гвожђа, зачина. Поред руда, које су биле најважнији разлог зашто су се Римљани уопште упустили у скупо освајање и тешко чување Дакије, ова земља је била богата дрветом, вуном, кожама. У Дакију се увозило углавном маслиново уље, вино и луксузна роба. У часу када се Аурелијан одлучио да напусти Дакију, вероватно су већина главних рудника племенитих метала били исцрпљени.

Види још

• Мезија
• Панонија
• Тракија
• Гепиди
• Авари
• Анти

Референце

1. Мирковић 1981, стр. 89-105.
2. Ferjančić 2018.
3. Ковачевић 1981, стр. 109-124.
4. Curta 2001.

Литература

• Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
• Ковачевић, Јован И. (1981). „Досељење Словена на Балканско полуострво”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 109—124.
• Мирковић, Мирослава (1981). „Централне балканске области у доба позног царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 89—105.
• Mócsy, András (2014) [1974]. Pannonia and Upper Moesia: A History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire. New York: Routledge.
• Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византиски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
• Petrović, Vladimir P. (2007). „Pre-Roman and Roman Dardania: Historical and Geographical Considerations” (PDF). Balcanica. Balkanološki institut SANU. 37: 7—23.
• Ferjančić, Snežana (2018). Ale i kohorte u vojsci rimskih provincija Mezije i Dakije od I do III veka n. e. Beograd: Društvo za antičke studije Srbije.
• Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press.
• Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press.
• Whitby, Michael (1988). The Emperor Maurice and his Historian: Theophylact Simocatta on Persian and Balkan warfare. Oxford: Clarendon Press.
• Brodersen, Kai (2013). „Könige im Karpatenbogen” [Kings in the Carpathian Mountains]. Zeitschrift für Siebenbürgische Landeskunde (на језику: немачки). Heidelberg: Arbeitskreis für Siebenbürgische Landeskunde (36).
• Croitoru, Costin (2002). „Sudul Moldovei în cadrul sistemului defensiv roman. Contribuții la cunoașterea valurilor de pământ.” [South of Moldova in the Roman defence system. Contributions to the knowledge of the turf walls]. Acta Terrae Septencastrensis (на језику: румунски). Editura Economica (I). ISSN 1583-1817.
• Goldsworthy, Adrian (2004). In the Name of Rome: The Men Who Won the Roman Empire. Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0297846666.
• Heather, Peter (2010). Empires and Barbarians: Migration, Development, and the Birth of Europe. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-973560-0.
• Hoddinott, Ralph F., The Thracians, 1981.
• Hrushevskyi, Mykhailo (1997). History of Ukraine-Rus'. Canadian Institute of Ukrainian Studies Press. ISBN 978-1-895571-19-6.
• Lactantius, Venantius Honorius Clementianus Fortunatus (1871). „26”. Ур.: Roberts, Alexander. The Works of Lactantius: A treatise on the anger of God. 2. Edinburgh: T&T Clark. Приступљено 2012-04-15.
• Lengyel, Alfonz; Radan, George T. (1980). The Archaeology of Roman Pannonia. University Press of Kentucky. ISBN 9789630518864.
• Luttwak, Edward (1976). The grand strategy of the Roman Empire from the first century A.D. to the third. Johns Hopkins University Press. ISBN 9780801818639.
• Madgearu, Alexandru (2002). Istoria Militară a Daciei Post Romane (на језику: румунски). Cetatea de Scaun. стр. 275—376. ISBN 978-973-8966-70-3.
• Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (1997). Encyclopedia of Indo-European culture. London and Chicago: Fitzroy-Dearborn. ISBN 9781884964985. Приступљено 2015-12-15.
• Mattern, Susan P. (2002). Rome and the Enemy: Imperial Strategy in the Principate. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 0-520-23683-1.
• Matyszak, Philip (2004). The Enemies of Rome: From Hannibal to Attila the Hun. Thames & Hudson. ISBN 978-0500251249.
• Mocsy, Andras (1974). Pannonia and Upper Moesia: History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire. Routledge & Kegan Paul Books. ISBN 978-0-7100-7714-1.
• Mountain, Harry (1998). The Celtic Encyclopedia. Universal Publishers. ISBN 978-1-58112-890-1.
• Murray, Tim (2001). Encyclopedia of archaeology: Volume 1, Part 1. ABC-Clio; illustrated edition. ISBN 978-1-57607-198-4.
• Odahl, Charles (2003). Constantine and the Christian Empire. Routledge. ISBN 9781134686315.
• Stoica, Vasile (1919). The Roumanian Question: The Roumanians and their Lands. Pittsburgh: Pittsburgh Printing Company.
• Taylor, Timothy (2001). Northeastern European Iron Age pages 210–221 and East Central European Iron Age pages 79–90. Springer Published in conjunction with the Human Relations Area Files. ISBN 978-0-306-46258-0.
• Vico, Giambattista; Pinton, Giorgio A. (2004). Statecraft: The Deeds of Antonio Carafa. Peter Lang Pub Inc. ISBN 978-0-8204-6828-0.
• Waldman, Carl; Mason, Catherine (2006). Encyclopedia of European Peoples, 2-Volume Set. Facts on File. ISBN 978-0-8160-4964-6.

Спољашње везе

Медији везани за чланак Дакија на Викимедијиној остави

• Sacred sites: Sarmizegetusa, Nancy & Leonard Becker, 2001
• Sorin Olteanu's Thraco-Daco-Moesian Languages Project (SoLTDM) Архивирано на сајту (13. новембар 2007) (sources, thesaurus, textual criticism, phonetics and morphology, substratum, historical geography a.o.)
• Dacia – The historic region in East-Central Europe (includes Roman Castra)
• Ptolemy's Geography, book III, chapter 5
• UNRV Dacia article
• sights.seindal.dk – Dacians as they appear on the Arch of Constantine
• www.fectio.org.uk – Draco Late Roman military standard
• www.stoa.org/trajan Архивирано на сајту (11. октобар 2004) – Dacian Wars on Trajan's Column
• Journey to the Land of the Cloud Rovers – photographic slide show of Sarmizegetusa.
• Dacian history
• Dacia on coins.
• Dacian coins