From Wikipedia, the free encyclopedia
Римска легија (од латинске речи , према глаголу - „држати се заједно”) била је основна јединица римске копнене војске.[1] Легионар је био војник - припадник легије.
Савремени еквивалент легије као војне јединице по величини, односно броју припадника, би отприлике била једна бригада. Једна легија се обично територијално везивала за једну римску провинцију у којој се бринула за њену безбедност и војну одбрану, али је такође значајан број примера мобилности легија што је било нарочито изражено током римских војних кампања и ратова. Тако је на пример легија под називом пратила Цезара (100-44. п. н. е.) од Галије, преко Хиспније и Балкана до Египта, а након његовог убиства служила је и у подручјима која данас носе име Мала Азија и Блиски исток. Римска војска је бројала 60 легија у времену успона и око 18 легија у време криза. Са преласком Римске републике у Римско царство, римска војска је професионализована, а структура легије је претрпела велике промене.
Због великог војног успеха које су постигле Римска република и касније, Римско царство, легија је дуго времена била сматрана као узор војне ефикасности и способности.
Величина једне легије варирала је током историје античког Рима од 4.200 легионара (30 манипула од по 120) и 300 коњаника (еквити) времену Републике до 5.200 војника плус помоћне трупе у империјалном добу (10 кохорти, од тога њих 9 по 480 легионара док је прва кохорта бројала готово двоструко више - 800 легионара).
Сматра се да је Рим укупно формирао неколико стотина легија а до данас је идентификовано њих око 50, са њиховим именима, датумима формирања и распуштања, симболима, биткама у којима су учествовале и подручјима где су биле распоређене.
У почетку су састав легија чинили искључиво неожењени грађани Рима стари од 17 до 46 година који су могли да приуште трошкове наоружавања. Легије су се формирале са почетком годишњих војних кампања и у саставу су имале око 3.000 пешака и 300 коњаника[2] који су били подељени у групе од по 1.000 пешака и 100 коњаника. Појединачне формације пешака и коњаника имале су своје командире; за пешаке и за коњанике. (краљ на грчком језику) је био командант легије и између осталог, одговоран за њено распуштање након војне кампање у датој години. Легије су се тада бориле углавном у збијеној формацији фаланге[3]. Оваква је формација била успешна на равном терену али не и на брдовито-планинском, па је због тога римска војска трпела поразе у борбама против Самнита [4] на терену данашње централне Италије). Значајне тактичке-формацијске промене су морале да се примене како би легија била војно ефикасна и на таквим теренима. Рим је брзо увиђао своје слабости и хитно налазио решења, не устручавајући се ни од преузимања тактике, модела и иновација својих противника.
У доба монархије, под Сервијем Тулијем као шестим краљем Рима, спроведена је реформа којом је становништво на основу списка подељено у 5 класа према приходима који су остваривали и према томе, способности војног опремања:
Осим пешадијских центурија, класа коњаника-витезова (са приходима од најмање 400.000) обезбјеђивала је 18 центурија коњаника док су давали 5 центурија техничко-интендантских служби.
У време Републике, првобитно су легионари били разврставани по типу у три главне групе и три помоћне.
Главне:
Помоћне:
Касније су и прерасли у . Свака легија састојала се, између осталог, од 30 манипула: 10 + 10 + 10 , а и су били распоређени по маниполама.
Групе су се разликовале према ратничком искуству њихових припадника и према економској моћи. У Римској републици, барем у почетку, сваки војник морао је сам да набавља своју опрему. У пешадији су били најбоље опремљени а , будући да су били из пете класе грађана, најслабије.
(касније прерасли у ), из четврте класе, били су лагано наоружани луком и стрелом или копљем и праћкама. Њихова опрема није била квалитетна и нису имали готово никакву заштиту. Нису били организовани у посебне јединице већ интегрисани по маниполама.
Ни нису имали оклоп али су располагали донекле бољом опремом; имали су дрвене округле штитнике, пречника око 90 [5], мања копља, кратак мач и бодеж. Били су препознатљиви по вучјој кожи коју су носили на леђима и вучјом главом на врху шлема.
Формације тешке пешадије:
Поред њих, ту су били и и ; ови први су били млади и неискусни војници, лоше опремљени, били су резерва и попуњавали су евентуалне празнине у формацијама насталим током борби. су били још сиромашнији и, ако су учествовали у борби, користили су праћке и камење. Ипак, најчешће су служили официрима као посилни. Заправо, они су били војно-историјски остаци некадашње четврте и пете линије код хоплита. , и су били организовани у 3 манипуле од по 180 војника.
Помоћне трупе су имале округли штит за разлику од претходно описаних трупа које су имале четвртасте. Имали су другоразедну улогу у војскама старих Римљана.
У чврстој, гвозденој дисциплини и храбрости војника лежала је права снага римских легија. У борби су војници били поређани у три линије: у првој линији су били и они су морали да поднесу први ударац непријатеља; у другој линији су били ; а у трећој , најискуснији и најјачи ветерани који су улазили у борбу у критичним моментима или да одбију напад непријатељске коњице. , римска коњица, је била распоређена на крилима како би могла да зађе иза непријатељских редова или да уништи непријатеља кад су му разбијене формације. и су ометали непријатеља на почетку битке, испитујући његову моћ или да га приморају на блиску борбу.
За време Републике, Легије су биле подељене на манипуле (парове центурија). У време империје уводе се кохорте.
из прве линије, брзо су се кретали јер нису имали оклоп који их је спутавао, изазвали су непријатеља бацањем лаких копаља, а затим би се повлачила међу редове оклопљених класа или давали подршку коњаницима.
су затим попуњавали простор који су претходно држали . Имали су копља која су бацали на непријатеља са удаљености од 10 до 30 m пре упуштања у борбу прса у прса. Ако не би направили пробој, поступак се понављао са [7]. Ретко се дешавало да и морају да учествују у боју, онда су користили пробојна копља дуга око 3 метра и наступали у редовима попут фаланге.
Тако је настала латинска изрека „”, што значи „ствар је поверена триаријима”, јер су ствари постале озбиљне и игра се задњим адутом на располагању.
Коњицу су формирали и помоћне јединице Италика који су још чинили и лаку пешадију и стрелце. Коњица је била опремљена лагано, са округлим штитом, дугим мачем и неким од копаља. У време Републике, Легије су имале по 4200 легионара, подељених у мануполе од по 120-150 људи ( и ) и по 60 триарија; коњица је била подељена у од по 30 коњаника којима су командовали .
Сваком манипулом је командовао Центурион изабран из своје јединице - центурије. Били су препознатљиви по већој перушки на шлему и „командним штапом”. Најважнији је био командант тријариа - и један је од ретких који је јахао коња током марша. Биран је као најхрабрији и највјештији војник. Штаб је чинило 6 војних ; један и пет , а главнокомандујући је био .
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
