Гален

Аелије Гален или Клаудије Гален (грч. ; септембар 129 – око 200 / око 216), чешто англицизмички Гален или познатији као Гален из Пергама,^[1] био је познати грчки лекар и филозоф у римском царству.^{[2] [3][4]}Један је од најуспешнијих медицинских истраживача из антике, који је утицао на развој различитих научних дисциплина, укључујући анатомију,^[5] физиологију, патологију,^[6] фармакологију^[7] и неурологију, као и филозофију^[8] и логику.

Гален из Пергама
Осамнаестовековни портрет од Џорџа Пола Баша
Датум рођења	септембар 129.
Место рођења	Пергам
Датум смрти	око 210
Место смрти	Рим
Народност	Грк
Занимање	Филозофија

На Галеново разумевање анатомије и медицине примарно је утицала тадашња теорија хумора (познатог и као четири хумора – црни жуч, жути жуч, крв и флегм), као што су напредовали стари грчки лекари попут Хипократа. Његове теорије су имале велики утицај на западну медицину више од 1.300 година. Галенов опис анатомске грађе заснивао се на сецирању мајмуна, а посебно берберских макака и свиња, јер сецирање људи није било допуштено у његово доба. Ипак, нико га није надмашило све до штампаних описа и илустрација људске анатомије које је направио Андреас Везалијус у свом делу у 1543,^[9][10] где је Галенова физиолошка теорија примењена на ова нова опажања.^[11] Галенова теорија физиологије циркулативног система остала је неоспорна до 1221. године, када је Ибн ал-Нафис објавио своју енциклопедију медицине под називом , у којој је пријавио откриће плућне циркулације.^[12]

Гален је себе видео као лекара и филозофа, како је написао у његовом делу под насловом Најбољи лекар је такође и филозоф.^[13][14][15]Гален је био веома заинтересован за дебату између рационалистичких и емпирицистичких медицинских секти,^[16] и његова примена непосредног посматрања, сецирања и вивисекције у обуци студената сматра се комбинацијом различитих приступа.^{[17][18][19][20]} Због тога се његово објашњење појма болести назива синтетичка концепција болести.^[21] Многа од његових дела су сачувани и / или преведена са оригиналног грчког језика, мада су многа уништена и нека која му се приписују сматрају се лажним. Иако постоји дебата о датуму његове смрти, он није био млађи од седамдесет година када је умро.

У средњовековној Европи Галенове списе о анатомији постале су носилац универзитетског курикулума средњовековног лекара, али због пропасти Западног римског царства они су веома претрпели застој и интелектуалну стагнацију. Међутим, у Источном римском царству и Абасидском калифату наставили су да се проучавају и прате. Неке Галенове замисли нису биле су тачне: он није сецирао људско тело.^[22]</ref> Грчки и римски табуи значили су да је сецирање обично забрањени у старим временима, али се у средњем веку то променило: медицински наставници и ученици у Болоњи су почели да сецирају људска тела, а Мондино де Лузи (око 1275–1326) је направила први познати уџбеник анатомије заснован на људском сецирању.^[23][24]

Галенов опис рада срца, артерија и вена одржао се све до 1628, када је Вилијам Харви описао крвоток са срцем као погонском пумпом.^[25][26] Гален је извршио бројне експерименте са подвезивањем живаца како би поткрепио теорију, која важи и данас, да мозак управља свим покретима мишића преко централног и периферног нервног система.^[27]

Галенови оригинални грчки текстови су у раном модерном периоду постали обновљени. Током 1530-их белгијски анатомист и лекар Андреас Везалијус преузео је пројекат да преведе Галенове грчке текстове на латински. Најславније дело Везалијуса, , био је под великим утицајем Галенског писма и облика.^[28]

Младост 129–161.

Galenou Apanta, 1538

Галеново име Γαληνός, Galēnos потиче од придева γαληνός — „мирно”.^[29]

Детињство и младост Гален описује у делу „О осећањима ума”. Рођен је у септембру 129;^[30] његов отац, Аелиус Никон, био је имућан племић, архитекта и градитељ, са еклектичним интересима, укључујући филозофију, математику, логику, астрономију, пољопривреду и књижевност. Гален описује свог оца као „врло друштвеног, праведног, доброг и благонаклоног човека”. У то време Пергам (савремена Бергама, Турска) био је главни културни и интелектуални центар, који је забележен по својој библиотеци (друга библиотека је у Александрији),^[6][31] који је привукао филозофе Стоика и Платона, којима је Гален био изложен у 14 години. Његове студије су приказале сваки од главних филозофских система тог времена, укључујући Аристотелски и Епикурејски. Његов отац је планирао традиционалну каријеру за Галена у филозофији или политици и водио је рачуна да га изложи књижевним и филозофским утицајима. Међутим, Гален наводи да је око 145. године његов отац имао сан у коме се појавио бог Асклепије и наредио Никону да пошаље свог сина на студије медицине. Након његовог ранијег либералног образовања, у 16 ​​часова почео је студије у престижном локалном светилишту или Асклепијеуму посвећеном Асклепију, богу медицине, као θεραπευτής (терапеути или послужитељ) током четири године. Тамо је дошао утицајем људи налик Ешрион Пергамона, Стратоникуса и Сатируса. Асклепијеа је функционисала као бања или санитарија на коју би болесни дошли да траже услуге свештенства. Римљани су често посећивали храм у Пергаму у потрази за медицинском помоћу од болести и обољења. То је био и прогон познатих особа као што је Клаудиус Чаракс (историчар), Аелиус Аристида (говорник), Полемон и Каспиус Рафинус Конзул.^[4]

Теорија хумора

Гален, детаљ.

Теорија хумора се заснива на четири елемента, ватра, вода, земља и ваздух. Квалитети ова четири елемента се препознају у хуморима, који утичу на функционисање тела. Они такође утичу на емоције и понашање и због тога се зову темпераменти. Проблеми са темпераментом су изазвани имбалансом хумора, односно течности. Према овој теорији, решење за то јесте повратак баланса течности.

Римски филозоф и лекар Клаудије Гален формирао је концепт типова личности које се базира на античкој грчкој теорији хумора, која је покушала да објасни како функционише људско тело. Корени ове теорије се могу пронаћи још код Емпедокла, грчког филозофа који је сугерисао да различити квалитети четири основна елемента попут земље (хладне и суве), ваздуха (топлог и влажног), ватре (топле и суве) и воде (хладне и влажне) би могло да објасни постојање свих супстанци. Хипократ, "отац медицине", је створио медицински модел створен на основу ових елемената, додајући њихове квалитете унутар тела.^[32]

Течности се зову хумори од латинске речи umor што означава телесну течност. Двеста година касније, Гален је проширио теорију хумора у личност; видео је директну везу између нивоа хумора у телу и емоционалне и понашајне инклинације, или темперамента. Галенова четири темперамента јесу: сангвиник, флегматик, колерик и меланхолик, и они су настали на основу баланса хумора у телу.

Ако се један од хумора развије прекомерно, одговарајући тип личности ће доминирати. Сангвиник има превише крви у себи и он је срдачна, весела и оптимистична особа, али може бити и себичан. Флегматична особа има вишак слузи, мирна је, љубазна, хладна и рационална, а може бити и спора и стидљива. Колерик има ватрену личност, пати од вишка слузи из жуте жучи. Меланхолични тип пати од црне жучи, препознат је по уметничком и песничком таленту, који су врло често праћени тугом и страхом.^[32]

Неумереност хумора

Према Галену, неки људи се рађају предиспонирани за одређене темпераменте. Међутим, будући да су темпераментни проблеми узроковани неравнотежом хумора, тврдио је да се могу излечити исхраном и вежбом. У екстремнијим случајевима, лекови могу укључивати чишћење и пуштање крви. На пример, особа која се понаша себично је превише оптимистична и има превише крви; ово се отклања смањењем меса или малим резовима у венама ради испуштања крви. Галенове доктрине доминирале су медицином све до ренесансе, када су почеле да опадају у светлу бољег истраживања. Године 1543. лекар Андреас Везалијус (1514–1564), који је радио у Италији, открио је више од 200 грешака у Галеновим описима анатомије, али иако су Галенове медицинске идеје биле дискредитоване, касније је утицао на психологе из 20. века. Ханс Ајзенк је 1947. закључио да је темперамент биолошки заснован и приметио је да су две особине личности које је идентификовао - неуротицизам и екстраверзија - понављале древне темпераменте. Иако хумор није више део психологије, Галенова идеја да су многе физичке и менталне болести повезане чини основу неких модерних терапија.^[32]

Референце

1. „Galen (Definition and Meaning)”. Collinsdictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 7. 3. 2018.
2. Stone & Mattingly 1999. sfn грешка: no target: CITEREFStoneMattingly1999 (help)
3. Peter 1986.
4. Nutton, Vivian (05. 1973). „The Chronology of Galen's Early Career”. The Classical Quarterly (на језику: енглески). 23 (1): 158—171. ISSN 1471-6844. PMID 11624046. S2CID 35645790. doi:10.1017/s0009838800036600.
5. „Galen on the affected parts. Translation from the Greek text with explanatory notes”. Med Hist. 21 (2): 212. 1977. PMC 1081972 . doi:10.1017/s0025727300037935.
6. Arthur John Brock (translator), Introduction. Galen. On the Natural Faculties. Edinburgh 1916
7. Debru, Armelle (1997). Galen on Pharmacology: Philosophy, History, and Medicine : Proceedings of the Vth International Galen Colloquium, Lille, 16-18 March (на језику: француски). BRILL. ISBN 978-90-04-10403-7.
8. Rocca, Dr Julius (1995). Galen on the Brain: Anatomical Knowledge and Physiological Speculation in the Second Century Ad (1. изд.). Leiden: Brill. ISBN 9789004125124.
9. O'Malley, Charles Donald (1964). Andreas Vesalius of Brussels, 1514-1564. University of California Press. GGKEY:ZJZ6NKBQQ2U.
10. Andreas, Vesalius (1543). De humani corporis fabrica, Libri VII. Basel, Switzerland: Johannes Oporinus. Архивирано из оригинала 01. 09. 2016. г. Приступљено 7. 8. 2010.
11. Siraisi, Nancy G (1991) Girolamo Cardano and the Art of Medical Narrative, Journal of the History of Ideas. pp. 587–88.
12. Abdel-Halim, Rabie E. (2008). „Contributions of Ibn Al-Nafis (1210–1288 AD) to the progress of medicine and urology. A study and translations from his medical works”. Saudi Medical Journal. 29 (1): 13—22. PMID 18176669. Приступљено 24. 2. 2018.
13. Pergameni, Claudii Galeni (1992). Hatzopoulos, Odysseas, ур. "That the best physician is also a philosopher" with a Modern Greek Translation. Athens, Greece: Odysseas Hatzopoulos & Company: Kaktos Editions.
14. Drizis 1972, стр. 27–39. sfn грешка: no target: CITEREFDrizis1972 (help)
15. Brian, P (1977). „Galen on the ideal of the physician” (PDF). South Africa Medical Journal. 52: 936—938. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2021. г. Приступљено 07. 03. 2018.
16. Frede, M; Walzer, R (1985). Three Treatises on the Nature of Science. Indianapolis: Hacket.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
17. De, P. Lacy (1972). „Galen's Platonism”. American Journal of Philosophy. 1972 (1): 27—39. JSTOR 292898. doi:10.2307/292898.
18. Cosans, C. (1997). „Galen's Critique of Rationalist and Empiricist Anatomy”. Journal of the History of Biology. 30 (1): 35—54. PMID 11618979. S2CID 35323972. doi:10.1023/a:1004266427468.
19. Cosans 1997, стр. 35–54.
20. Cosans, C. (1998). „The Experimental Foundations of Galen's Teleology”. Studies in History and Philosophy of Science. 29 (1): 63—80. Bibcode:1998SHPSA..29...63C. doi:10.1016/s0039-3681(96)00005-2.
21. Јован Максимовић: Увод у медицину са теоријом медицине, Нови Сад 2001.
22. Wallis 2010, стр. 14, 26, 222.
23. Numbers 2009, стр. 45
24. „Debunking a Myth”. Harvard Gazette (на језику: енглески). 2011. Приступљено 7. 3. 2018.
25. Furley & Wilkie 1984
26. Bylebyl, J., ур. (1979). William Harvey and His Age. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
27. Frampton, M (2008). Embodiments of Will: Anatomical and Physiological Theories of Voluntary Animal Motionfrom Greek Antiquity to the Latin Middle Ages, 400 B.C.–A.D. 1300. Saarbrücken: VDM Verlag. стр. 180—323.
28. Peter Dear (2001). Revolutionizing the Sciences: European Knowledge and Its Ambitions, 1500–1700. стр. 37—39.
29. „A Greek-English Lexicon”. Perseus.tufts.edu. Приступљено 7. 3. 2018.
30. Vivian, Nutton (1973). „The Chronology of Galen's Early Career”. Classical Quarterly. 23 (1): 158—171. PMID 11624046. S2CID 35645790. doi:10.1017/S0009838800036600.
31. Metzger, Bruce Manning (1980). New Testament studies: Philological, Versional, and Patristic. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-06163-7. OCLC 7113164.
32. Campbell, Cassandra (2019), The psychology book : big ideas simply explained, Books on Tape, ISBN 978-1-9848-3931-2, OCLC 1082490408

Литература

• Bylebyl, J., ур. (1979). William Harvey and His Age. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
• Furley, D; Wilkie, J. (1984). „Galen On Respiration and the Arteries”. Princeton University Press. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
• Numbers, Ronald (2009). Galileo Goes to Jail and Other Myths about Science and Religion. Harvard University Press. стр. 45. ISBN 978-0-674-03327-6.
• Andreas, Vesalius (1543). De humani corporis fabrica, Libri VII. Basel, Switzerland: Johannes Oporinus. Архивирано из оригинала 01. 09. 2016. г. Приступљено 07. 03. 2018.
• Pergameni, Claudii Galeni (1992). Hatzopoulos, Odysseas, ур. "That the best physician is also a philosopher" with a Modern Greek Translation. Athens, Greece: Odysseas Hatzopoulos & Company: Kaktos Editions.
• Peter, Brain (1986). Galen on bloodletting: А study of the origins, development, and validity of his opinions, with a translation of the three works. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-32085-6. OCLC 12724204.
• Pergameni, Claudii Galeni (1992). Hatzopoulos, Odysseas, ур. "That the best physician is also a philosopher" with a Modern Greek Translation. Athens, Greece: Odysseas Hatzopoulos & Company: Kaktos Editions.
• Wallis, Faith (2010). Medieval Medicine: A Reader. University of Toronto Press. стр. 14,26,222. ISBN 9781442601031.
• O'Malley, Charles Donald (1964). Andreas Vesalius of Brussels, 1514-1564. University of California Press. GGKEY:ZJZ6NKBQQ2U.
• Algra K, ур. (2005). The Cambridge History of Hellenistic Philosophy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25028-3.
• Boudon-Millot, V., ур. (2007). Galien: Introduction générale; Sur l'ordre de ses propres livres; Sur ses propres livres; Que l'excellent médecin est aussi philosophe. Paris: Les Belles Lettres. ISBN 978-2-251-00536-2. PMC 21750421 .
• Boylen M. Galen. Internet Encyclopedia of Philosophy
• Brodersen K. (2015). Galenos, Die verbrannte Bibliothek: Peri Alypias. ISBN 978-3-7374-0962-9.. Marix, Wiesbaden.
• Debru, Armelle (1997). Galen on Pharmacology: Philosophy, History, and Medicine : Proceedings of the VTH International Galen Colloquium, Lille, 16-18 March 1995. BRILL. ISBN 978-90-04-10403-7.
• Dunn, P. M. (септембар 2003). „Galen (AD 129–200) of Pergamun: anatomist and experimental physiologist”. Arch Dis Child Fetal Neonatal Ed. 88 (5): F441—3. doi:10.1136/fn.88.5.F441.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Everson, Stephen (1994). Language. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-35795-1.
• French RK (2003). Medicine Before Science: The Rational and Learned Doctor from the Middle Ages to the Enlightenment. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00761-0.
• Gleason MW. Shock and Awe: The Performance Dimension of Galen’s Anatomy Demonstrations. Princeton/Stanford Working Papers in Classics January 2007
• Gleason MW. Making Men: Sophists and Self-Presentation in Ancient Rome.. Princeton 1995
• Hankinson, R. J., ур. (14. 8. 2008). The Cambridge Companion to Galen - Cambridge University Press. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81954-1.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Hankinson R.J (2004). Cause and explanation in ancient Greek thought. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-924656-4.
• Johannes Ilberg (1905). „Aus Galens Praxis. Neue Jahrbücher für das Klassische Altertum”. Geschichte und Deutsche Literatur. 15: 276—312.,
• Hakim Syed Zillur Rahman, ур. (2007). Jawami Kitab Al-Nabd Al-Saghir by Galen. Ibn Sina Academy of Medieval Medicine & Sciences, Aligarh, India. ISBN 978-81-901362-7-3.
• Hakim Syed Zillur Rahman, ур. (2008). Kitab fi Firaq al Tibb by Galen. Ibn Sina Academy of Medieval Medicine & Sciences, Aligarh, India. ISBN 978-81-906070-1-8.
• Hakim Syed Zillur Rahman, ур. (2008). Kitab al Anasir by Galen. Ibn Sina Academy of Medieval Medicine & Sciences, Aligarh, India. ISBN 978-81-906070-2-5.
• Hakim Syed Zillur Rahman, ур. (2008). Kitab al Mizaj of Galen. Ibn Sina Academy of Medieval Medicine & Sciences, Aligarh, India. ISBN 978-81-906070-3-2.
• Kotrc, R. F.; Walters, K. R. (децембар 1979). „A bibliography of the Galenic Corpus. A newly researched list and arrangement of the titles of the treatises extant in Greek, Latin, and Arabic”. Trans Stud Coll Physicians Phila. 1 (4): 256—304. PMID 400267.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Mattern SP. Physicians and the Roman Imperial Aristocracy: The Patronage of Therapeutics. Bulletin of the History of Medicine. Volume 73, Number 1, Spring (1999). pp. 1–18
• Metzger, Bruce Manning (1980). New Testament Studies: Philological, Versional, and Patristic. BRILL. ISBN 978-90-04-06163-7.
• Muhaqqiq M. Medical Sects in Islam. al-Tawhid Islamic Journal, vol. VIII, No.2
• Nutton V. "Roman Medicine, 250 BC to AD 200, and Medicine in Late Antiquity and the Early Middle Ages", in Lawrence C.(ed.) The Western Medical Tradition: 800–1800 A.D. 1995
• Nutton V. (2004). Ancient Medicine. Routledge. ISBN 978-0-415-08611-0.
• Osler, W. (1987). „II: Greek Medicine”. The Evolution of Modern Medicine. 1913: Plain Label Books. ISBN 9781603032292.
• Peterson, D. W. (1977). „Observations on the chronology of the Galenic Corpus”. Bull Hist Med. 51 (3): 484. PMID 334298.,
• Siegel, R. E. (1968). Galen's System of Physiology and Medicine. Basel. (this text is not regarded highly by most Galen scholars)
• Siegel RE. Galen on Sense Perception, His Doctrines, Observations and Experiments on Vision, Hearing, Smell, Taste, Touch and Pain, and Their Historical Sources.. Karger, Basel 1970 (this text is not regarded highly by most Galen scholars)
• Siegel RE. (1973). Galen on Psychology, Psychopathology, and Function and Diseases of the Nervous System. (this text is not regarded highly by most Galen scholars)
• Smith WG. Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology. J Walton 1849
• Stakelum JW. Galen and the Logic of Proposition.. Rome, Angelicum, 1940
• Taylor HO. Greek Biology And Medicine.. Marshall Jones 1922. Chapter 5: The Final System – Galen
• Temkin O. (1973). Galenism: Rise and Decline of a Medical Philosophy. Ithaca: Cornell University Press.
• Bowman, Alan K.; Garnsey, Peter; Rathbone, Dominic (2000). The Cambridge Ancient History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-26335-1.
• Thesaurus Linguae Graecae: TLG
• van der Eijk P. (2005). Medicine and Philosophy in Classical Antiquity: Doctors and Philosophers on Nature, Soul, Health and Disease. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81800-1.
• Watson PB. Marcus Aurelius Antoninus. Harper & brothers, 1884
• Gilbert, N W. (1960). Renaissance Concepts of Method. New York: Columbia University Press.
• C. Gill, T. Whitmarsh, and J. Wilkins (eds), Galen and the World of Knowledge (New York and Cambridge, 2009) (Greek Cultures in the Roman World).
• Kudlien, Fridolf; Durling, Richard J., ур. (1991). Galen's method of healing : proceedings of the 1982 Galen Symposium. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-09272-3.
• Lloyd, G.E.R. (1991). Methods and problems in Greek science. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-37419-4.
• Mattern, Susan P. (2013). The Prince of Medicine: Galen in the Roman Empire. Oxford University Press. ISBN 978-0199986156., a standardscholarly biography
• Sarton, George (1954). Galen of Pergamon. Lawrence, KS: University of Kansas Press.

Примарни извори

• Brock, Arthur John (1929). Greek Medicine, Being Extracts Illustrative of Medical Writers from Hippocrates to Galen. London: Dent.
• Galen (1991). On the therapeutic method. R.J. Hankinson, trans. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-824494-3.
• Walzer, Richard (1949). Galen on Jews and Christians. London: Oxford University Press.

Чланци

• Drizis, Theodore J. (2008). „Medical ethics in a writing of Galen”. Acta Med Hist Adriat. 6 (2): 333—336. PMID 20102254. Приступљено 7. 8. 2010.

Литература

• Garcia Ballester, Luis. 2002. Galen and Galenism. Theory and Medical Practice from Antiquity to the European Renaissance. Collected Studies Series 710. Aldershot, UK: Ashgate Variorum.
• Gilbert, N. Ward (1960). Renaissance Concepts of Method. New York: Columbia University Press.
• Gill, Christopher, Tim Whitmarsh, and John Wilkins, ур. (2012). Galen and the World of Knowledge. Cambridge, UK: Cambridge University Press.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Kudlien, Fridolf, and Richard J Durling. 1991. Galen's Method of Healing: Proceedings of the 1982 Galen Symposium. Leiden: E.J. Brill.
• Lloyd, G. E. R (1991). Methods and Problems in Greek Science. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521374194.
• Mattern, Susan P. (2013). The Prince of Medicine: Galen In the Roman Empire. New York: Oxford University Press.
• Nutton, Vivian. 2004. Ancient Medicine. London and New York: Routledge.
• Rocca, Julius. 2003. Galen on the Brain: Anatomical Knowledge and Physiological Speculation in the Second Century A.D. Studies in Ancient Medicine 26. Leiden, The Netherlands, and Boston: Brill.
• Rosen, Ralph M. 2013. “Galen on Poetic Testimony” In Writing Science: Medical and Mathematical Authorship in Ancient Greece. Edited by M. Asper, 177-189. Berlin: De Gruyter.
• Rosen, Ralph M. 2013. “Galen, Plato, and the Physiology of Eros." In Eros Edited by E. Sanders, C. Carey and N. Lowe, 111-27. Cambridge: Cambridge University Press.
• Sarton, George (1954). Galen of Pergamon. Lawrence: University of Kansas Press.
• Walzer, Richard (1949). Galen On Jews and Christians. London: Oxford University Press.

Спољашње везе

• Galen на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• Гален на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• Claudius Galenus на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• Singer, P. N. „Galen”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy.
• Galen entry in the Internet Encyclopedia of Philosophy* Classicsindex: Galen Архивирано на сајту (24. децембар 2008)
• Corpus Medicorum Graecorum editions online
• Gerhard Fichtner, Galen bibliography Архивирано на сајту (12. јул 2012)
• University of Virginia: Health Sciences Library. Galen Архивирано на сајту (10. децембар 2007)
• Channel 4 – History – Ancient surgery
• Lienhard JH. Engines of our Ingenuity, Number 2097 – Constantine the African
• Nutton V. Galen of Pergamum, Encyclopædia Britannica
• Pearcy L. Galen: A biographical sketch. Medicina Antiqua
• Taylor HO. Greek Biology and Medicine 1922: Chapter 5 – "The Final System: Galen"
• Galenus von Pergamon – Leben und Werk. Includes alphabetical list of Latin Titles
• (језик: француски) Galien's works
• Galeni opera varia – Mscr.Dresd.Db.93
• Hypertexts – Medicina Antiqua, University College London
• Michael Servetus Research
• Discussion of Galens on BBC Radio 4's programme "In Our Time".