Владимир-Суздаљ или Кнежевина Владимир-Суздаљ, или Владимирско-суздаљска кнежевина, Владимирско-Суздаљска Русија,[1] раније познат као Велика владимирска кнежевина, Владимирска Русија, Велика Кнежевина Владимирска (1157–1331; рус., лат.[2]), представља велику кнежевину, која је наследила Кијевску Русију крајем 12. века, а трајала је до касног 14. века. Временом је кнежевина прерасла у велико војводство подељено на неколико мањих кнежевина. Након што ју је покорило Монголско царство, кнежевина је постала самоуправна држава на челу са сопственим племством. Гувернерство кнежевине је, међутим, прописало јарлиг[3] (канова декларација) који је Златна хорда издала једном владару Рјуриковичa.[4][5][6] Традиционално се сматра колевком руског језика и нације и постепено је еволуирала у Велику московску кнежевину.
Владимир Мономах је 1093. преместио седиште у Суздаљ. Петнаест година касније он оснива град Владимир, 31 километар од Суздаља. Његов син Јуриј Долгоруки је преместио престоницу 1157. у Владимир. Пошто је племство Ростова и Суздаља било незадовољно тим премештањем избија кратки грађански рат.
Средином 12. века јужне руске земље су систематски уништавали туркијски номадски народи, па се становништво сели према северу. Оснивају се бројна насеља у дотад шумовитим пределима, познатим као Залесје. Према легендама и хроникама Јуриј Долгоруки је оснивач бројних насеља: Москва, Переслављ-Залески, Кострома, Дмитров, Угљич и Твер.
Андреј Богољубски је био син Јурија Дугоруког и заслужан је за уздизање Владимира доо зенита политичке моћи. Андреј је био изузетно способан владар, а презирао је друге центре моћи (као нпр. Кијев). Тако је спалио Кијев 1169. и одбио је да он влада Кијевом. Поставља свог брата да влада Кијевом. Тиме је Кијев потпуно изгубио некадашњи значај, а Владимир је постао још важнији центар. Андреја Богољубова убијају племићи 1174.
После кратког раздобља Андрејев брат Всеволд III долази на власт и исто тако следи Андрејеву политику. Поново потчињава Кијев 1203. Главни Всеволдови непријатељи су били јужна Рјазањска кнежевина и моћна туркијска држава Поволшка Бугарска. После неколико похода Рјазањ је био спаљен до земље, а Поволшка Бугарска је принуђена да плаћа данак.
После Всеволдове смрти долази до низа династичких борби за превласт. Најстарији син Константин Ростовски је уз помоћ бољараиз Ростова истерао законитог наследника Всеволдовог брата Јурија II. Шест година касније Јуриј II постаје владар. Јуриј II је био лукав владар, који је победио Поволшку Бугарску, те поставио свог брата Јарослава у Великом Новгороду.
Међутим Монголи под Бату-каном заузимају и пале Владимир 1238. После тога Монголи су наставили са уништавањем и паљењем осталих великих градова Владимирско-Суздаљске Русије.
Ниједан од великих градова није се могао опоравити од Монголске инвазије. Владимирско-суздаљска кнежевина се распала у 11 малих кнежевина. Све су признале великог кнеза Владимира, а великог кнеза је постављао монголски кан. Чак је и Александар Невски морао ићи код кана у Каракорум, да би био постављен као велики кнез Владимира.
До краја 13. века само су три града (Москва, Твер и Нижњи Новгород) још увек имали кнежевске титуле. Њихови владари нису долазили у Владимир да владају, него су владали из својих градова. Када се митрополија преместила у Москву 1321. постало је јасно да Велика московска кнежевина наслеђује Владимир-Суздаљ као главни центар североисточне Русије.
A.), Buckley, Mary (Mary E. (2018-01-11). The politics of unfree labour in Russia: human trafficking and labour migration. Cambridge, United Kingdom. стр.34. ISBN9781108419963. OCLC992788554.
William Craft Brumfield (1993). „Vladimir and Suzdal Before the Mongol Invasion”. A History of Russian Architecture. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN978-0-521-40333-7.
Billington, J (2010). The Icon and Axe: An Interpretative History of Russian Culture. New York: Vintage..
Bogatyrev, S., ур. (2004). Russia Takes Shape. Patterns of Integration from the Middle Ages to the Present. Helsinki: Finnish Academy of Science and Letters.
Lieven, D., Perrie, M., & Suny, R., ур. (2006). The Cambridge History of Russia.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза) (3 vols.). Cambridge: Cambridge University Press.
Riasanovsky, N. V (2018). A History of Russia. (9th edition). Oxford: Oxford University Press.
Shubin, D. H (2005). A History of Russian Christianity. (4 vols.). New York: Agathon Press
Thompson, J. M., & Ward, C. J. (2017). Russia: A Historical Introduction from Kievan Rus’ to the Present (8th edition). London, UK: Routledge.
Alef, G (1983). Rulers and Nobles in 15th-Century Muscovy. London, UK: Variorum.
Birnbaum, H., Flier, M. S., & Rowland, D. B (1984). Medieval Russian Culture.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). Berkeley, CA: University of California Press.
Black, J. (Ed.). (1999). The Development of Russian Military Power, 1453–1815. In European Warfare, 1453–1815. New York: Macmillan.
Lohr, E. & Poe, M. (Eds.). (2002). The Military and Society in Russia 1450- 1450–1917. Leiden: Brill
Nicolle, D., & PhD, D. N (1999). Armies of Medieval Russia, 750-1250.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (Illustrated edition). Osprey Publishing.
Ostrowski, D., & Poe, M. T., ур. (2011). Portraits of Old Russia: Imagined Lives of Ordinary People, 1300-1745. London, UK: Routledge.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
Curta, F. (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
Curta, F. (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
Dolukhanov, P (1996). The Early Slavs: Eastern Europe from the Initial Settlement to the Kievan Rus. London, UK: Routledge.
Magocsi, P. R (2015). With Their Backs to the Mountains: A History of Carpathian Rus’ and Carpatho-Rusyns. Budapest: Central European University Press.
Plokhy, S (2010). The Origins of the Slavic Nations: Premodern Identities in Russia, Ukraine, and Belarus. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
Dimnik, Martin (1987). „The "Testament" of Iaroslav "The Wise": A Re-examination”. Canadian Slavonic Papers / Revue Canadienne des Slavistes. 29 (4): 369—386. JSTOR40868818. doi:10.1080/00085006.1987.11091866.
Dimnik, M (1994). The Dynasty of Chernigov 1054-1146.. Pontifical Institute of Mediaeval Studies.
Dimnik, M (1996). Succession and inheritance in Rus’ before 1054. Pontifical Institute of Mediaeval Studies.
Dimnik, M (2003). The Dynasty of Chernigov, 1146–1246 (2nd изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press.
Franklin, S., & Shepard, J (1996). The Emergence of Rus: 750-1200. London, UK: Routledge.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
Hraundal, Thorir Jonsson (2014). „New Perspectives on Eastern Vikings/Rus in Arabic Sources”. Viking and Medieval Scandinavia. 10: 65—98. JSTOR48501881. doi:10.1484/J.VMS.5.105213.
Korpela, J (2001). Prince, Saint and Apostle: Prince Vladimir Svjatoslavic of Kiev, His Posthumous Life, and the Religious Legitimization of the Russian Great Power. Otto Harrassowitz.
Kovalev, R. „Reimagining Kievan Rus' in Unimagined Europe”. 2015. JSTOR24657870.. Russian History. 42 (2): 158—187. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Maiorov, A. „The Alliance between Byzantium and Rus' Before the Conquest of Constantinople by the Crusaders in 1204”. 2015. JSTOR24657899.. Russian History. 42 (3): 272—303. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Miller, D. „The Many Frontiers of Pre-Mongol Rus'”. 1992. JSTOR24657507.. Russian History, 19(1/4), 231–260.
Pelenski, J. „The Origins of the Official Muscovite Claims to the "Kievan Inheritance"”. 1977. JSTOR41035738.. Harvard Ukrainian Studies. 1 (1): 29—52. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
Pelenski, J. „The Sack of Kiev of 1169: Its Significance for the Succession to Kievan Rus'”. 1987. JSTOR41036277.. Harvard Ukrainian Studies, 11(3/4), 303–316.
Pelenski, J. „The Contest for the "Kievan Succession" (1155-1175): The Religious-Ecclesiastical Dimension”. 1988. JSTOR41036344.. Harvard Ukrainian Studies, 12/13, 761–780.
Pelenski, J (1998). The Contest for the Legacy of Kievan Rus'.. New York, NY: East European Monographs, Columbia University Press.
Raffensperger, C (2016). Ties of Kinship: Genealogy and Dynastic Marriage in Kyivan Rus´. (Harvard Series In Ukrainian Studies). Cambridge: Harvard Ukrainian Research Institute.
Bouchard, Constance B. (2017). „Reviewed work: Ties of Kinship: Genealogy and Dynastic Marriage in Kyivan Rus, Christian Raffensperger”. Medieval Prosopography. 32: 268—270. JSTOR26630005.
Stefanovich, P. „The Political Organization of Rus' in the 10th Century”. 2016. JSTOR44113526.. Jahrbücher Für Geschichte Osteuropas, 64(4), neue folge, 529–544.
Vernadsky, G (1973). Kievan Russia (A History of Russia, Vol.2). New Haven, CT: Yale University Press.
Fennell, J. L (2015). A History of the Russian Church to 1488. London: Routledge.
Franklin, S (2002). Byzantium-Rus-Russia: Studies in the translation of Christian culture. Ashgate/Variorum.
Kivelson, V. A.; Worobec, C. D., ур. (2020). Witchcraft in Russia and Ukraine, 1000–1900. NIU Series in Slavic, East European, and Eurasian Studies. DeKalb: Cornell University Press. ISBN9781501750663. JSTOR10.7591/j.ctvv414w4.
Kulik, A (2023). Jews in Old Rus´: A Documentary History. (Harvard Series In Ukrainian Studies). Cambridge: Harvard Ukrainian Research Institute.
Cross, S. H (2012). The Russian Primary Chronicle: Laurentian Text. (O. P. Sherbowitz-Wetzor, Ed.). Cambridge, MA: Medieval Academy of America.
Kaiser, D. H., & Marker, G (1994). Reinterpreting Russian History: Readings, 860-1860s.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (First Edition). Oxford, UK: Oxford University Press.
Auty, R., Obelensky, D.; . (2010). Companion to Russian Studies.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (Vol. 1, An Introduction to Russian History; Vol.2, Russian Language and Literature; Vol. 3, An Introduction to Russian Art and Architecture). Cambridge: Cambridge University Press.
Barnes, I., & Lieven, D (2015). Restless Empire: A Historical Atlas of Russia.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) (Illustrated edition). Cambridge, MA: Belknap Press.
Ivan Katchanovski, Kohut, Z. E., Nebesio, B. Y., & Yurkevich, M (2013). Historical Dictionary of Ukraine.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). (Second edition). Lanham, MD: Scarecrow Press.
Langer, L. N (2001). Historical Dictionary of Medieval Russia.. Lanham, MD: The Scarecrow Press.
Magocsi, P. R (2017). Carpathian Rus’: A Historical Atlas. Toronto: University of Toronto Press.
Kotenko, Anton (2020). „Reviewed work: CARPATHIAN RUS': A HISTORICAL ATLAS, Paul Robert Magocsi, Paul Robert Magocsi; HISTORICAL ATLAS OF CENTRAL EUROPE: THIRD REVISED AND EXPANDED EDITION, Magocsi Paul Robert”. Harvard Ukrainian Studies. 37 (1/2): 225—228. JSTOR48627244.
Millar, J. R., ур. (2004). Encyclopedia of Russian History. (4 vols.). New York: Macmillan Library Reference.