политичка и војна личност средњовековне Русије( Велики кнез Владмира и Кнез новгорода и ладоги) From Wikipedia, the free encyclopedia
Александар Јарославич Невски (рус. ; 13. мај 1221 – 14. новембар 1263)[1] био је велики руски кнез[2] и светац Руске православне цркве.
| Александар Невски | |
|---|---|
 Мозаик на западној фасади катедрале Невског у Софији | |
| Пуно име | Александар Јарославич |
| Датум рођења | 13. мај 1221. |
| Место рођења | Переслављ-Залески, Владимир-Суздаљ, данас Русија |
| Датум смрти | 14. новембар 1263. (42 год.) |
| Место смрти | Городец, Владимир-Суздаљ, данас Русија |
| Супружник | Александра Брачиславна |
| Потомство | Dmitry of Pereslavl, Andrey of Gorodets, Данил Московски, Vassili Aleksandrovitch |
| Родитељи | Јарослав II Всеволодович Ростислава Мстиславна Смоленскаја |
| Династија | Рјуриковичи |
| Велики кнез Кијевске Русије | |
| Период | 1249—1263. |
| Претходник | Јарослав II Всеволодович |
| Наследник | Јарослав Тверски |
Кнез Новгорода (1236-52), Кијева (1246-52) и велики кнез Владимира (1252-63).[2]
Рођен је 30. маја 1221. године, као син великог кнеза Јарослава Всеволодовича.[3] Младост је провео у Новгороду, а власт над Новгородском кнежевином је добио 1228. године. Када је 1237. папа Гргур IX организовао крсташки поход да би покорио руске земље, кнез Александар је устао у заштиту православне вере и у бици код ушћа реке Ижоре, на обалама Неве, извојевао 15. јула 1240. велику победу над Швеђанима, по којој је и добио надимак „Невски“.[2][3] Успешно се супротставио и немачкој најезди: у ситуацији када су градови Јурјев и Псков већ били заузети, а Тевтонци продрли до Новгородске области, Александар Невски пожурио је са војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао славну победу 5. априла 1242. на Чудском језеру. Након овога, успевши да разбије и литванску најезду 1245. победама код Жижичког језера и Усвјатија, са славом се вратио у Новгород, али, сазнавши за смрт свога оца (1246) упутио се у Владимир, како би предузео мере за заштиту државног поретка. Бату-кан га је известио да, ако жели да сачува власт, мора да дође у монголски табор и поклони му се. Александар је пристао да дође у канов табор, али је иступио као исповедник хришћанске вере, одричући се од поклоњења твари. У Татарској земљи је од великог кана добио власт над читавом јужном Русијом и Кијевом (1249). У то доба Александар је привукао и пажњу папе Инокентија , који му је послао двојицу кардинала, Галта и Гемонта, са намером да изврше утицај на њега како би примио католицизам. Њихови предлози су, међутим, одбачени. Од 1252. носио је титулу великог кнеза. Преминуо је 14. новембра 1263, примивши пре смрти монашки постриг под именом Алексије. Тело му је погребено 23. новембра у Манастиру рођења пресвете Богородице у Владимиру.[3][4]
После Ливонске инвазије, Невски је наставио да јача Новгородску Републику. Послао је своје изасланике у Норвешку и, као резултат тога, потписали су први мировни уговор између Новгорода и Норвешке 1251. Александар је повео своју војску на Финску и успешно поразио Швеђане, који су поново покушали да блокирају Балтичко море од Новгородаца. 1256. године.[5]
.jpg)
Након освајања Владимирске кнежевине од стране Монгола 1238. године, њен владајући кнез, Јури II Всеволодович, погинуо је у Бици на реци Сит; његов млађи брат, Јарослав II Всеволодович, затражио је и добио од монголског кана постављање за новог кнеза. Као кнез, свом сину Александру доделио је Новгородско војводство. Међутим, док је путовао 1245. у престоницу Монгола Каракорум у централној Азији, Јарослав је умро. Када су 1248. године Александар и његов старији брат Андреј II Јарославич такође отпутовали у Каракорум да се поклоне Великом кану, Андреј се вратио са наградом Велике кнежевине Владимира, а Александар са номиналним господством Кијева.
Када је Монгке постао нови Велики кан 1251. године, сви руски принчеви су морали да путују у Сарај на Волги, престоницу Златне Хорде, да би се потврдили у својим војводствима, али је Андреј одбио да оде. Захваљујући његовом пријатељству са Сартак каном, услед инвазије монголске Златне Хорде Андреј је прогнан у Шведску, а Александар постављен за великог кнеза Владимира (тј. врховног руског владара) 1252. године.[6] Александар је верно подржавао монголску власт у својим доменима. Године 1259, повео је војску до града Новгорода и натерао га да плаћа данак Златној Хорди који су претходно одбили.[7]
Неки историчари виде Александров избор потчињавања Златној Хорди као важну реафирмацију православне оријентације источних Словена (започету под кијевским кнезом Владимиром и његовом мајком Олгом).[8]
| Александар Невски (рус. | |
|---|---|
 | |
| Место рођења | Переслављ-Залески, |
| Поштује се у | Источна православна црква |
| Канонизација | 1547 од стране метрополита Макарија |
| Главно светилиште | Владимир; Переслављ Залески, Санкт Петербург |
| Заштитник | Руске копнене снаге и руска поморска пешадија |
Поштовање Александра почело је скоро одмах након његовог погреба, када је наводно пружио руку за молитву опроштења.[9] По православном предању, Александар је предвидео своју смрт и пре тога је примио строги православни монашки завет, назван Велика схима, и узео име Алексеј.
Године 1380, Александрови остаци су откривени као одговор на визију пре Куликовске битке и утврђено је да су неоскрнављени. Потом су мошти положене у светилиште у цркви. Александра је 1547. године митрополит Макарије прогласио за светитеља Руске православне цркве.[9]
Године 1695, у Москви је направљен нови дрвени реликвијар и 1697. године у њега су постављене мошти.[9] По наређењу Петра Великог мошти су затим изнесене из Владимира 11. августа 1723. године и превезене у Шлисељбург, где су стигле 20. септембра.[9] Тамо су чуване до 1724. године, када су донети у Санкт Петербург и постављене у Благовештенској цркви Александро-Невске лавре 30. августа.[9]
Године 1753, велико сребрно светилиште за мошти, направљено од 90 фунти сребра, поклонила је руска царица Јелисавета. Завршетком Саборног храма Свете Тројице Александро-Невске лавре 1790. године, светилиште и мошти су ту пренете на њено освећење 30. августа, на један од празника светитеља.[9]
У мају 1922, године, приликом опште конфискације имовине Руске православне цркве, светилиште је отворено.[10] Детаљно сребрно светилиште пренето је у Музеј Ермитаж, где се и сад налази.[10] Мошти су похрањене у Музеју историје религије и атеизма, да би 1989. године враћене у Саборну цркву Свете Тројице.[10]
Његове мошти, откривене 1380, свечано су пренете у Петроград 1724. по наредби Петра Великог и налазе се у лаври Светог Александра Невског.[4] Руска црква канонизовала га је у првом реду због хришћанских врлина, а током времена стварале су се и приче о чудима везаним за његов лик. Тако, на пример, у доба кнеза Дмитрија Донског, у цркви где је почивало Александрово тело, једне ноћи свеће су се наводно упалиле саме од себе, а два старца изашла су из олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Прича даље казује како је Александар устао из гроба и пошао са њима, а да је све видео црквењак и о томе известио црквене власти; свештеници су нетрулежне мошти кнежеве поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин је видео како се свећа крај гроба Александровог сама запалила од небеског пламена. Спомен му се слави 23. новембра и 30. августа.
| 16. Владимир Мономах | ||||||||||||||||
| 8. Јуриј Долгоруки | ||||||||||||||||
| 4. Всеволд III | ||||||||||||||||
| 2. Јарослав II Всеволодович | ||||||||||||||||
| 5. Марија Шварновна | ||||||||||||||||
| 1. Александар Невски | ||||||||||||||||
| 3. Ростислава Мстиславна Смоленскаја | ||||||||||||||||
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
