бежична локална рачунарска мрежа From Wikipedia, the free encyclopedia
Вај-фај (енгл. )[1] је бежична локална рачунарска мрежа ( која почива на стандарду . Сви уређаји који су повезани на ову мрежу су у близини (пар десетина метара) антене (уређаја) која прима и предаје потребне сигнале. је заштитни знак Вај-фај алијансе,[2] која ограничава употреву термина Вај-фај цертификован на продукте који су у довољној мери комплетни да би задовољили цертификацино тестирање интероперабилности.[3][4][5] Уређаји који користе вај-фај технологију укључују рачунаре, мобилне телефоне, таблете, паметне телевизије, штампаче, дигиталне камере и фотоапарате, аутомобиле и дронове. Према подацима из 2017, Вај-ај алијанса се састојала од више од 800 предузећа широм света.[6] Судећи по подацима из 2019, преко 3,05 милијарди уређаја са вај-фај подршком се произведи годишње сваке године.[7]
 Лого Вај-фај алијансе | |
| Представљено | 21. септембар 1998. |
|---|---|
| Компатибилан хардвер | Лични рачунари, играчке конзоле, паметне уређаје, телевизори, штампачи, паметни телефони |
Вај-фај користи више делова породице протокола 802 и дизајниран је за међусобну комуникацију са својим жичаним братом Етернетом. Компатибилни уређаји могу бити делом једне заједничке мреже, а могу бити спојени путем бежичне приступне тачке, жичним уређајима и Интернетом. Различите Вај-фај верзије су одређене стандардима протокола 802.11, са различитим радио технологијама које одређују радио опсеге и максималним распонима и брзинама које се могу постићи. Вај-фај најчешће користи 2,4 и 5 радио опсеге. Ови појаси су подељени на више канала. Комуникација у мрежи преко различитих канала је могућа, али предајник може само да одашиља на једном каналу.
Вај-фај таласи имају релативно високу апсорпцију и најбоље раде ако постоји оптичка видљивост. Многе уобичајене препреке као што су зидови, стубови, кућни уређаји итд. могу увелико смањити домет, али то такође помаже смањивању сметњи између различитих мрежа у претрпаним окружењима. Приступна тачка (или хотспот) често има домет од око 20 метара у затвореном простору, док неке новије приступне тачке имају могућност досега на отвореном и до 150 метара. Временом су се повећавали брзина и спектрална ефикасност вај-фаја. Неке вај-фај верзије могу досећи брзине од 1 (гигабит у секунди).
Да би се корисник повезао на вај-фај мрежу, обично мора знати име () и лозинку. Вај-фај је потенцијално осетљивији на напад од жичних мрежа јер свако унутар домета мреже може покушати да оствари приступ. Вај-фај заштићени приступ () породица је технологија створена за заштиту информација које се крећу по вај-фај мрежама и укључује решења за личне и пословне мреже. Како се је потреба за сигурношћу расла, сигурносне карактеристике укључивале су јачу заштиту и нове сигурносне праксе. користи лозинку и за шифрирање вај-фај пакета и тиме блокира прислушкиваче.
Године 1971, повезао је Хавајска острва са бежичном пакетном мрежом. и протокол били су рани претходници Етернета, а касније и 802.11 протокола. Пресудом америчке Федералне комисије за комуникације из 1985. пуштен је опсег за нелиценцирану употребу.[8] Ти фреквенцијски таласи су исти они који користе микровалне пећи и подлежу сметњама. Године 1991, корпорација је са корпорацијом изумела претечу 802.11, намењеног за употребу на продајним местима, под именом .
Аустралијски радио-астроном Џон О’Саливан са својим колегама Теренс Перцивал, Грахам Даниелс, Дијет Остри, и Џон Дин[9] развио је кључни патент који се користи у вај-фајуу, а који је био нуспроизвод (, аустралијска федерална агенција за научни развој) истраживачког пројекта, „неуспели експеримент откривања експлозија мини црних рупа величине атомске честице”.[10] О’Саливан и његове колеге заслужни су за проналазак вај-фај технологије.[11][12] је 1992. и 1996. добио патенте за методу касније кориштену у вај-фају за чишћење сигнала.[13] Прва верзија протокола 802.11 објављена је 1997. и осигурала је до 2 брзине. Године 1999. године са спецификацијом могле су се постићи 11 брзине.
Вај-фај користи велики број патената које посједују многе организације. У априлу 2009. године, 14 технолошких компанија је платило милијарду америчких долара због кршења патената.[14] Тако је Аустралија етикетирала вај-фај као аустралијски изум,[15] иако се око тога и даље воде полемике.[16][17] је наплатио додатних 220 милиона долара у нагодбама у 2012, с тим што су светске компаније у Сједињеним Државама морале платити -ова права за лиценцирање процењена на додатних милијарду америчких долара у хонорарима.[18][19]
је други стандард који је угледао светло дана, након .11, а пре .11а. Познат и под називом (), који се односи управо на 802.11б.[20][21] Б стандард је био права мала револуција у -у, имао је пропусност од 11Mbps уз fallback rate на 5.5, 2 односно 1 . То значи ако је интензитет сигнала мањи, или је удаљеност међу уређајима повећана, мрежна опрема прилагођава се условима и смањује брзину везе одржавајући је и даље активном. Већина WLAN и WAN мрежа ради на .11б стандарду (у односу на друге стандарде) па је тако .11б постао референца за . Највише програма и алата које се могу наћи на интернету су управо за .11б мреже. Варијација на .11б стандард је 802.11б+ који удвостручује пропусност на 22 односно 44 уз „Тексас инструмент “ . Иако декларисан као 11 , можда се управо тај уређај може надоградити на фамозних 44 . Спајање изнад два километра удаљености на 22 је одличан резултат. Примарна сигурносна енкрипција је WEP (). WEP се користи у 64, 128 или 256 битном облику. Све картице користе 64 бит, 128 бит, а 256бит. Домет ових уређаја варира. Декларисаних 500 метара са додатним спољним антенама пење се од 5 преко 38 па до невероватних 300 уз појачала (Аустралија).
802.11 је верзија 802.11 стандарда која ће достићи пропусност од 54 , али за разлику од .11а на 2.4 GHz! Антене се већ производе али пракса је показала да је домет са 11. г стандардом на 54 барем на половину .11б уређаја. Свака већа удаљеност је неповољна, и оптимално је узети .11б+ уређаје .11г уређаји интелигентније користе "", па брзина са удаљеношћу опада чешће него код .11б+ уређаја.
802.11 најновија је верзија 802.11 стандарда која достиже пропусност до 600 , користи MIMO технологију за постизање већих брзина од 802.11b и 802.11g стандарда. Направњена су и побољшања у врстама заштите. Уређаји који раде у овом стандарду обично користе 2 или више антена. Такође могу радити и у претходним стандардима уколико други уређаји у мрежи не дозвољавају брзине и могућности n стандарда.[22]
Радио комуникација код WLAN-ова се обавља у ISM (Industrial, Scientific & Medical) опсегу фреквенција који је свуда у свету прихваћен као опсег за чије коришћење није потребна лиценца - ФТА (Free to air) спектар. ISM чине три опсега фреквенција:
Од њих се, у овом тренутку, најчешће користи опсег око 2.4 - 2,48 .
WLAN-ови користе „Spread Spectrum“ модулацију која сигнал распростире по широком опсегу фреквенција. Наиме, оне омогућују да више корисника истовремено дели исти фреквентни опсег без међусобне интерференције, и пружају много већу отпорност на сметње и прислушкивање од модулација 'уског' спектра.
Показало се да је много боље слати сигнал мале снаге преко ширег фреквентног опсега, него да се сигнал велике снаге шаље преко малог фреквентног опсега. Уколико на некој фреквенцији из опсега постоји снажна сметња, вероватност да ће се послата информација тачно примити је неупоредиво већа зато што ће највећи део сигнала бити пренесен, ван осега где је сметња. Ова технологија је развијена још пре око 50 година и то за војне примене са циљем да буде максимално отпорна на ометања, интерференцију и прислушкивање.
Wi-Fi је ознака Wi-Fi Alliance (претходно „Wireless Ethernet Compatibility Alliance“) организације која тестира и сертификује опрему сагласну са 802.11x стандардом.
Због другачије природе физичког медија и на нивоу везе, постоје разлике у односу на каблиране мреже. CSMA/CD метода која се користи у жичаним Етернет мрежама је овде непрактична јер је откривање колизија код радио-сигнала много теже јер станица која емитује сигнал, због симплекса (једносмерности) радио комуникације, не може сазнати да ли је дошло до колизије. Стога се метода приступа изменила, под називом „Distributed Coordination Function“ (DCF). Она користи „Carrier Sense Multiple Access/Collision Avoidance“ (CSMA/CA), a ne „Collision Detection“ (CD) методу. Ради се о томе да станица ослушкује да ли је медиј слободан за емитовање и ако јесте, почиње са емитовањем сигнала, али после неког случајног временског интервала. Таква метода смањује вероватност колизија јер спречава да више станица почне у исто вриме са емитовањем у тренутку када су откриле да је медиј слободан. Да би се добила још ефикаснија комуникација користе се CTS и RTS сигнали. На почетку комуникације пошиљалац шаље RTS сигнал којим за неки временски период резервише медиј и обавештава примаоца да има пакет за њега, наравно, уколико је прималац у оквиру домета. Ако се ради о инфраструктуралној мрежи, неке станице неће “чути” RTS сигнал. Међутим, приступна тачка у бежичној мрежи тада шаље CTS сигнал који сада сигурно долази до примаоца као и до свих других терминала чиме их се обавештава да је медиј резервисан и да емитовање ускоро почиње.
Неке конзолне игре користе Wi-Fi технологију за комуникацију.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
