Битка из Другог светског рата From Wikipedia, the free encyclopedia
Битка за Мидвеј је била велика поморска битка на Пацифику у Другом светском рату. Она је трајала од 4. до 7. јуна 1942. године, приближно месец дана након битке у Коралном мору, пет месеци након јапанске окупације острва Вејк, и тачно шест месеци од дана када су Јапанци извршили напад на Перл Харбор. Због својих краткорочних и дугорочних последица, она је била најважнија поморска битка још од Нелсонове победе код Трафалгара 1805. године.[тражи се извор]
| Битка код Мидвеја | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Рата на Пацифику | |||||||
 Амерички обрушавајући бомбардери Даглас Донтлис у близини горуће јапанске тешке крстарице Микума | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 САД |
 Јапанско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Честер Нимиц Френк Флечер Рејмонд Спруенс |
 Исороку Јамамото Чуичи Нагумо Тамон Јамагучи † Нобутаке Кондо | ||||||
| Укључене јединице | |||||||
|
|
| ||||||
| Јачина | |||||||
|
3 носача авиона 7 тешких крстарица 1 лака крстарица 15 разарача 19 подморница 233 авиона на носачима 127 авиона на Мидвеју |
4 носача авиона 2 лака носача авиона 4 носача хидроавиона 11 бојних бродова 4 бојна крсташа 11 тешких крстарица 3 лаке крстарица 46 разарача 16 подморница 248 авиона на носачима ~100 авиона са копна | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
1 носач авиона потопљен 1 разарач потопљен 150 уништених авиона 307 погинулих |
4 носача авиона потопљена 1 тешка крстарица потопљена 322 уништених авиона.[2] 3057 погинулих[3] | ||||||
За време битке, снаге Сједињених Америчких Држава заустављају јапански напад на атол Мидвеј, губећи један носач авиона и један разарач, а потапају Јапанцима четири носача авиона и једну тешку крстарицу.[тражи се извор]
Битка је била одлучујућа победа за Американце, широко сматрана за најважнију поморску битку у Пацифичкој кампањи у Другом сватском рату.[4] Битка је трајно ослабила царску јапанску морнарицу, нарочито због губитка четири носача авиона и преко 200 ненадокнадивих, искусних морнаричких пилота.[5][6][7][8]
Обе земље су претрпеле губитке у бици, али Јапан је био немоћан да обнови своје поморске снаге, док у исто време амерички програм бродоградње и обуке нових пилота, је омогућио брзу попуну.[9] Од 1942. године, САД граде бродове по великом програму, који је требало да омогући морнарици супериорност над јапанском флотом.[10] Након Мидвеја, јапанска морнарица је постала инфериорнија у односу на америчку флоту која је из месец у месец била све јача. Стратешки, Америчка морнарица је била способна да преузме иницијативу на Пацифику и крене у офанзиву.[тражи се извор]
Јапански план напада на Мидвеј, који је такође укључивао секундарни напад на Алеутска острва од стране мање флоте, је био јапански мамац да се америчка флота носача авиона увуче у замку и уништи.[11][12] То би ефективно уништило америчку Пацифичку флоту и гарантовало би јапанску поморску надмоћ на Пацифику барем до краја 1943. Такође би освајање острва померило јапанске одбрамбене линије даље од матичних јапанских острва. Успех ове операције би се такође сматрао као припрема за даљи напад на Фиџи и Самоу, као и на предвиђену инвазију на Хаваје.[13]
Да су Јапанци остварили своје циљеве код Мидвеја, североисточни обод Пацифика би био беспомоћан против јапанске морнарице. Зато мидвејска операција, као и напад на Перл Харбор који је увукао Сједињене Америчке Државе у рат, није била операција да се освоји копно САД, већ је била усмерена на елиминацију САД као стратешке силе на Пацифику, да би се Јапанцима дале одрешене руке у остварењу своје регионалне превласти. У најбољем случају, надало се да ће Америка бити принуђена да седне за преговарачки сто, ради окончања рата на Пацифику, са повољним условима за Јапан.[14][15]
Јапан је веома успешно и брзо постигао свој почетни ратни циљ, укључујући освајање Филипина, Малаја и Сингапура, а осигурао је себи и виталне изворе сировина на Јави, Борнеу и осталим острвима Холандске Источне Индије (сада Индонезија). Стога, припреме планова за другу етапу операција, почеле су почетком јануара 1942. године. Међутим, због различитих стратегија између царске јапанске армије и царске морнарице, као и несугласица између Адмиралштаба и Комбиноване флоте адмирала Јамамоте, формулисање ефективне стратегије је било спречено, а стратегија није била завршена до априла 1942.[16][17][18] Адмирал Јамамото успева да победи у бирократској борби, пласирајући своју оперативну концепцију - даље операције на централном Пацифику, испред осталих борбених планова, укључујући и операције посредно или непосредно уперене против Аустарлије и на Индијском океану. На крају, Јамамотова неодмерена претња да ће дати оставку, ако се не поступи по његовом, успела је да прогура његов план.[19][20]
Јамамотов примарни стратегијски интерес је био елиминација преосталих америчких носача авиона. Овај интерес је нагло убрзан након Дулитловог ваздушног препада на Токио, 18. априла 1942. године; удар су извршили амерички авиони Б-25 Мичел, који су узлетели са носача авиона Хорнет. Препад је нанео јако мало војне штете, али је зато оставио велики психички шок на Јапанце и показао да постоји рупа у одбрани области јапанских домаћих острва.[21] Потапање америчких носач авиона и освајање Мидвеја, јединог стратегијског острва поред Хаваја у источном Пацифику, је било прихваћено као једини начин да се отклони ова претња. Јамамото је сматрао да ће операције према главној бази за носаче авиона у Перл Харбору, изазвати америчке снаге на борбу. Међутим, проценивши јачину америчког копненог ваздухопловства на Хавајима, он закључује да снажну америчку базу не може напасти директно.[19] Зато бира за мету Мидвеј, који је последње острво на северозападном крају ланца Хавајских острва, удаљено око 1300 наутичких миља од острва Оаху. Мидвеј није био нарочито важан за Јапанске планове; али, Јапанци су знали да је за Американце Мидвеј битна предстража Перл Харбора и стога је био чврсто брањен.[22][23] Американци су доиста сматрали Мидвеј битним; након битке, на Мидвеју је уређена подморничка база, чиме се повећала област деловања америчких подморница. Аеродромска писта на Мидвеју је служила као истурена тачка за бомбардерске нападе на острво Вејк.[тражи се извор]
Као и сви типични јапански поморски планови током Другог светског рата, Јамамотов борбени план је био веома сложен.[24][25] Поред тога, његов план је био заснован на оптимистичкој обавештајној информацији, да су амерички носачи авиона Ентерпрајс и Хорнет, уједињени у оперативну ескадру ТФ-16, и да су то били једини употребљиви носачи авиона Пацифичке флоте у то време. Носач авиона Лексингтон је био потопљен а Јорктаун тешко оштећен (Јапанци су веровали да је потопљен) у бици у Коралном мору, свега месец дана раније. Такође, Јапанци су били обавештени да је Саратога била на поправци на западној обали, након што је оштећена торпедом са једне подморнице. Зато су Јапанци лично веровали да највише два америчка флотна носача авиона могу да се употребе у предстојећој операцији.[тражи се извор]
Још значајније је било Јамамотово веровање да су америчке снаге деморалисане због њихових честих пораза током претходних шест месеци. Јамамото је осећао да ће скривање бити потребно, како би се довела савезничка флота у погубну ситуацију.[26] Према том закључку, он шири своје снаге на велико пространство (посебно његове бојне бродове), и смањује вероватноћу да његове снаге буду откривене од Американаца пре почетка битке. Међутим, овај дисперзни распоред, значио је да ни једна од ових формација није подржавала једну другу. Непознато за Јамамота, свака корист од овога је била неутралисана чињеницом да су Сједињене Америчке Државе имале разбијен главни јапански морнарички код (који су Американци означили као ЈН-25).[27]
Критично, Јамамотови заштитни бојни бродови и крстарице су биле иза Нагумове ударне групе носача авиона, неколико стотина наутичких миља. Јапанске тешке површинске снаге су биле одређене да униште било који део америчких флотних снага који се појави код Мидвеја. Прво би Нагумови носачи авиона довољно ослабили те снаге, а онда би их у једнодневној борби уништили бојни бродови и крстарице.[28] Ово је била типична борбена доктрина у већини великих морнарица. Међутим, њихова велика удаљеност од Нагумових носача авиона је представила велики проблем током битке, пошто су бојни бродови праћени од крстарица на којима су се налазили извиђачки хидроавиони, драгоцени Нагуму.[29]
Јапанци су за напад на Алеутска острва („операција АЛ”) издвојили релативно велики број бродова, и самим тим, смањили своје главне снаге за напад на Мидвеј. Ранија проучавања историје битке су сматрала напад на Алеутска острва диверзионом операцијом која је требало да одвуче америчке снаге у правцу севера, али последња проучавања битке су показала да је по оригиналном јапанском борбеном плану, „операција АЛ“ требало да се изведе истовремено кад и напад на Мидвеј.[30] Међутим, један дан кашњења Нагумове ударне ескадре доводи до тога да је „операција АЛ“ почела дан раније у односу на заједнички планирани напад.[31]
После победе код Перл Харбора, Јапан је имао иницијативу у рату на Пацифику. У бици код Перл Харбора, Јапанци су уништили велики број америчких бојних бродова (већина тешко оштећених), али су амерички носачи авиона остали нетакнути.
Бици код Мидвеја претходила је још једна битка, битка у Коралном мору у којој су Јапанци имали 1 потопљен и 1 оштећен носач авиона, исто као и Американци.[тражи се извор]
Као резултат учешћа у бици у Коралном мору, јапански носач авиона Зуикаку се налазио у бази Куре, ишчекујући попуну авио групе. Тешко оштећени носач авиона Шокаку се налазио на поправци, након што је погођен са три бомбе у бици у Коралном мору, и провешће неколико месеца у доку. Упркос чињеници да се од преосталих авиона са та два носача могао попунити Зуикаку једном мешовитом групом, Јапанци нису урадили озбиљнији покушаја да се он оспособи за предстојећу битку.[32] Стога, уместо да је имао пет великих флотних носача у бици, адмирал Нагумо је имао четири: Акаги и Кага су формирали 1. дивизију; Хирју и Сорју су формирали 2. дивизију. Јапански носачи авиона су били константно у акцији, почевши од напада на Перл Харбор, до Индијскоокеанског препада, те је почео да се осећа умор код чланова посаде и авио особља.[тражи се извор]
Јапанске стратегијске извиђачке припреме пре битке су такође биле лоше. Стражарска линија јапанских подморница је каснила да дође на позицију (делом због Јамамотове журбе), те је дозволила америчким носачима авиона да дођу на место састанка, североисточно од Мидвеја (названо „Срећна тачка“) без откривања.[33][34] Један други покушај, коришћењем четворомоторног извиђачког хидроавиона за осматрање Перл Харбора пре битке (на тај начин је требало открити одсуство или присуство америчких носача авиона), познато као „операција К“, је такође пропао када су јапанске подморнице одређене за попуну горивом извиђачког авиона, биле откривене на месту предвиђеном за попуну горивом - један до тада пуст залив на атолу Френч-Фригат-Шолс - је био окупиран од америчких ратних бродова (због тога што су Јапанци извели идентичну мисију у марту).[35][36][37] Стога, Јапанцима је било ускраћено било какво сазнање о покретима америчких носача авиона непосредно пре битке. Јапанци радијом шаљу извештаје о повећаном деловању америчких подморница и радио саобраћаја. Ови извештаји су били Јамамоту од помоћи пре битке, међутим, јапански план није био измењен; Јамамото, који се налазио на Јамату, није се усудио да обавести Нагума, плашећи се, да ће открити свој положај, и претпоставља (нетачно) да је Нагумо примио исти извештај из Токија.[38][29]
Јапански план имао је 3 сегмента. Ударна група јапанских носача авиона, која се састојала од 4 носача авиона Акаги, Кага, Сорју, и Хирју под командом вицеадмирала Чучија Нагуме, требало је да изненада нападне Американце из правца северозапада. Иза ове групације и под њеном заштитом би требало да се појави главнина поморских снага под командом адмирала Исорокуа Јамамота, која ја требало да у фронталној борби уништи америчке бродове. Онда би инвазионе снаге под командом вицеадмирала Нобутаке Конда требало да се из правца југозапада искрцају и заузму острво.[тражи се извор]
Међутим, Американци су још пре битке открили јапански план, пресрели су радиокомуникацију између Јапанаца, тако да су припремили замку за њих.[тражи се извор]
За извођење Мидвејско-Алуетске операције, Јапанци су скупили око 160 бродова и намеравали су да у директном сукобу униште америчку флоту.[тражи се извор]
У припреми за битку са непријатељским снагама, за које се претпостављало да ће употребити 4 или 5 носача авиона, адмиралу Честер Нимицу, команданту Пацифичке области, били су потребни сви расположиви амерички носачи авиона. Он је већ имао оперативну ескадру адмирала Вилијам Хелсија са два носача авиона (Ентерпрајс и Хорнет); Хелси је, који је оболео од псориазе, био је замењен од контраадмирала Рејмонд Спруенса (Хелсијев командант ескортних снага).[39][40] Такође, Нимиц повлачи брзо снаге контраадмирала Френка Флечера из област југозападног Пацифика. Он је стигао у Перл Харбор на време да се попуни и отплови. Саратога је била још увек на поправци, а Јорктаун је тешко оштећен у бици у Коралном мору, али у Перл Харбушком бродоградилишту је он брзо оправљен. Премда је процењено да Јорктаун мора да оде у бродоградилиште Бремертон на вишемесечну поправку, 72 сата је било довољно да се он оспособи за статус борбено способног брода (маде не савршено идеалан).[41] Његова полетно-слетна палуба је закрпљена, све секције унутрашњег рама су сасвим пресечене и замењене, а неколико нових ескадрила (извучених из Саратоге) је било постављено на палуби. Нимиц је показао непоштовање према успостављеној процедури у добијању његовог трећег и последњег носача спремног за битку; поправке су настављене чак и кад је Јорктаун напуштао док, са радницима брода радионице Вестал - (који је оштећен у нападу на Перл Харбор шест месеца раније) још увек на палуби. Тачно три дана након смештања у Перл Харборшки док, Јорктаун је поново испловио.[42]
Адмирал Нимиц је имао једну непроцењиву предност: Амерички и британски дешифранти су пробили шифру ЈН-25. Командант Џозеф Џ. Рочфорт и његов тим из станице су били способни да потврде, да је Мидвеј мета предстојећег јапанског удара, са датумом напада 4. или 5. јуна (противећи се веровању из Вашингтона, да ће напад уследити средином јуна), и обезбеђују Нимицу комплетан увид у јапанску припрему за битку. Јапански покушај да се употреби једна нова књига шифара је наишао на препреку, омогућавајући станици неколико одлучујућих дана; док је то све било непознато нешто пре пре почетка напада, сада је битан пробој већ био учињен.[43][44]
Као резултат, Американци су приступили борби са врло јасном сликом одакле, када, и са коликом снагом ће се Јапанци појавити. Нимиц је био обавештен, за време задатака, да је огромна, по броју, јапанска флота подељена у најмање четири оперативне ескадре, а да ескортна група која прати главну ударну групу носача авиона броји свега неколико брзих бродова. Захваљујући овој информавији, он је знао да је број против-авионских топова који штите носаче авиона био ограничен. Знајући снагу са којом се суочио, Нимиц је израчунао да његова три носача авиона, плус Мидвеј, у односу на Јамамотова четири носача авиона, дају Американцима блажу предност. Америчка ваздушна група на било ком носачу авиона је била већа од ваздушне групе на било ком јапанском носачу авиона. Јапанци, насупрот, су остали скоро у потпуном мраку у односу на своје противнике чак и након почетка битке.[45][46][47]
Први ваздушни напад се догодио 3. јуна, а извело га је 9 бомбардера Б-17, оперишући са Мидвеја, против јапанске транспортне групе адмирала Танаке.[49] Иако је извештено о погоцима,[49] ниједна бомба која је бачена није погодила мету, и причињена штете је била јако мала.[48] Рано ујутру, следећег дана, транспортни брод Акебоно Мару је оштећен од експлозије торпеда приликом напада авиона Каталина, око 01:00 сати.[48] Вицеадмирал Чуичи Нагумо лансира свој први ваздушни талас од 108 авиона ка Мидвеју у 04:30 сати, 4. јуна 1942. године. У исто време, он лансира осам извиђачких авиона (један 30 минута касније због техничких проблема, а један је био присиљен да се врати назад), као његову борбену ваздушну патролу.[тражи се извор]
Јапанско ваздушно извиђање је било веома слабо, са сувише мало авиона да покрију адекватно додељене области, радећи по веома лошим временским условима ка североистоку и истоку од Нагумове оперативне ескадре.[50]
Амерички радар на Мидвеју открива непријатеља на неколико наутичких миља од острва и њихови авиони ускоро узлећу. Без заштите, бомбардери одлазе у напад на јапанску флоту носача авиона, док њихова ловачка заштита остаје позади да штити Мидвеј. У 06:20 сати, јапански палубни авиони бомбардују и тешко оштећују америчку базу на Мидвеју. Амерички пилоти ловаца, базирани на Мидвеју, узлетели су на старим ловцима Граман и застарелим Ф2А, у одбрани Мидвеја и трпе велике губитке. Већина је оборена у првих неколико минута, а свега два су преостала да лете. Америчка противавионска ватра је била прецизна и жестока, оштећујући многе јапанске авиона а један обарају[51] Јапанци су увидели да су бомбардери са острва већ отишли, и шаљу извештај адмиралу Нагуму, да је потребно извршити још један напад ради неутрализовања одбране Мидвеја, пре него што би се трупе искрцале 7. јуна; амерички бомбардери су још увек могли употребити аеродром на Мидвеју за попуну горивом и напад на јапанске инвазионе снаге.[52][53]
Узлећући пре јапанског напада, амерички бомбардери који су базирали на Мидвеју су извршили неколико напада на јапанску флоту носача авиона. Овде је укључено и шест авиона авенџер, чији су пилоти били из Хорнетове ВТ-8 групе - њихова прва борбена операција, и четири Б-26 Мародер, сви наоружани торпедима. Јапанци у овим нападима нису имали никакве штете, док су, у исто време оборили све америчке авионе, осим три – један и два Б-26,[54][55]
Адмирал Нагумо, придржавајући се јапанске доктрине о употреби носача авиона из тог времена, задржава половину својих авиона у резерви. Ово је укључивало и две ескадриле са обрушавајућим и торпедним бомбардерима. Торпедни бомбардери су били наоружани торпедима и требало је да нападну било који амерички брод који лоцирају, док су обрушавајући бомбардери били ненаоружани.[56] Као резултат напада са Мидвеја, као и јутарња препорука вође лета, у погледу још једног ваздушног удара на Мидвеј, Нагумо у 07:15 сати наређује својим резервним авионима да се наоружају контакт бомбама за употребу по копненим метама. Ове припреме су биле у току скоро 30 минута, када је у 07:40 сати, извиђачки авиона са крстарице Тоне шаље сигнал да је уочио једну већу америчку поморску групу на истоку. Нагумо брзо стопира своје наређење и тражи од извиђачког авиона да установи састав америчких снага. Проћи ће још 40 минута пре него што извиђачки авион открије и радијом јави о присуству једног носача авиона међу америчким бродовима, ТФ-16 (други носач није откривен).[57][58]
Нагумо се тада нашао у незгодном положају. Контраадмирал Тамон Јамагучи, командант 2. дивизије носача авиона (Хирју и Сорју), препоручује Нагуму да одмах нападне са снагама које располаже. Нагумо уочава тобожњу добру прилику за удар на америчке бродове,.[59] међутим, био је оптерећен чињеницом да његове снаге првог таласа треба ускоро да се врате из напада на Мидвеј. Оне су биле при крају са горивом, а међу њима је било и рањених, те су стога морали брзо да слете на носаче или да падну у воду, губећи драгоцене авионе и посаде. За слетање на носаче авиона и лансирање авиона у нову напад требало је око 30-45 минута.[60] Осим тога, ако би извршио одмах лансирање напада, један део његових резервних снага би се нашао у борби без адекватног противбродског наоружања, као и без ловачке заштите; он је управо био сведок како су лако оборени незаштићени амерички бомбардери од његових ловаца[61] Јапанска доктрина о употреби авиона са носача авиона је предвиђала комплетно састављен напад, а како је изостајала потврда (до 08:20) да америчке снаге имају носаче авиона, Нагумо се држао доктрине.[62][63] Допунски, предстојећи још један амерички ваздушни удар у 07:53 сати, је потврдио чињеницу да је потребно извршити још један ваздушни напад на острво. На крају, Нагумо је одабрао да сачека повратак његових снага, које су извеле први ваздушни удар на Мидвеј, а затим лансира своје резервне снаге, које би дотле биле наоружане и спремљене за нов напад[64][63][65][66]
У финалној анализи, то није правило никакву разлику, Флечер је лансирао напад у 7:00, а летелице ко је би спровеле разарајући удар, већ су биле на путу. Није било ничега што би Нагумо могао да учини поводом тога. То је била фатална грешка Јамамотове претпоставке, која се заснивала на традиционалној доктрини бојних бродова.[65]
Јапанци су убрзо приметили америчке носаче авиона и почели да припремају своје авионе за нови напад.
Амерички торпедни бомбардери извели су још пар напада, сви су они били неуспешни, али су успели да задрже Јапанце и одложе њихове нападе. Јапанци су се убрзано припремали, палубе њихових бродова су биле пуне авиона, бомби и лако запаљивог керозина. Изненада се појавила једна формација америчких бомбардера који су напали и погодили три од четири јапанска носача. Носачи су брзо планули, у једном тренутку променила се судбина читавог рата на Пацифику.[тражи се извор]
Једино је носач Хирју остао оперативан. Са овог брода полетели су авиони који су бомбардовали амерички носач Јорктаун, који је касније потонуо. Такође и сам Хирју је био потопљен следећег дана од стране америчких торпедних авиона, тако да су сва 4 јапанска носача била потопљена, док су Американци изгубили само Јорктаун.[тражи се извор]
.jpg)
После ове помало несрећне катастрофе Јапанци одлучују да се повуку. Америчка флота је наставила да гони непријатеља и успела је да потопи јапанску крстарицу Микума. Истовремено су Американци изгубили јадан разарач, који је уништила јапанска подморница.[тражи се извор]
У борби су Американци изгубили 150 авиона док су Јапанци имали 322 уништена авиона.[тражи се извор]
Битка ја показала значај носача авиона и ваздушне премоћи у рату. [тражи се извор]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
