Беноа Коснефроа

Беноа Коснефроа (фр. ; Шербург, 17. октобар 1995) француски је бициклиста који тренутно вози за ворлд тур тим — Декатлон АГ2Р ла мондијал.^[5] Освојио је по једном Гран при ла Марсељеза, Етоил де Бесеж, Гран при сајклисте де Квебек, Бретање класик, Брабантсе пајл, Гран при ди Морбиан и Тур де Алпс маритимес трке. На Свјетском првенству освојио је златну медаљу у друмској трци за возаче до 23 године, док је на Европском првенству освојио сребрну медаљу у друмској трци за возаче до 23 године и бронзану медаљу у друмској трци. Амстел голд рејс и Флеш Валон је по једном завршио на другом мјесту, а на Тур де Франсу је био лидер брдске класификације на 15 етапа.

Укратко Беноа Коснефроа, Пуно име ...

Беноа Коснефроа

Коснефроа 2022.

Пуно име

Беноа Коснефроа

Надимак

Гепард из Шербурга^[1]

Датум рођења

7. октобар 1995. (29 год.)

Мјесто рођења

Шербург, Француска

Држављанство

Француска

Висина

1,79 ^[2]^[3]

Маса

64 kg^[2]^[3]

Тренутни тим

Декатлон АГ2Р ла мондијал

Дисциплина

друмски

Улога

возач

Тип возача

панчер

2014

Брикебек котентен

2015—2017

Шамбери

2017—

АГ2Р ла мондијал^[4]

Бретање класик

1 (2021)

Гран при сајклисте де Квебек

1 (2022)

Брабантсе пајл 1 (2024)
ГП ди Морбиан 1 (2024)

Награде и медаље

Друмски бициклизам

Представљајући Француску
Свјетско првенство
	Берген 2017.	Трка до 23 године
Европско првенство
	Хернинг 2017.	Трка до 23 године
	Трентно 2021.	Друмска трка

Ажурирано: 12. мај 2024.

Затвори

Дјетињство и јуниорска каријера

Рођен је у породици која се бавила бициклизмом. Његов дјед је организовао трке у Енглеском каналу, док га је отац често водио да гледа трке. Бициклизмом је почео да се бави са осам година, у тиму Јунион конкорде брикебетес.^[6] Године 2011. прешао је у тим Еспоир де Каен, гдје је остао три године.^[7] Прву побједу остварио је са 16 година, на трци При Луј—Коснефроа, у част његовог чукундеде Луја Коснефрое.^[8] Године 2014. прешао је да се такмичи у категорији до 23 године и прешао је у тим Брикебек котентен, а послије годину дана прешао је у Шамбери, развојни тим АГ2Р ла Мондијала, након што је стопирао и провео у вожњи девет сати како би попунио пријаву.^[9] Године 2016. завршио је аматерско првенство Француске на другом мјесту, изгубивши у спринту од Валентена Мадуе, а затим је и првенство Француске за возаче до 23 године завршио на другом мјесту, иза Пола Урселена.^[10]^[11] У августу 2016. прешао је у АГ2Р ла Мондијал као стажер и завршио је Европско првенство за возаче до 23 године на четвртом мјесту.^[12]

Године 2017. вратио се у Шамбери, а исте године остварио је побједу на другој етапи трке Рон Алпс изере, након бијега у којем је провео око 160 .^[13] Истог мјесеца завршио је трку Гран при де Плимелек—Морбиан на шестом мјесту, као последњи у спринту групе од четири возача која је дошла на циљ десет секунди иза Алексиса Виљермоа.^[14]

Професионална каријера

У августу 2017. прешао је у АГ2Р ла Мондијал, гдје је почео професионалну каријеру, али је до краја године возио углавном трке за младе возаче, освојивши сребрну медаљу на Европском првенству у друмској вожњи за возаче до 23 године, гдје је завршио двије секунде иза Каспера Педерсена, одспринтавши Марка Иршија.^[15] У финишу сезоне освојио је Свјетско првенство за возаче до 23 године, одспринтавши Ленарда Кемну са којим је стигао на циљ.^[16]

Године 2018. завршио је Бретање класик на деветом мјесту, преко минут иза Оливера Насена,^[17] након чега је и Копа Сабатини завршио на деветом мјесту у спринту групе у којем је побиједио Хуан Хосе Лобато.^[18] У финишу сезоне завршио је Париз—Тур на трећем мјесту, 25 секунди иза Серена Краг Андерсена, изгубивши у спринту од Никија Терпстре са којим је дошао на циљ.^[19] Године 2019. у априлу је освојио класик Париз—Камемберт три секунде испред Пјер Лука Перишона,^[20] а десет дана касније завршио је Флеш Валон на 12 мјесту, у групи која је дошла на циљ 11 секунди иза Жилијена Алафилипа.^[21] Почетком јуна освојио је Гран при де Плимелек—Морбиан побиједивши у спринту Хесуса Ераду и Ода Кристијана Екинга, са којима је дошао на циљ.^[22] У јулу је возио своју прву гранд тур трку — Тур де Франс, који је завршио на 113 мјесту у генералном пласману.^[23] Дана 18. августа освојио је Ла поли Норманд класик, двије секунде иза Валентена Ферона,^[24] након чега је освојио Тур ди Лимузен трку уз једну етапну побједу и освојену класификацију за најбољег младог возача, што му је била прва освојена етапна трка и пета побједа у сезони.^[25] У септембру је завршио Бретање класик на седмом мјесту, 20 секунди иза Сепа Ванмаркеа,^[26] а у финишу сезоне је изабран у тим Француске за Свјетско првенство, као подршка за Алафилипа.^[27] Првенство је завршио на 42 мјесту, скоро 11 минута иза Мадса Педерсена док је Алафилип завршио два и по минута иза.^[28]

На почетку 2020. освојио је Гран при ла Марсељеза класик у спринту четворочлане групе,^[29] а затим је освојио трку Етоил де Бесеж, 13 секунди испред Алберта Бетиола.^[30] У марту је завршио Дром класик на петом мјесту, 26 секунди иза Сајмона Кларка,^[31] након чега је сезона прекинута због пандемије ковида 19, а трке су или одложене или отказане.^[32]^[33] Након што је сезона настављена, у августу је побиједио на последњој, четвртој етапи трке Ла Руте д’Окитаније, двије секунде испред групе у којој су били Бауке Молема, Тибо Пино, Еган Бернал и Александар Власов.^[34] Изабран је у састав тима Француске за Европско првенство, гдје је друмску трку завршио на десетом мјесту у спринту, у којем је побиједио Ђакомо Ницоло.^[35] У августу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на другој етапи, освојио највише бодова на успонима и преузео тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације, а добио је и награду за најагресивнијег возача на етапи.^[36] У бијегу је био на још неколико етапа, а тачкасту мајицу носио је на 15 етапа, прије него што је изгубио на етапи 17 од Погачара, а на крају је завршио на шестом мјесту у брдској класификацији, као и на 116 мјесту у генералном пласману.^[37] Дана 30. септембра, возио је Флеш Валон, који је завршио на другом мјесту, иза Иршија, који је побиједио нападом на успону Мур де Иј.^[38] Четири дана касније, Лијеж—Бастоњ—Лијеж је завршио на 18 мјесту,^[39] док је у финишу сезоне завршио Брабантсе пајл на трећем мјесту, иза Алафилипа и Метјуа ван дер Пула, након што су се одвојили у финишу.^[40] Париз—Тур је завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Каспера Педерсена.^[41]

Године 2021. завршио је Брабантсе пајл на осмом мјесту, у групи која је дошла седам секунди иза Тома Пидкока и Ваута ван Арта, који су напали на 30 до циља заједно са Матеом Трентином.^[42] Дана 12. маја освојио је Тур ди Финестре класик,^[43] а у августу је освојио прву ворлд тур трку — Бретање класик, гдје је побиједио у спринту Алафилипа након што су били у бијегу преко 50 километара.^[44] Дана 4. септембра , освојио је класик Тур ди Жира, побиједивши у спринту у групи од четири возача који су дошли на циљ, испред Симонеа Веласка, Валентена Мадуе и Наира Кинтане. Недељу дана касније возио је друмску трку на Европском првенству, гдје је Ремко Евенепул напао на 22 до циља, што су пратили само Коснефроа и Сони Колбрели. На успону на 11 до циља је отпао и завршио је на трећем мјесту, минут и по иза Колбрелија који је одспринтао Евенепула.^[45] У финишу сезоне завршио је Тре вали Варезине на четвртом мјесту, у групи која је дошла на циљ 38 секунди иза Алесандра де Маркија и Давидеа Формола, изгубивши у спринту за треће мјесто од Тадеја Погачара.^[46]

Године 2022. завршио је Дром класик на трећем мјесту, дошавши на циљ са Гијомом Мартеном, три секунде иза Јонаса Вингегора.^[47] Дана 10. априла возио је Амстел голд рејс, гдје је Тиш Бенот напао у последњих 50 километара и одвојила се група од 11 возача. Михал Квјатковски је напао у последњих 10 километара, што је пратио само Коснефроа и стекли су 27 секунди предности до последњег успона — Бемелерберга. Радили су заједно до краја, а у спринту је дјеловало да је Коснефроа побиједио и славио је са тимом, након чега је прегледањем снимка фото финиша утврђено да је Квјатковски побиједио.^[48] Три дана касније, завршио је Брабантсе пајл на другом мјесту, 37 секунди иза Магнуса Шефилда, побиједивши у спринту Ворена Баргија.^[49] Дана 9. септембра возио је Гран при сајклисте де Квебек, гдје је вожено 16 кругова по 12,6 .^[50] Погачар, Ван Арт и Кристоф Лапорт су напали на почетку посљедњег круга, али су достигнути, након чега је напала група од четири возача који су стекли десет секунди предности, али су достигнути на 5 до циља. На 2 до циља напао је Коснефроа, што нико није пратио и побиједио је четири секунде испред велике групе коју је одспринтао Мајкл Метјуз.^[51] Два дана касније возио је Гран при сајклисте де Монтреал, гдје је вожено 17 кругова, који су садржали успон Коте де Камилјен Уд.^[52] На почетку успона у посљедњем кругу Адам Јејтс је напао, што је пратио Погачар, а касније су им се придружили Давид Году, Ван Арт и Андреа Бађиоли, док је Коснефроа остао у групи иза и завршио је на 20 мјесту, 35 секунди иза Погачара.^[53] У финишу сезоне завршио је Тре вали Варезине на петом мјесту, у групи коју је одспринтао Погачар.^[54]

Године 2023. почетком априла је завршио Ронде ван Фландерен на 16 мјесту, преко пет минута иза Погачара, који је остварио соло побједу након неколико напада у последњих 50 километара.^[55] Брабантсе пајл завршио је на трећем мјесту, 20 секунди иза Доријана Годона и Бена Хилија,^[56] након чега је Амстел голд рејс завршио преко три минута иза Погачара који је остварио соло побједу.^[57] У јулу је возио Тур де Франс, гдје у првих 100 километара четврте етапе нико није покушавао да оде у бијег, због чега су етапу многи означили као најдосаднију на Туру.^[58] У последњем дијелу етапе отишао је у бијег заједно са Антонијем Делапласом и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи, због чега је изјавио да је пресрећан, као и да је било емотивно за њега то што су били заједно у бијегу, јер живе близу у Нормандији и често возе заједно.^[59] Завршио је на 101 мјесту у генералном пласману.^[60] У августу је Тур ди Лимузен трку завршио на другом мјесту у генералном пласману, 38 секунди иза Ромена Грегоара,^[61] док је у финишу сезоне возио класике, завршивши Гран при сајклисте де Монтреал на 27^[62] и Копа Агостини на 25 мјесту.^[63]

Године 2024. на почетку сезоне је освојио трку Тур де Алпс маритимес двије секунде испред Винченца Албанезеа, уз побједу на другој етапи и освојену класификацију по поенима.^[64] Почетком марта је возио Страде Бјанке, гдје је Погачар напао на 81 до циља и остварио соло побједу, док је Коснефроа завршио на шестом мјесту, четири и по минута иза.^[65] Дана 16. марта возио је Милано—Санремо, гдје је Погачар напао на успону Пођо ди Санремо и након спуста се одвојила група од 12 возача, гдје је у спринту побиједио Јаспер Филипсен, а Коснефроа је завршио на 20 мјесту, у групи која је дошла на циљ 35 секунди иза прве групе.^[66] Десет дана касније освојио је класик Париз—Камемберт, побиједивши у спринту испред Клемена Вентуринија.^[67] Дана 10. априла возио је Брабантсе пајл, гдје су на другом од четири прелаза преко успона Москестрат напали и одвојили се Марајн ван дер Берг, Тим Веленс и Дилан Тунс, а на последњем прелазу, након што је разлика пала на десет секунди, достигли су их Коснефроа и Квинтен Херманс.^[68] Касније су их достигли Џеферсон Кепеда и Џозеф Блекмор а у спринту је побиједио Коснефроа, освојивши трку по први пут, након што је три пута претходно завршавао на подијуму.^[69] Четири дана касније возио је Амстел голд рејс. На 36 до циља напао је Ричард Карапаз, што је одмах пратио Ван дер Пул, а затим и остали возачи. На 35 до циља напао је Ирши, што су пратили Молема, Роџер Адрија и Мадуа, а затим су их достигли Маури Вансевенант, Пељо Билбао, Бенот и Пидкок.^[70] Они су стекли 51 секунду предности на 21 до циља, а на успону Кауберг више возача је нападало и били су подијељени у неколико група. Пидкок је напао на 5,5 до циља, што су пратили Ирши, Вансевенант и Бенот, а у спринту је побиједио Пидкок; остали возачи који су били у бијег скоро су их достигли и завршили су у истом времену, док је Коснефроа завршио у другој групи, која је дошла на циљ 11 секунди иза прве, а коју је одспринтао Метјуз.^[71] Три дана касније возио је Флеш Валон,гдје је Серен Краг Андерсен био у бијегу, а на 28 до циља из главне групе су напали Стивен Вилијамс, Кевин Вокелен, Максим ван Гилс, Сантијаго Буитраго и Карапаз. Они су достигнути на 17 до циља, а Андерсен на 15 до циља. На успону Мур де Иј, Вилијамс је напао у последњих 200 метара и побиједио испред Вокелена и Ван Гилса, док је Коснефроа завршио на четвртом мјесту, три секунде иза.^[72] Дана 21. априла возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, гдје је Погачар напао на 35 до циља и остварио соло побједу, док је Коснефроа завршио на 16 мјесту, у групи која је дошла на циљ преко два минута иза.^[73] Почетком маја освојио је Гран при ди Морбиан класик, побиједивши у спринту испред Алекса Цинглеа и Арноа де Лија,^[74] након чега је освојио Тур ди Финестре класик, побједом у спринту испред Корбина Стронга и Рудија Молара.^[75]