Remove ads
Антициклон (грч. — „против” и — „савијам, вртложим”) је поље повишеног ваздушног притиска, у тропосфери, чија вредност прелази 1.013 милибара. Максимални притисак формира се у центру, а барички градијент усмерен је ка периферији. Ветрови који дувају на северној хемисфери обилазе око центра у правцу казаљке на сату, док је на јужној дувају супротно.[1] У средишту антициклона преовлађује силазно кретање ваздуха, те је стога време мирно и суво. Лети антициклон доноси високе температуре, а зими мраз. Магла се такође може формирати преко ноћи у региону већег притиска. Средње-тропосферски системи, попут суптропског гребена, одбијају тропске циклоне око њихове периферије и узрокују температурну инверзију која спречава слободну конвекцију у близини њиховог центра, градећи површинску сумаглицу испод њихове базе. Антициклонско уздизање се може формирати унутар топлих центара као што су тропски циклони, услед спуштања хладног ваздуха са задњег дела горње депресије, као што су поларни врхови, или од потонућа великих размера, попут суптропског гребена. Еволуција антициклона зависи од променљивих као што су његова величина, интензитет и опсег влажне конвекције, као и Кориолисове силе.[2]
Неколико поља високог ваздушног притиска утичу на време широм Земље, а то су сибирски, антарктички, азорски, канадски, пацифички, атлантски антициклон и др. На баричким картама поље високог ваздушног притиска означава се великим латиничним словом или А.
Remove ads
Циклон је огромни ваздушни вртлог сниженог притиска ваздуха, у којем се честице ваздуха на северној хемисфери крећу у смеру супротном казаљци на сату, а на јужној хемисфери у смеру казаљке на сату. Идући од средишта циклона према његовој периферији, расте притисак ваздуха, те су изобарне површине снижене према средишту циклона. Изобаре су у циклону затворене криве, сличне елипси. Водоравни пречник циклона износи од 100 до 3 000 , а усправно се циклон простире каткада и до висине од 15 до 20 . У умереним земљописним ширинама притисак се у средишту циклона мења од 950 до 1 030 , а у просеку износи око 1 000 . У тропским пределима притисак у средишту циклона може пасти на 900 , понекад и ниже.
Антициклон је подручје повишеног притиска ваздуха с највећом вредношћу у средишту. И то је огроман ваздушни вртлог, али кретање честица ваздуха је супротно од оног у циклону; на северној Земљиној хемисфери честице се крећу у смеру казаљке на сату, а на јужној обратно. Изобаре су у антициклону такође затворене криве, често елипсоидног облика. Највиши притисци у средишту антициклона могу бити и већи од 1 050 , а највиши је забележени притисак је од 31. децембра 1968. у Агати (северни Сибир) и износио је 1 083,8 .
Уместо назива циклон и антициклон понегдје се још употребљавају називи барички минимум и барички максимум, а за циклон и назив депресија.
Према земљописном подручју настанка разликују се: извантропски циклон и антициклон, тропски циклон (такозвани циклони) с називима урагани и тајфуни те суптропски антициклон.
Теорија настанка циклонa
Данас је прихваћена теорија настанка циклона на поларном фронту, коју је развила бергенска школа (Џејкоб Бјеркнес и Х. Солберг од 1921. до 1923). Због поремећаја атмосферског фронта настаје мали талас, у којем у предњем делу напредује топли, а на задем хладни ваздух, те фронтална површина добија постепено својства топлог, односно хладног фронта. Поремећај се помиче уздуж првобитног стационарног фронта, и то у смеру општег струјања у висини.
Даљи развој поремећаја зависи од динамичких услова у атмосфери. Ако таласна дужина поремећаја премашује критичну вредност (динамички лабилно стање), на врху таласа смањиће се притисак и постепено даљим продубљивањем довести до затворене циклонске циркулације (затворене изобаре) те израженог таласног облика поремећаја с топлим и хладним фронтом, који одељују и ограничују такозвани топли сектор циклона. Тако развијени циклон назива се младим циклоном, и већ има развијени облачни систем и подручја падавина. Кретање младог циклона може се приближно одредити према смеру изобара у топлом сектору. Иза хладног фронта, на задњој страни циклона притисак ваздуха расте, испред топлог фронта притисак ваздуха пада и при том се циклон даље продубљује. Затворена циклонска циркулација захвата постепено све веће подручје, и до 1 000 у пречнику.
Хладни фронт младог циклона креће се редовно већом брзином од топлог фронта, те се постепено топли сектор све више сужава, и то тако да сустизање фронта започиње од средишта циклона. Циклон постепено оклудира, и настаје оклудирани фронт. Место где се секу топли и хладни фронт (тачка оклузије) постепено се сели све даље од средишта циклона и истодобно настаје највећи пад притиска. У том стадијуму подручје падавина захвата и читав фронт оклузије. Временски размак између младог и деломичног оклудираног циклона износи око 12 сати.
Током даљег развоја циклона оклузивни процес захвата све веће делове фронталног система, који се све више савија према назад, што се може видети са сателитских снимака облачног система оклудираног циклона. У задњем стадијуму продубљивања циклон заузима читаву тропосферу. Кретање се циклоне све више успорује да би у задњем стадијуму постало квазистационарно. Хладни ваздух у доњој тропосфери заузима све делове циклона, а топли ваздух је подигнут у висину.
Крај развоја циклона преставља завршетак процеса оклузије. Кад се циклон почне постепено попуњавати (притисак расте на читавом подручју), постепено престају падавине, а распада се и облачни систем циклона.
Циклони које долазе с Атлантика на европско копно обично стижу на континент већ оклудирани. На једном поларном фронту над Атлантиком редовно се ствара низ узастопних циклона, такозвана породица циклона, од којих сваки нови настаје све јужније. Таква породица циклона може обухватити од 3 до 5 циклона, који се крећу од запада према истоку све јужнијим путањама, а у размаку од једног до два дана. Серија циклона завршава се кад продор хладног ваздуха на задњој страни поларног фронта стигне до суптропских ширина.
Приказани развој циклона одговара просечном стању, од којег поједини циклони могу знатно одступати. Ваља напоменути да се циклон у одређеним условима може и регенерирати. То настаје кад се циклон приближи веома загрејаном копну, или се у њега увуче врло хладни ваздух на континенту. Циклони могу настати на поларном фронту и у западном Средоземљу (Ђеновски циклон), пре свега због јаког продора поларног ваздуха у Средоземљу. Управо су такви циклони најважније за време у нашим крајевима, јер доносе највеће падавине и знатне промене времена.
Најважнији процеси који условљавају метереолошке прилике у антициклонима јесу истицање ваздуха у доњим слојевима и силазно струјање ваздуха уз адијабатско загреавање у вишим слојевима (доњој тропосфери). Због спуштања ваздуха настају у антициклонма на висини од неколико километара такозване инверзије супсиденције (инверзије температуре због адијабатског загрејавања слоја ваздуха који се спушта према тлу, тако да температура ваздуха у том слоју расте с висином) испод којих, ако је ваздух влажан, могу настати стратуси и стратокумулуси, посебно у хладно доба године. Небо је тада потпуно облачно, што може потрајати данима, па и недељама. Супротно томе, лети је за антициклоне својствено ведро или мало облачно време, а температуре су ваздуха високе. Ведро време може постојати у антициклонма и зими ако се у њима налази континентални суви ваздух. Уз слабе ветрове, пре свега ако је тло покривено снегом, могу при тлу настати јаке инверзије и врло ниске температуре.
Својства времена у антициклонма зависе и од тога да ли се посматрано место налази близу средишта или уз руб антициклона. На рубовима антициклона појављују се често временске прилике које су својствене за секторе суседних циклона.
Према саставу и настанку, антициклони се могу разврстати на антициклоне које путују (настају између циклона једне породице циклона), хладне антициклоне (настају на задњој страни серије циклона), квазистационарне антициклоне (настају након продора хладног ваздуха и могу заузимати велики простор, често и површине читавог континента, а задржавају се на истом месту дуго времена) и суптропске антициклоне (подручја високог притиска, која заузимају велики простор, простиру се до великих висина и готово су непомична). Антициклони, који заузимају велики простор и читаву тропосферу, редовно постају велика управљачка средишта за кретање циклона на свом рубу. Тако на пример, веома изражени антициклон у Западној Европи може постати блокирајуће средиште, које кроз дуже време онемогућују продор циклона на европско копно.[3]
Remove ads
Када је суптропски гребен на северозападу Тихог океана јачи од нормалног, то доводи до влажне сезоне монсуна у Азији.[4] Позиција субтропског гребена је повезана са тим колико се северно монсунска влага и грмљавина протежу у Сједињене Државе. Типично, суптропски гребен широм Северне Америке мигрира довољно северно да започну монсунски услови широм пустињског југозапада од јула до септембра.[5] Када је суптропски гребен северније од уобичајеног према Четири угла, монсунске грмљавине могу се проширити на север у Аризону. Када је потиснут на југ, атмосфера се суши преко пустињског југозапада, што узрокује прекид монсунског режима.[6]
Remove ads
На временским картама центри високог притиска су означени словом ,[7] унутар изобаре са највећом вредношћу притиска. На картама горњег нивоа са константним притиском, антициклони се налазе унутар контуре линије највише висине.[8]
На Јупитеру постоје два примера ванземаљске антициклонске олује; Велика црвена мрља и недавно формирани Овални БА. Њих покрећу мање олује које се стапају[9] за разлику од било које типичне антициклонске олује која се дешава на Земљи где их вода напаја.
- Антициклонска олуја
- Антициклонски торнадо
- Земљина атмосфера
Remove ads
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
Remove ads