From Wikipedia, the free encyclopedia
Алис Манро (енгл. ; Вингам, Онтарио, 10. јул 1931 — Порт Хоуп, 13. мај 2024) била је канадска књижевница. Писала је на енглеском језику. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2013. и награде 2009. за животно дело. Такође је троструки добитник канадског признања за прозу.[2][3][4]
| Алис Манро | |
|---|---|
.jpg) | |
| Пуно име | Алис Ен Лејдлоу |
| Датум рођења | 10. јул 1931. |
| Место рођења | Вингам, Онтарио, Канада |
| Датум смрти | 13. мај 2024. (92 год.) |
| Место смрти | Порт Хоуп, Канада |
| Утицаји од | Вилијам Максвел, Јудора Велти, Џејн Остин, Шарлот Бронте, Емили Бронте, Стендал, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Џон Апдајк,[1] Иван Тургењев, Антон Чехов, Кетрин Менсфилд, Џејмс Џојс, Томас Ман, Франц Кафка, Марсел Пруст, Aјрис Мердок |
| Најважнија дела | „Животи девојака и жена“ „Собарица просјак“ „Пријатељ из моје младости“ „Љубав добре жене“ |
| Награде | (1968, 1978, 1986) Гилерова награда (1998, 2004) (2009) Нобелова награда за књижевност (2013) |
Приче Манроове најчешће су смештене у округу Хјурон у југозападном делу Онтарија[5] Оне истражују сложеност људске психологије једноставним прозним стилом.[6] Манроова се сматра „једним од највећих савремених прозних писаца“, а Синтија Озик назвала ју је „нашим Чеховом“[7]
Манро је рођена као Алис Ен Лејдлоу (енгл. ) у Вингаму, Онтарио. Њен отац, Роберт Ерик Лејдлоу, био је сакупљач лисичјег и крзна канадске куне[8] а њена мајка Ен Кларк Лејдлоу, била је наставница у школи. Манро је почела с писањем као тинејџерка, објавила је своју прву причу „Димензије сенке“ () 1950, док је студирала енглески и журналистику на Универзитету Западног Онтарија уз двогодишњу стипендију.[9][10] Током овог периода радила је као конобарица, берач дувана и библиотекарска службеница. 1951. године напушта универзитет да би се удала за колегу студента Џејмса Манроа. Њих двоје су се преселили у Дандарејв, Западни Хановер, где је Џејмс имао посао у робној кући. 1963, пар се сели у Викторију, где отварају књижару Књиге Манроових.
Прва збирка прича Манроове, Плес веселих сенки () (1968), изузетно је добро примљена и освојила је , највише канадско књижевно признање[11] Тај успех је праћен Животима девојака и жена () (1971), збирком међусобно повезаних прича понекад погрешно описаних као роман. 1978. објављена је њена збирка међусобно повезаних прича Шта ти мислиш, ко си ти? (. у Сједињеним Државама збирка је објављена под насловом The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Собарица просјак: Приче стреле и руже). За ову књигу Манроова је по други пут освојила .[12] Од 1979. до 1982. обилазила је Аустралију, Кину и Скандинавију. 1980. Манроова је била писац-резидент на Универзитету Британске Колумбије и на Универзитету Квинсланда. Током 1980-их и 1990-их објављивала је збирке кратких прича једном у сваке четири године.
Манроовине приче често су објављиване у публикацијама као што су , , t, , и. У интервјуима поводом промоције њене збирке из 2006. , Манро је сугерисала да можда неће даље објављивати збирке. Касније је променила мипљење и наставила је да објављује. Њена збирка Превише среће () је објављена у августу 2009.[13] Њена прича Медвед је дошао преко планине () доживела је своју филмску адаптацију у филму , који је режирала Сара Поли, док су главне улоге тумачили Џули Кристи и Гордоном Пинсентом. Филм је премијеру имао на Међународном филмском фестивалу у Торонту 2006. и био је номинован за Оскара за најбољи адаптирани сценарио, али изгубио је од .
Дана 10. октобра 2013, Манроовој је додељена Нобелова награда за књижевност као „мајстор савремене кратке приче“[2][14][15] Она је прва Канађанка и 13. жена која је добитник Нобелове награде за књижевност.[а]
Многе Манроовине приче су смештене у округу Хјурон, Онтарио. Њена снажна регионална преокупација је једна од одлика њене фикције. Друга је свезнајући наратор који служи да да смисао свету. Многи пореде Манроовине околности малог места са писцима руралног Југа Сједињених Држава. Као и у делима Вилијама Фолкнера и Фланери О’Конор, њени ликови се често суочавају са дубоко укорењеним навикама и традицијама, али реакције Манроовивих ликова су генерално мање интензивни од јужних писаца на ту тему. Њени мушки ликови теже да обухвате особине сваког човека, док су њени женски ликови сложенији. Много Манроовиног рада приказује дословно жанр познат као Јужноонтаријски сирови.[16]
Манроовин рад је често поређен са великим писцима кратких прича. У њеним причама, као и у Чеховљевим, радња је у другом плану и мало тога се дешава. Као и код Чехова, Гаран Холкоумб примећује: „Све је базирано на епифаничном тренутку, нагло просвећивање, концизан, суптилан, откривајући детаљ.“ Њен рад се сноси са „љубављу и послом, и неуспеху код оба. Она дели Чеховљеву опсесију временом и нашу веома жаљену немогућност да одложимо или спречимо његово немилосрдно напредовање.“[17]
Честа тема њеног рада, посебно видљива у њеним ранијим причама, била је дилема девојке која се приближава пунолетству и која се сукобљава са својом породицом и градићем у којем је одрастала. У скоријим делима, као што је Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак (2001) () and и Бегунац () она замењује фокус невољама средњих година, женама које су саме, и старошћу.
Манроовина проза открива нејасноће живота: „иронично и озбиљно у исто време“, „мото побожности и части и ватрена нетрпељивост“, „посебно, бескорисно знање“, тоне пискаве и „срећне срамоте“, „лош укус, бездушност, радост тога“. Њен стил ставља фантастику поред уобичајеног, где свако поткопава друге на начин да једноставно и без напора буди живот.[18] Како Роберт Такер примећује:
„Манроовино писање ствара... емпатијску унију међу читаоцима, критичарима највидљивије међу њима. Њено писање нас привлачи својом истинотошћу — не мимезисом, такозваним, и ... реализмом, већ првенствено осећањем постојања онога што јесмо ... једноставно битисањeм људског бића.“[19]
Многи критичари су тврдили да Манроовине приче често имају емоционалну и буквалну дубину романа. Неки су питали да ли Манро заправо пише мале приче или романе. Алекс Киган, пишући у „Електирици“, дао је једноставан одговор: „Кога је брига? У већини Манроовиних прича има много тога као у многим романима.“[20]
Манро је била венчана за Џејмса Манроа од 1951. Њихове кћерке Шејла, Кетрин и Џени рођене су редом 1953, 1955 и 1957. Кетрин је умрла 15 сати по рођењу.
Године 1963, Манроови су се преселили у Викторију где су отворили Књиге Манроових, популарну продавницу књига. Године 1966, њихова кћерка Андреа је рођена. Елис и Џејмс Манро су се развели 1972.
Манроова се вратила у Онтарио где је постала писац с местом у Универзитету Западног Онтарија, а 1976. примила је звање доктора наука од те установе. 1976, удала се за Џералда Фремлина, картографа и географа кога је упознала у њеним универзитетским данима.[9] Пар се преселио изван Клинтона, Онтарио, а касније у кућу у Клинтону, где је Фремлин умро 17. априла 2013, са 88 година.[21]
На појављивању у Торонту у октобру 2009, Манро је индицирала да је имала третман против рака и за стање срца које је захтевало операцију премошћавања коронарне артерије[22]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
