Аларих I

Аларих I или Аларик I (гот. ) је био визиготски краљ између 395. и 410. године.^[1][2] Био је први германски вођа који је освојио Рим. Одиграо је значајну улогу у пропасти Западног римског царства. Припадао је династији Балтинга и био је син визиготског вође Рочестеса. Родио се око 375. године на Пеуки, острву које се налази на делти Дунава. У доба кад се он родио, Визиготи су живели на територији данашње Бугарске, пошто су побегли пред Хунима на јужну обалу Дунава под вођством Фритигерна, а по дозволи римског цара Валенса.

Аларих I
Аларих I, фотографија репродукције из 1894. једне слике Лудвига Тирша
Датум рођења	370.
Место рођења	Пеука,
Датум смрти	410.
Место смрти	Козенца,
Потомство	Теодорик I, Pélagie
Родитељи	Атанарих
Династија	Балти династија
Период	395—410.
Претходник	Атанарих
Наследник	Атаулф

У служби Рима

Током 4. века било је уобичајено да римски цареви унајмљују савезнике који су се звали „федерати“ - германске паравојне снаге под римском командом које су биле организоване према племенској структури. Споразумом склопљеним 381. између Теодосија и Атанарика Визиготи су постали „федерати“ - римски савезници који су служили у редовима римских легија, а заузврат им је дозвољено да се населе на територији Рима уз велики ниво аутономије.

Теодосије је умро 395. године а наследили су га синови Аркадије и Хонорије. Аркадије је наследио Источно римско царство, а Хонорије Западно римско царство. Аркадије се није показао много заинтересованим за владање а Хонорије је био још увек малолетан, тако да је у његово име владао "магистер милитум" Стилихон. Према Едварду Гибону, Аларих се надао титули врховног војсковође (лат. ) и био одбијен. Међу Визиготима је владало незадовољство јер су претрпели велике губитке зато што су их Римљани излагали непотребним опасностима што је био начин да се готска племена ослабе, а након битака, награде за верну службу су изостајале, те су они према старом готском обичају попели Алариха на штит и прогласили га краљем.

Поход на Грчку

Аларих је прво ударио на Источно царство. Прво је кренуо на Константинопољ, међутим, схвативши да није у стању да предузме опсаду, вратио се на запад а потом кренуо на југ кроз Тесалију кроз Термопилски теснац у Грчку. Пошто је војска Источног царства тада била заузета одбраном од хунских напада, Руфин, преторијански префект коме је Аркадије препустио сву власт, покушао је да преговара са Аларихом, међутим, једино што је постигао било је да почну да сумњају у њега у Константинопољу да је склопио тајни савез са Визиготима. У међувремену, Стилихон је кренуо на Алариха, и према Клаудијану, могао је да уништи Алариха кад му је Аркадије наредио да се врати. Руфинина су потом убили његови сопствени војници.

То је дало одрешене руке Алариху. Опљачкао је целу Атику, али је поштедео Атину која се сама предала. Године 396. уништио је последње трагове Елеузинских мистерија, а потом је прешао на Пелопонез и освојио Коринт, Арг и Спарту, а многе становнике ових градова продао у робље.

Међутим, 397. године Стилихон је морем дошао у Грчку и успео је да заустави Визиготе на граници измешу Елиде и Аркадије. Аларих је једва побегао одатле, а Стилихон је опед добио наређење да се врати. Аларих је тада прешао Коринтски залив и наставио да пустоши Грчку северно од Епира све док га источна влада није прогласила за врховног војсковођу Илирика.

Први поход на Италију

Аларих је кренуо први пут на Италију око 400. годин. Након пустошења северне Италије и терорисања грађана Рима, Алариха је зауставио Стилихон код Полентије (данашњи Пијемонт) у бици која се одиграла 6. априла 402. године.

Након још једног пораза код Вероне, Аларих је напустио Италију, вероватно око 403. године. Иако је морао да се повуче, његова инвазија на Италију је имала важне последице. Седиште престонице је премештено из Милана у Равену, због његовог напада морала је бити повучена Легија XX Валерија Виктрикс из Британије, а вероватно је и да је овај поход олакшао инвазију Вандала, Свева и Алана на Галију, која се завршила тако што је Римско царство изгубило провинције Галију и Хиспанију.

Други поход на Италију

Аларих је постао пријатељ са својим дотадашњим противником, Стилихоном. Односи између Западног и Источног царства су се толико затегли да је мало недостајало да избије грађански рат. Стилихон је хтео да употребио Аларихове снаге против Хонорија који је претендовао на префектуру Илирик. Аркадије је међутим, умро 408. године, што је допринело стишавању ситуације, међутим, Аларих је захтевао да му се плати зато што на крају ипак неће ићи у војни поход, на шта је Сенат пристао под великим Стилихоновим притиском.

Али неколико месеци касније, Стилихон је био убијен по Хоноријевом наређењу, а породице многих његових присталица и пријатеља, као и германских ратника биле су побијене. У знак освете, ти људи су тражили од Алариха да их поведе у рат против Римљана, те је у септембру 408. године Аларих прешао Јулијске Алпе и био пред вратима Рима и започео опсаду.

Прва Аларихова опсада Рима се завршила без проливања крви. Пошто је град морила глад, сенат је одлучио да преговара са Аларихом, те му је на крају платио позамашан откуп у злату, свили и зачинима како би дигао опсаду.

Аларих је онда започео преговоре којима је хтео да добије комад земље на коме би се његов народ за стално настанио. Међутим, како Хонорије никако није пристајао на Аларихове захтеве (300 са 220 km територије између Дунава и Венецијанског залива), Аларих је, пошто је други пут опсео Рим 409. године, постигао договор са сенатом, уз чију је сагласност поставио Приска Атала за цара у Равени. Међутим, Атал је био неспособан и изгубио је Африку која је била житница Рима, што је угрозило Аларихов положај у опсади. Осим тога, Теодосије II, Хоноријев синовац, посао је Риму у помоћ шест легија из Константинопоља.

Аларихова сахрана у кориту реке Бусенто. Литографија из 1895. године

Аларих се онда ослободио свог цара-марионете након 11 месеци лоше владавине, и још једном покушао да преговара са Хоноријем. Међутим, ни ови преговори нису успели, те је Аларих кренуо у трећу, у историји чувену опсаду Рима. Дана 24. августа 410. године, Визиготи су продрли у Рим^[1] кроз Порта Саларија на североистоку града и подвргли град тродневној пљачки.

Након што је заузео Рим, Аларих се упутио ка Калабрији. Хтео је да освоји Африку јер као житница Рима, била је кључни фактор за владавање целом Италијом, међутим његови бродови су били уништени у олуји а велики број војника је погинуо. Сам Аларих је умро 410. године, по неким историчарима од грознице, и био је сахрањен у кориту реке Бусенто. Ток је привремено скренут како би се ископао гроб у ком су сахрањени визиготски вођа са својим драгоценостима. Када је сахрана била готова, ток реке је враћен, а заробљеници који су копали гроб били су убијени како би се сачувала тајна о месту Алариховог гроба. По веровању Гота, река је требало да разнесе Аларихову славу по целом свету.

Алариха је наследио његов шурак, Атаулф који ће се три године касније оженити Хоноријевом сестром Галом Плацидијом.

Референце

1. Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 27. ISBN 86-331-2075-5.
2. Harder 1986, стр. 10–11.

Литература

• Heather, P. J. (1998). The Goths. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-20932-4.
• Bauer, Susan Wise (2010). The History of the Medieval World: From the Conversion of Constantine to the First Crusade. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-39305-975-5.
• Bayless, William N. (1976). „The Visigothic Invasion of Italy in 401”. The Classical Journal. 72 (1): 65—67. JSTOR 3296883.
• Bradley, Henry (1888). The Goths: from the Earliest Times to the End of the Gothic Dominion in Spain. New York: G.P. Putnam's Sons.
• Boin, Douglas (2020). Alaric the Goth: An Outsider's History of the Fall of Rome. New York: W.W. Norton & Co. ISBN 978-0-39363-569-0.
• Brown, Peter (2000). Augustine of Hippo: A Biography. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-22835-9.
• Bunson, Matthew (1995). A Dictionary of the Roman Empire. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19510-233-8.
• Burns, Thomas (1994). Barbarians within the Gates of Rome: A Study of Roman Military Policy and the Barbarians, CA. 375–425 A.D. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. ISBN 978-0-25331-288-4.
• Burns, Thomas (2003). Rome and the Barbarians, 100 B.C.–A.D. 400. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-80187-306-5.
• Claudian (1922). Claudian II. Translated by Maurice Platnauer. London: W. Heinemann. ISBN 978-0-67499-151-4.
• Collins, Roger (1999). Early Medieval Europe, 300–1000. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-31221-885-0.
• Durschmied, Erik (2002). From Armageddon to the Fall of Rome. London: Coronet Books. ISBN 978-0-34082-177-0.
• Geary, Patrick J. (1988). Before France and Germany: The Creation & Transformation of the Merovingian World. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19504-458-4.
• Gibbon, Edward (1890). The Decline and Fall of the Roman Empire. 2. London: W.W. Gibbings. OCLC 254408669.
• Goffart, Walter (2006). Barbarian Tides: The Migration Age and the Later Roman Empire. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-81222-105-3.
• Halsall, Guy (2007). Barbarian Migrations and the Roman West, 376–568. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52143-543-7.
• Harder, Kelsie B. (1986). Names and Their Varieties: A Collection of Essays in Onomastics. Lanham, MD: University Press of America. ISBN 978-0-81915-233-6.
• Heather, Peter (1991). Goths and Romans, 332–489. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19820-234-9.
• Heather, Peter (2005). The Fall of the Roman Empire: A New History of Rome and the Barbarians. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19515-954-7.
• Heather, Peter (2013). The Restoration of Rome: Barbarian Popes and Imperial Pretenders. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19936-851-8.
• James, Edward (2014). Europe's Barbarians, AD 200–600. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-58277-296-0.
• Jordanes (1915). The Gothic History of Jordanes. Translated by Charles C. Mierow. London: Oxford University Press. OCLC 463056290.
• Kelly, Christopher (2009). The End of Empire: Attila the Hun and the Fall of Rome. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-39333-849-2.
• Kulikowski, Michael (2002). „Nation versus Army: A Necessary Contrast?”. Ур.: Andrew Gillett. On Barbarian Identity: Critical Approaches to Ethnicity in the Early Middle Ages. Turnhout: Brepols Publishers. ISBN 2-503-51168-6.
• Kulikowski, Michael (2006). Rome's Gothic Wars: From the Third Century to Alaric. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84633-2.
• Kulikowski, Michael (2019). The Tragedy of Empire: From Constantine to the Destruction of Roman Italy. Cambridge, MA: The Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 978-0-67466-013-7.
• Lançon, Bertrand (2001). Rome in Late Antiquity: AD 312–609. New York: Routledge. ISBN 978-0-41592-975-2.
• Lee, A. D. (2013). From Rome to Byzantium AD 363 to 565: The Transformation of Ancient Rome. Edinburgh: Edinburgh University Press. ISBN 978-0-74863-175-9.
• McEvoy, Meaghan (2013). Child Emperor Rule in the Late Roman West, AD 367–455. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19164-210-4.
• Macgeorge, Penny (2002). Late Roman Warlords. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-925244-0.
• Mitchell, Stephen (2007). A History of the Later Roman Empire, AD 284–641. Oxford and Malden, MA: Wiley Blackwell.
• Norwich, John Julius (1988). Byzantium: The Early Centuries. London: Viking. ISBN 978-0-67080-251-7.
• Wallace-Hadrill, J. M. (2004). The Barbarian West, 400–1000. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-63120-292-9.
• Wolfram, Herwig (1997). The Roman Empire and its Germanic Peoples. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-08511-6.

Спољашње везе

• Edward Gibbon, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Поглавље 30 Архивирано на сајту (23. септембар 2004) and Поглавље 31 Архивирано на сајту (14. септембар 2004).
• Легенда о Алариховој сахрани
• Аларих I
• Историјска библиотека: Аларих I
• Alaric's Gold by Robert Fortune Архивирано на сајту (4. март 2016)

Атанарих

Визиготски краљ (395—410)

Атаулф