Јован Урош

Јован Урош (Дука Палеолог) Немањић, познат и као Јован Немањић, био је син цара Ромеја и Срба и целе Албаније Симеона Уроша Немањића и његов наследник на престолу и последњи мушки изданак династије Немањића.^[1] Био је синовац цара Душана. Владао је од 1371. до 1372. године Епиром и Тесалијом као цар. Након његове смрти царством Ромеја и Срба владају Алексије и Манојло Филантропен, по народности Грци, да би османским освајањем ова држава убрзо нестала са политичке карте Европе. Замонашио се и добио име Јоасаф. У Српској православној цркви прославља се као светитељ. Ктитор је манастира Метеори који се налазе на стрмим стенама крај грчког града Стагој.

Јован Урош
Преподобни Јоасаф, десно на фресци
Пуно име	Јован Урош Немањић
Датум рођења	1350.
Место рођења	Метеори,
Датум смрти	1422—1423.
Место смрти	Метеори,
Супружник	ћерка Радослава Хлапена
Потомство	петоро деце (види доле)
Родитељи	Симеон Урош Томаиса Орсини
Династија	Немањићи
владар Тесалије са титулом цара
Период	1369/1370—1373.
Претходник	Симеон Урош
Наследник	Алексије Анђел Филантропен

Биографија

Јован је био син Симеона Уроша Немањића, полубрата српског цара Душана. Мајка, Томаиса Орсини, била је ћерка Јована II Орсинија и сестра Нићифора II Орсинија. Јован је наследио оца између 1369. и 1372. године. Носио је титулу цара Срба, Грка и Албаније. Међутим, његова власт била је ограничена само на Тесалију. Након неколико година владавине, Јован Урош је абдицирао у корист свога рођака, Алексија Анђела Филантропена. Одлучио је да се замонаши. Придружио се монашкој заједници коју је у Метеорима основао његов отац. Монашко име било му је Јоасаф. Са њим се у изворима помиње 1381. године. Остао је богат и утицајан и након замонашења. Године 1384/5. помогао је својој сестри Марији да овлада Епиром након убиства њеног мужа Томе Прељубовића. Био је ктитор манастира Метеори и на крају је постао вођа монашке заједнице. Обновио је и основао нове манастире у овој области у периоду од 1388. до 1390. године. Посетио је и Свету Гору, али се до 1401. године вратио у Метеоре. Умро је 1422. или 1423. године.

Јован Урош је последњи српски владар који је носио царску титулу и последњи српски владар у Тесалији. Алексије Филантропен је признавао врховну византијску власт. Подручје Тесалије касније су освојили Турци под Бајазитом. Тесалијом је тада управљао Алексијев син Манојло Анђел Филантропен (1393). Јован Урош је имао млађег брата Стефана Уроша који је можда држао Фарсалу као феудални посед.

Потомство

Јован се оженио ћерком Радослава Хлапена, Душановог војсковође и заповедника Бера. Према Dell'Imperadori Constantinopolitani, отац Јованове жене био је "господар Дриме". Имали су петоро деце:

• Константин
• Михаило
• Димитрије
• Јелена, удата за Теодора Кантакузина са којим је имала ћерку Ирину
• Асасина

Породично стабло

16. Стефан Урош I

8. Стефан Милутин

17. Јелена Анжујска

4. Стефан Урош III

18. Ђорђе I Тертер

9. Ана Тертер

19. Кира Марија Асен

2. Симеон Урош

20. Константин Палеолог

10. Јован Палеолог

21. Ирина Палеолог Раулина

5. Марија Палеолог

22. Theodore Metochites, megas logothetis

11. Ирена Метохитиса

1. Јован Урош

24. Richard Orsini

12. Јован I Орсини

6. Јован II Орсини

26. Нићифор I Комнин Дука

13. Марија Комнина Дукина Анђелина

27. Ана Палеолог Кантакузин

3. Томаиса Орсини

28. Michael (Demetrios) Komnenos Doukas, despotes in Epirus

14. Andronikos Angelos Palaiologos

29. Ана Тертер

7. Ана Палеолог

30. Georgios Kokalas

15. X Kokala

Референце

1. Fine 1994, стр. 353.

Литература

• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
• Brook, Lindsay L (1989): "The problemetic ascent of Eirene Kantakouzene Brankovic", Studies in Genealogy and Family History in Tribute to Charles Evans, published in Salt Lake City 1989.
• Мутавџић, Предраг (2009). „Библиотечка активност монаха Јоасафа на Светој Гори и на Метеорима” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 68 (2): 107—114. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 08. 2020. г. Приступљено 06. 06. 2019.
• Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261–1453. Cambridge: Cambridge University Press.
• Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
• Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: Athlone Press.
• Радић, Радивој (2018). „Да ли је монах Јоасаф био библиотекар на Светој Гори и на Метеорима? (О једној непостојећој теми)” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 77 (1): 109—122. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 06. 2019. г. Приступљено 06. 06. 2019.
• Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection.
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
• Ферјанчић, Божидар (1974). Тесалија у XIII и XIV веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
• Nicolas Cheetham, Mediaeval Greece, Yale University Press, 1981.

Спољашње везе

• Српско–византијске приче ПОСЛЕДЊИ НЕМАЊИЋ, Политикин Забавник, 2014.
• „Тамо далеко... у Епиру“ (Политикин Забавник)
• ЗАБОРАВЉЕНИ НЕМАЊИЋ: Последњи члан српске царске династије (Нпортал, 16. децембар 2022)