Јован Кантакузин (деспот)

Јован Кантакузин (Грчки: Ἱωάννης Καντακουζηνός); од око 1342 – после 1380. године) био је византијски принц.

Јован је нејасна фигура. Рођен око 1342. године, био је најстарији син Матије Кантакузина, цара - савладара Византијског царства 1353–1357. године, и царице Ирине Палеолог. После Матијиног одрицања од престола децембра 1357. године, цар Јован V Палеолог, сада једини цар, доделио је Јовану на врховну дворску титулу - деспота.^[1][2]

О Јовану Кантакузину се после тога мало зна: 1361. године, отишао је у Мореју, где је поново забележен око 1380. године, као ктитор иконе Богородице, сада у цркви Сан Самуеле у Венецији.^[3][4]

Можда је био отац Теодора Кантакузина, византијског амбасадора у Француској и Венецији.^[5][6]

Референце

1. Guilland 1959, стр. 63
2. PLP 10972
3. Guilland 1959, стр. 63
4. PLP 10972
5. Brook, Lindsay L. (1989). "The Problematic Ascent of Eirene Kantakouzene Brankovič". Studies in Genealogy and Family History in Tribute to Charles Evans on the Occasion of His Eightieth Birthday. Salt Lake City, Utah : Association for the Promotion of Scholarship in Genealogy. p. 6.
6. Donald M. Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos: Some Addenda and Corrigenda, Dumbarton Oaks Papers, Vol. 27 (1973), p. 312-3

Литература

• Guilland, Rodolphe (1959). „Recherches sur l'histoire administrative de l'Empire byzantin : Le despote, δεσπότης”. Revue des Études Byzantines. 17: 52—89. doi:10.3406/rebyz.1959.1199.
• Trapp, Erich; Walther, Rainer; Beyer, Hans-Veit; Sturm-Schnabl, Katja (1981). "10972. Καντακουζηνός Ἱωάννης". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vol. 5. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.