Митрополит крушевско-демирхисарски МПЦ-ОА From Wikipedia, the free encyclopedia
Јован (мкд. ; световно: Зоран Вранишкоски, у разним изворима наведен и као Вранишковски; Битољ, 28. фебруар 1966) је назначени митрополит крушевско-демирхисарски (од пролећа 2023. године) Македонске православне цркве (МПЦ). Претходно је био архиепископ охридски и митрополит скопски (2005-2023) и поглавар аутономне Православне охридске архиепископије (ПОА) под омофором Српске православне цркве (СПЦ). Пре тога је био митрополит велешко-повардарски и егзарх СПЦ на подрчју БЈРМ (2002-2005), а претходно је под окриљем МПЦ био митрополит велешко-повардарски (2000-2002) и титуларни епископ дремвички (1998-2000).[1][2]
| Јован (Вранишкоски) | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 28. фебруар 1966. |
| Место рођења | Битољ, СФР Југославија |
| митрополит крушевско-демирхисарски | |
| Године | (2023−данас) |
| архиепископ охридски и митрополит скопски | |
| Године | (2005−2023) |
| митрополит велешко-повардарски (канонски) | |
| Године | (2002—2005) |
Архиепископ Јован је током ранијих година био жртва прогона у данашњој Северној Македонији. Након што се 2002. године изјаснио за канонско јединство са Српском православном црквом, више пута му је суђено пред судовима у поменутој држави. Укупно је осуђен на затворску казну од пет пута, од чега је у затвору провео 5 година и шест месеци.[3][4]
Рођен је у Битољу 28. фебруара 1966. године од оца Аргира и мајке Галене, и на крштењу је добио име Зоран. Основну школу и гимназију математичког смера је завршио у родном граду. Након одслужења војног рока у Сарајеву, уписао се на Грађевински факултет у Скопљу и дипломирао 1990. године. Исте године је уписао студије на Богословском факултету у Београду, где је дипломирао 1995. године. Крајем године одлази у Солун и тамо уписује постдипломске студије, паралелно учећи грчки језик.
Дана 31. октобра 2011. архиепископ Јован је одбранио докторску дисертацију на Теолошком факултету Универзитета у Солуну на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми: упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника”.[5]
Године 2016. изабран је за почасног доктора Народног и Каподистријског универзитета у Атини.[6]
Замонашио се 1998. године и узео име Јован, по Светом Јовану Златоустом. Исте године је рукоположен у јерођакона и јеромонаха, а потом и за архијереја (19. јула), са насловом епископа дремвитског. У том својству, постављен је за помоћног епископа у Преспанско-пелагонијској епархији, а 2000. године је премештен за намесника Брегалничке епархије, одакле је крајем исте године премештен у Велешко-повардарску епархију као пуноправно изабрани епархијски архијереј са насловом митрополита.
Активно је учествовао у обновљеним преговорима између МПЦ и СПЦ, који су вођени током 2000. и 2001. године, након чега је дошло до склапања Нишког споразума, који је потписан 17. маја 2002. године.[7]
Као митрополит велешки и повардарски, одговорио је позитивно на апел патријарха српског Павла од 20. јуна 2002. године, који је био упућен свештенству и народу у БЈРМ ради успостављања канонског јединства са Српском патријаршијом.[8][9] Тиме је започео процес стварања канонске Охридске архиепископије, као аутономне цркве под омофором СПЦ. Као канонски митрополит велешки и повардарски, постављен је 23. септембра 2002. године за патријарашког егзарха над свим епархијама на подручју БЈРМ.[10]
Након формирања Светог архијерејског синода Православне охридске архиепископије, дана 25. децембра 2003, изабран је за председника тог тела и предстојатеља ПОА.[11]
Током редовног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, које је било одржано од 15. до 26. маја 2005. године,[12] усвојен је саборски Томос о црквеној аутономији Православне охридске архиепископије, који је издат 24. маја, од стране сабора, са потписом српског патријарха Павла. Тим томосом, који је био усаглашен и усвојен на самом саборском заседању, Православна охридска архиепископија добила је пуну црквену аутономију, под омофором Српске православне цркве.[13]
Поменутим саборским томосом је било прописано да ће се на челу аутономне цркве налазити Свети архијерејски синод ПОА, под председништвом архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, коме је истога дана (24. маја) била издата и одговарајућа патријархова потврда о избору на поменуту дужност.[14]
У интервју датом 2020. архиепископ Јован је истакао да се спорна Македонска православна црква лоше стара о црквама и манастирима које су основали српски владари као и да су многе пропали. Понашање МПЦ је окарактерисао као неодговорно.[15]
Упркос разним потешкоћама, архиепископ Јован се доследно залагало за превазилажење раскола, што је дошло до посебног изражаја током пролећа 2022. године, када су интензивирани преговори између СПЦ и МПЦ у циљу проналажења обострано прихватљивих решења. Пошто је МПЦ учинила неопходне кораке, Свети архијерејски сабор СПЦ је 16. маја донео одлуку о обнови литургијског заједништва.[16] Архиепископ Јован је 19. маја у Београду учествовао у првом заједничком богослужењу архијереја СПЦ и МПЦ,[17] а том приликом је одржао и пригодну беседу.[18][19]
Свети архијерејски сабор СПЦ је 20. маја донео начелну одлуку о давању сагласности за додељивање аутокефалног статуса МПЦ, али та одлука због своје начелне и условне природе није била поменута у званичном саборском саопштењу, које је објављено 23. маја.[20] Потом је уследио боравак српског патријарха Порфирија у Скопљу, где је 24. маја дошло до јавног саопштавања одлуке о прихватању аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, а том догађају је присуствовао и архиепископ Јован.[21][22]
Стицајем околности, архиепископ Јован није присуствовао објављивању патријарховог томоса о аутокефалности МПЦ, који је уручен 5. јуна у Београду,[23] а након тог чина јерархија ПОА се није званично оглашавала поводом кључних питања која проистичу из односа између поменутог патријарховог томоса и старијег саборског томоса из 2005. године.[24]
У пролеће 2023. године, Синод МПЦ је предложио да архиепископ Јован у склопу предстојеће интеграције ПОА са МПЦ добије на управу будућу Епархију крушевско-демирхисарску, чије је оснивање тада најављено. Даљи кораци ка решавању тог комплексног питања остварени су 20. јуна, када је Синод МПЦ одлучио да јерарсима ПОА буду "опредељене" нове, у овом тренутку још увек непостојеће епархије у оквиру јерархијске структуре МПЦ. Тиме је покренут и поступак за оснивање тих епархија, што према слову Устава МПЦ подразумева и одговарајућу одлуку Црквено-народног сабора МПЦ, који ће бити сазван у будућности. До окончања тог процеса требало би да буду решена и преостала питања која се односе на процес интеграције, укључујући и званично организовање поменуте епархије, након чега ће бити окончан и процес Јовановог преласка на службу митрополита крушевско-демирхисарског.[25][26][27]
У очекивању филанизације поменутих одлука, Јован је наставио да носи титулу охридског архиепископа и скопског митрополита,[28] све до објављивања званичног саопштења Синода ПОА од 28. јуна 2023. године о интеграцији јерархије ПОА у МПЦ,[29] након чега је у званичну употребу уведена и њехова нова титула: митрополит крушевско-демирхисарски,[30] иако се крушевско-демирхисарска област и даље води као намесништво у саставу Преспанско-пелагонијске епархије МПЦ.[31]
Пошто се изјаснио за канонско јединство са Српском православном црквом, протеран је из седишта митрополије.
Архиепископ Јован је први пут осуђен 2004. године условно на годину дана затвора, због уласка у храм ради крштења једне девојчице, који је од државе означен као објекат канонски непризнате Македонске православне цркве. Наредне године га је Апелациони суд у Битољу осудио на 18 месеци затвора због „подстицање националне и верске мржње, раздора и нетрпељивости.”[32] Врховни суд је две од три тачке оптужнице прогласио неуставним и умањио казну на 8 месеци затвора. Одслужио је казну у затвору Идризово код Скопља.
Апелациони суд у Скопљу га је 11. маја 2012. године у поновљеном поступку и без могућности да изнесе одбрану, осудио на 30 месеци затвора због кривичног дела утаје пореза у периоду када је био владика Македонске православне цркве[33], иако га је за исто дело у два наврата ослободио суд у Велесу. Будући од државе Македоније непризната, Православна охридска архиепископија (уједно и једина канонска и од осталих православних цркава призната на територији Македоније) је била принуђена да се финансира искључиво добровољним прилозима, што је македонски суд протумачио као утају пореза.
За време издржавања казне у затвору Идризово код Скопља, покренут је још један судски поступак против њега, заједно са још 18 осумњичених из Православне охридске архиепископије (два епископа, игуманије, лаици). У јулу 2013. године, суд га је осудио на три године и шест месеци затвора, док су остали ослобођени оптужби.[34][35] Пуштен је на условну слободу 2. фебруара 2015. године[36], након молбе патријарха московског и све Русије Кирила.
Између 2005. и 2013. године је осуђен на затворску казну укупно пет пута. У затвору је провео пет година и шест месеци.
Амнести интернашонал је прогласио архиепископа Јована „затвореником савести”.[37]
Америчка мисија при ОЕБС-у је изразила забринутост због притварања и суђења архиепископу Јовану.
Фридом хаус је оптужбе против архиепископа Јована окарактерисао као слабе и Македонију означио као државу са силазним трендом у правосуђу.
Васељенски патријарх Вартоломеј I је писмом затражио од премијера Македоније да архиепископ Јован буде пуштен на слободу. Исто је учинио и патријарх московски и све Русије Алексеј II.
Свети архијерејски синод Грчке православне цркве је протестовао и захтевао ослобођење архиепископа Јована. Игумани свих двадесет манастира са самоуправом на Светој Гори су потписали захтев да архиепископ Јован буде пуштен на слободу.[38]
Подршка архиепископу Јовану је стигла и од митрополита Германа из Православне цркве у Америци.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
