From Wikipedia, the free encyclopedia
Јоаникије (световно име Иван Нешковић, познат и као владика Јанићије или владика Јања; Миланџа, Ивањица, 14. јануар 1804 — Жича, Краљево, 20. фебруар 1873) био је епископ шабачки, а потом и ужички епископ. Био је први обновитељ свете лавре Жичке.[1]
| Јоаникије Нешковић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 14. јануар 1804. |
| Место рођења | Опаљеник, Османско царство |
| Датум смрти | 20. фебруар 1873. (69 год.) |
| Место смрти | Краљево, Кнежевина Србија |
Рођен је 14. јануара 1804. године у селу Миланџи, више Ивањице у Моравичком срезу Ужичког округа. На крштењу је добио име Иван.[2] Миланџа је заселак данашњег села Опаљеник.
Отац му се звао Нешко Недовић, а мајка Анђелија. Иван је био једно од десеторо деце. Отац му је био писмен човек који је служио као писар код кнеза Косте Рашковића и Ше-аге Аци Муратовића до 1804. године, а после код Карађорђа, кнеза Максима Старовлаха и других. Учио се писмености уз оца, а основно образовање добио је у школи у Заблаћу, где му је отац био учитељ. Ту је научио да чита, пише и свира гусле. Замонашио се 1820. године манастиру Каленићу, где је стицао даље образовање, а од 1825. до 1831. године је и сам учио „сиротне и монастирске ђаке”. У Каленићу је добио монашко име Јоаникије (повремено је називан Јанићије или Јања).[2][3]
Београдски митрополит Ћирило (Грк) 26. јула 1826. године рукоположио га је у Крагујевцу за ђакона. У време од 1831. до 1833. године служио је као ђакон код београдског митрополита Мелентија Павловића а када је овај умро вратио се у Каленић. Ускоро, 24. септембра исте године, ужички епископ Никифор Максимовић произвео га је у Крагујевцу за јеромонаха, а кнез Милош га је одредио да са новоизабраним београдским митрополитом Петром Јовановићем иде у Цариград да би присуствовао хиротонији овог. При повратку из Цариграда Јоаникије је остао код митрополита као придворни јеромонах све до 16. фебруара 1836. када се вратио у Каленић где је радио као редник у манастиру и на парохији. Као придворни калуђер код митрополита, био је сведок када се кнез Милош измирио са побуњеницима који су били незадовољни његовим начином управе. Јоаникије је био хром у једну ногу, због чега се тешко кретао. Свог коња Лиску је нарочито пазио и тимарио, јер га је носио куд год би старац намерио.[2]
У пролеће 1839. године као писмен човек, упућен је „за надзиратеља” при обнови Студенице, а исте године је постављен за члана Апелаторијске конзисторије и био је две године намесник економије у Каленићу. Године 1842. одредио га је митрополит за члана београдске конзисторије и на молбу шабачког епископа за члана Шабачке конзисторије и надзиратеља подизања епископског Конака у Шапцу. Отуда се 1844. године вратио у Каленић и постао његов настојатељ, као и члан Апелаторијске конзисторије. Идуће године, 25. августа, митрополит га је поставио за игумана Каленића, а 6. маја 1847. произвео га је за архимандрита. Он је 1841. године приложио Каленићу две злато-ткане одежде, а 1846. године начинио је ограду од камена око Каленића, две воденице и један Конак-кућу у Прерадовцу. За време његове управе у Каленићу утврђене су границе манастирске земље од стране државне комисије и на њих добијена тапија, коју је 26. новембра 1849. године потврдио и кнез Александар Карађорђевић.[4][5]
Дана 19. октобра 1849. године изабран је за епископа шабачког, а посвећен 23. октобра у Саборној цркви у Београду. Посвећење су извршили митрополит београдски Петар Јовановић и епископи ужички Никифор Максимовић и тимочки Доситеј Новаковић. У тој епархији је остао до 1854. године када је, због смрти епископа Никифора, изабран за епископа ужичке епархије.[4][5]
Епископ Јоаникије је 1858. године био члан скупштинске депутације која је боравила у Букурешту са намером да кнеза Милоша врати у Србију. Јоаникијев претходник на месту епископа столовао је у Чачку, а он је седиште ужичке епархије 1854. године преместио у Карановац.[4] Био је ношен великом душевном жељом да спасе манастир Жичу, који је био разорен од Турака. Намеравао је да ту пренесе мошти Св. краља. Обновио је манастир Жичу у периоду од 1855. до 1856. године. "Седмоврата" Жича је до 1856. године била без крова, у рушевном стању, оборених стубова и набацаног камења, а у њој је растао коров, трње па и дебла. Владика Јања се тада заузео и својим трошком, а касније нешто и прилозима народним и државним, обновио велику српску светињу. Црква је са звоником и кубетима само била оспособљена за службу, а радили су мајстори из Србије, предвођеним неким Стеваном. До 1863. године обновио је из темеља старе манастирске конаке.[5] Својим примером подстакао је многе дародавце да помогну Жичку. Кнез Александар је 1854. даровао крст на златном ланцу, а руски цар Александар II и кнез Михаило су 1859. и 1860. даровали панагије.[4]
Сазидао је две цркве, једну цркву у Миланџи, 1853. године, за душу својим родитељима, и другу у Прерадовцу, на имању манастира Каленић. Његовим избором за ужичког епископа, крушевачки округ је одвојен од београдске и припао је ужичкој епархији. Зато се потписивао као епископ ужичко-крушевачки. Открио је лековите особине Врњачке Бање и почео се лечити у њој. Воду из бање је послао Јосифу Панчићу на испитивање. Био је један од оснивача Основателног фундаторског друштва киселовруће воде у Врњцима 1868. године, које је радило на постављању првих чесми и изградњи првих бањских купатила.[4]
За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 12. јануара 1858. године, а за почасног члана Српског ученог друштва 29. јула 1864. године. Основао је „благодејаније” − фондацију за школовање младих Срба у иностранству.
Много пажње поклањао је ширењу писмености.Заслужан је за подизање прве школе у Миланџи, у Ивањичком крају 1833. године. Школа је радила до 1953. године када је затворена због недостатка ђака.[6] Помагао је отварање школа у Ужичком, Чачанском и Крушевачком округу. Откупио је Господар Васин конак у Карановцу 1856. године и први је у граду имао личну библиотеку. Подржавао је иницијативу становника Карановца да се у граду подигне средња школа, а 1873. им је уступио плац на ком би њена зграда била подигнута. Помагао је школовање сиромашних ученика, а његова препорука је била пресудна за слање сликара Михаила Филимоновића на школовање у Беч. Помагао је Вуку у прикупљању пренумерација за књиге и сакупљао је народне умотворине. Новчано је помагао издаваштво Милана Ђ. Милићевића.[4]
Написао је књигу Беседе, објављену 1868. у Београду, као и Белешке из народа. У Беседама је објавио први опширнији шематизам Православне цркве у српским земљама, укључујући и до тада непознате податке о појединим црквеним личностима. У календару Таковац из 1867. године објављена је његова аутобиографија и други прилози везани за његов живот и рад. Као врсни гуслар написао је песму Спомен од боја на кукутници. Године 1858. изабран је за почасног члана Друштва српске словесности, а 1864. за почасног члана Српског ученог друштва. Ово друштво је стално помагао шаљући му рукописне књиге и старе предмете, а 1866. године му је послао и архиву кнеза Васе Поповића.[4]
Дочекао је лепу старост, у народу омиљен и цењен, и погодио је када ће умрети. Умро је 20. фебруара 1873. године у Краљеву и сахрањен у манастиру Жича, у десној капели.[7]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
