From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђулио Чиконе (итал. ; Кјети, 20. децембар 1994) италијански је бициклиста који тренутно вози за ворлд тур тим — Лидл—трек.[6] Освојио је по једном класике Ђиро дел’Апенино и Трофео Лајгвеља, а такође по једном је освојио брдске класификације на Ђиро д’Италији и Тур де Франсу. На Ђиро д’Италији је и остварио три етапне побједе.
Ђулио Чиконе | |||||
---|---|---|---|---|---|
Пуно име | Ђулио Чиконе | ||||
Надимак | „Чико“[1] | ||||
Датум рођења | 20. децембар 1994. | ||||
Мјесто рођења | Кјети, Италија | ||||
Држављанство | Италија | ||||
Висина | 1,76 [2] | ||||
Маса | 58 kg[2] | ||||
Тренутни тим | Лидл—трек | ||||
Дисциплина | друмски | ||||
Улога | возач | ||||
Тип возача | брдаш | ||||
2013 | Палацаго фениче—мајет | ||||
2014—2015 | Колпак | ||||
2016—2018 | Бардијани—ЦСФ[3] | ||||
2019— | Трек—сегафредо[4][5] | ||||
| |||||
| |||||
Трофео Лајгвеља 1 (2020) | |||||
Ажурирано: 1. мај 2024. |
Током јуниорске каријере завршио је Ђиро ди Ломбардију за младе возаче на другом мјесту, изгубивши у спринту од Фауста Маснаде.[7] Професионалну каријеру почео је 2016. у тиму Бардијани—ЦСФ, а исте године возио је своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију.[8] На десетој етапи је био у бијегу, одакле је Џорџ Прајдлер напао на 40 до циља, а на претпоследњем успону достигли су га Чиконе, Дарвин Атапума, Стефано Пираци и Дамијано Кунего. Чиконе је напао на последњем успону, у последњих десет километара и побиједио је 42 секунде испред Ивана Ровног.[9] Прије почетка етапе 19 напустио је трку због Гастроинтестиналних проблема.[10]
Године 2017. возио је Ђиро д’Италију поново, Тур оф Аустрија трку је завршио на шестом мјесту у генералном пласману, али је накнадно помјерен на пето мјесто након што су побједнику Стефану Денифлу поништени резултати због допинга.[11] На Тур оф Јута трци, напао је на 3 до циља на претпоследњој, шестој етапи и побиједио је 25 секунди испред Симонеа Стербинија.[12] У генералном пласману завршио је на шестом мјесту, преко два минута иза Роба Бритона.[13] У финишу сезоне је возио класике у Италији, завршивши Тре вали Варезине на 18,[14] а Ђиро ди Ломбардију на 49 мјесту.[15]
Током 2018. Сетимана интернационале ди Копи е Бартали трку завршио је на десетом мјесту у генералном пласману,[16] а крајем априла возио је Ђиро дел’Апенино класик, гдје је напао заједно са Мауром Антунесом и Маснадом; дошли су заједно на циљ, преко два минута испред групе, а у спринту је побиједио Чиконе, освојивши прву трку у каријери.[17] YУ мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је био у бијегу на претпоследњој, етапи 20, али је отпао на последњем успону и завршио је на четвртом мјесту, преко три минута иза Микела Ниевеа.[18] У генералном пласману завршио је на 40 мјесту, као и на другом мјесту у брдској класификацији, 17 поена иза Криса Фрума.[19] У јуну је возио Адријатика Јоника трку, гдје је трећу етапу завршио на другом мјесту, 37 секунди иза Ивана Сосе[20] и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 41 секунду иза Сосе.[21] У септембру је возио трку Около Словенска, гдје је био у бијегу на неколико етапа и освојио је брдску класификацију.[22] У финишу сезоне је возио класике у Италији, завршивши Тре вали Варезине на 13 мјесту, у групи која је дошла на циљ 13 секунди иза седмочлане групе коју је одспринтао Томс Скујинш.[23] Ђиро дел’Емилију је завршио на 16,[24] а Ђиро ди Ломбардију на 41 мјесту.[25]
Године 2019. прешао је у тим Трек—сегафредо, са којим је потписао двогодишњи уговор.[26] Крајем фебруара возио је Тур ди От вар, гдје је побиједио на другој етапи у спринту испред Тиба Пиноа и Ромена Бардеа и преузео је лидерску мајицу.[27] Последњу, трећу етапу, завршио је преко минут иза Пиноа и трку је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, минут и 14 секунди иза Пиноа.[28] У марту је возио Париз—Ницу, гдје је био у бијегу на четвртој етапи и завршио је на трећем мјесту, 13 секунди иза Магнуса Корт Нилсена.[29] У генералном пласману завршио је на 37 мјесту, 30 минута иза Егана Бернала.[30] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је био у бијегу на етапи 16 и побиједио је испред Јана Хирта.[31] Захваљујући одласцима у бијег на другим етапама, освојио је брдску класификацију 115 поена испред Маснаде, док је у генералном пласману завршио на 16 мјесту, 27 минута иза Ричарда Карапаза.[32] У јулу је возио Тур де Франс по први пут.[33] На шестој етапи, чији је циљ био на успону Ла Планш де Бел филс, био је у бијегу, али је отпао при врху последњег успона и завршио је на другом мјесту, 11 секунди иза Дилана Тунса, а захваљујући томе што је дошао минут и по испред групе, преузео је жуту мајицу шест секунди испред Алафилипа, као и бијелу мајицу за најбољег младог возача.[34] Жуту мајицу носио је на двије етапе, након чега је осму етапу завршио у групи, 20 секунди иза Алафилипа и пао је на друго мјесто у генералном пласману.[35] На десетој етапи, група се раздвојила усљед јаког вјетра, завршио је преко два минута иза прве групе и изгубио је бијелу мајицу.[36] Завршио је на 31 мјесту у генералном пласману и на шестом мјесту у класификацији за најбољег младог возача.[37] Током јула, продужио је уговор са тимом до краја сезоне 2021.[38] Недељу дана послије Тур де Франса возио је Класик Сан Себастијан, који је завршио на 11 мјесту, у групи која је дошла на циљ 38 секунди иза Ремка Евенепула.[39] До краја сезоне возио је класике у Италији, завршивши Копа Агостини на седмом,[40] Ђиро дела’Емилију на 12[41] и Ђиро ди Ломбардију на 22 мјесту.[42]
На почетку сезоне 2020. освојио је Трофео Лајгвеља класик, гдје је побиједио 32 секунде испред Бинијама Грмаја.[43] Због пандемије ковида 19 у марту је прекинута читава сезона у бициклизму, а трке су или одложене или отказане.[44][45] Након што се сезона наставила, у августу је возио Ђиру ди Ломбардију, коју је завршио на петом мјесту, минут и 40 секунди иза Јакоба Фуглсанга.[46] У октобру је возио Ђиро д’Италију, гдје је радио за Винченца Нибалија, али је морао да напусти трку прије почетка хронометра на етапи 14 због бронхитиса.[47]
Сезону 2021. почео је на Тур де ла Провенс трци, гдје је другу етапу завршио на другом мјесту у спринту, иза Давидеа Балеринија.[48] У генералном пласману завршио је на 11 мјесту, минут иза Сосе.[49] Почетком марта возио је Трофео Лајгвеља, који је завршио на петом мјесту, у петочланој групи која је дошла на циљ 39 секунди иза Баукеа Молеме.[50]
У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је било планирано да ради за Нибалија. На деветој етапи, Бернал је напао у последњем километру, што је пратио само Чиконе, али је и он отпао и завршио је на другом мјесту, седам секунди иза, али је надокнадио вријеме у односу на друге возаче и дошао је на четврто мјесто у генералном пласману, 34 секунде иза Бернала.[51] На етапи 11 вожене су секције калдрме које се возе на Страде Бјанкеу.[52] Тимови ЕФ и Инеос су радили на челу групе, која се раздвојила на 8 до циља и остало је 15 возача у групи, док је Чиконе остао у другој групи.[53] Заостатак групе се до краја само повећавао и завршио је два минута иза Бернала, због чега је пао на осмо мјесто у генералном пласману.[54] Циљ етапе 14 био је на успону Монте Зонколан дугом 14 , са просјечним нагибом од 8,5% и максималним нагибом од 14%.[55] Тим Инеос је возио на темпо током успона, а Евенепул је отпао у последња три километра, након чега је Сајмон Јејтс напао, што је једино Бернал пратио. Чиконе је постепено заостајао и завршио је у групи са Данијелом Мартинезом и Дамијаном Карузом, 35 секунди иза Бернала, али је завршио 50 секунди испред Евенепула и дошао је на седмо мјесто у генералном пласману.[56] На етапи 16, Бернал је напао на 22 до циља, што су пратили само Барде и Хју Карти, а Чиконе је радио у другој групи са Карузом. Бернал је напао поново на 20 до циља, што нико није могао да прати, а затим је достигао све бјегунце и остварио соло побједу, док је Чиконе завршио на четвртом мјесту, минут и 18 секунди иза и дошао је на шесто мјесто у генералном пласману, четири минута и по минута иза Бернала.[57] На етапи 17, пао је на спусту на око 30 до циља, изгубио је осам минута и пао је на десето мјесто у генералном пласману, преко 11 минута иза Бернала.[58] Пред почетак етапе 18 потписао се за старт, али су доктори накнадним прегледом утврдили да је превише ризично да настави да вози и напустио је трку.[59] Након опоравка од пада, у јуну је возио Ла руте д’Окитаније, коју је завршио на петом мјесту у генералном пласману, скоро минут иза Антонија Педрера.[60] Крајем јула је возио друмску трку на Олимпијским играма 2020. које су због пандемије ковида 19 помјерене за 2021.[61] На 40 до циља, на успону Микуни одвојила се група од 13 возача, што Чиконе није пратио и завршио је преко 11 минута иза Карапаза.[62] Дана 31. јула возио је Класик Сан Себастијан, који је завршио на 14 мјесту, као последњи у групи која је на циљ дошла минут иза четворочлане групе коју је одспринтао Нилсон Паулес.[63]
Крајем августа возио је Вуелта а Еспању по први пут у каријери.[64] Хронометар на првој етапи завршио је на 44. мјесту, 27 секунди иза Роглича.[65] Трећу етапу је завршио на десетом мјесту, у групи од седам возача који су дошли на циљ скоро два минута иза Рејна Тарамајеа и дошао је на осмо мјесто у генералном пласману,[66] На шестој етапи отпао је након напада на успону у посљедњем километру и завршио је 25 секунди иза Роглича, заједно са Адамом Јејтсом и дошао је на седмо мјесто у генералном пласману, 58 секунди иза Роглича.[67] На седмој етапи, Адам Јејтс је напао на последњем успону, што је пратило неколико возача, а Чиконе је отпао и завршио је у групи са Карапазом, Фабиом Аруом, Микелом Ландом и Гијомом Мартеном, 30 секунди иза групе у којој су били Јејтс и Роглич и пао је на 11 мјесто у генералном пласману.[68] На деветој етапи, Јејтс је напао на 9 до циља, што је пратио Мигел Анхел Лопез, а након што их је достигао и Сеп Кус, напао је поново. Након што су достигнути, напао је поново на 7 до циља, што су пратили Роглич, Енрик Мас, Бернал и Лопез, а затим их је достигао и Карапаз, док је Чиконе отпао и завршио је минут иза Роглича и Маса, али је надокнадио вријеме у односу на друге возаче и дошао је на седмо мјесто у генералном пласману, два и по минута иза Роглича.[69] На десетој етапи, на 14 до циља, Роглич је напао, што нико није могао да прати. Мас је напао из друге групе, а пратили су га Лопез, Хејг и Кус док је Чиконе отпао и завршио је преко минут иза групе која је достигла Роглича након што је пао на спусту и поново је пао на 11 мјесто у генералном пласману.[70] На етапи 11, у финишу посљедњег успона Роглич је напао и побиједио испред Маса, док је Чиконе завршио 23 секунде иза и пао је на 12 мјесто у генералном пласману, иза Власова.[71] На етапи 14 Лопез је напао на 2 до циља, а након што се Кус склонио са чела групе Роглич је напао, што су пратили Мас, Хејг и Бернал, док је Чиконе отпао и завршио је 16 секунди иза.[72] На етапи 15, Јејтс је напао на 4 до циља, што нико није пратио; Чиконе је одспринтао групу која је дошла на циљ скоро три минута иза бјегунаца и 15 секунди иза Јејтса.[73] На етапи 17 је учествовао у великом паду на почетку етапе, наставио је да вози, али је на око 80 до циља морао да напусти трку.[74]
Сезону 2022. почео је на Вуелта а ла комунидад Валенсијана трци, гдје је на првој етапи, Евенепул напао на последњем успону и остварио соло побједу, док је Чиконе завршио минут и по иза.[75] На трећој етапи, Алехандро Валверде је напао на 5 до циља, што су пратили Чиконе, Евенепул, Власов, Фуглсанг, Мас, Тунс и Карлос Родригез. Власов је напао на 1,5 до циља, што нико није пратио и остварио је соло побједу, док је Чиконе завршио на седмом мјесту, 35 секунди иза и дошао је на осмо мјесто у генералном пласману.[76] Последње двије етапе биле су спринтерске, вожене по равном и трку је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, два минута иза Власова.[77] Почетком марта возио је Тирено—Адријатико, гдје је хронометар на отварању завршио минут и 20 секунди иза Филипа Гане.[78] На четвртој етапи, Тадеј Погачар је напао на последњем успону и остварио етапну побједу, док је Чиконе завршио на петом мјесту, пет секунди иза и дошао је на 22 мјесто у генералном пласману, минут и 20 секунди иза Погачара.[79] На петој етапи, Евенепул је напао на 8 до циља, што су пратили Погачар и Јонас Вингегор и завршили су заједно, док је Чиконе завршио седам секунди иза и дошао је на 18 мјесто у генералном пласману.[80] На шестој етапи, Ланда је напао на последњем успону, на око 15 до циља, што су пратили Погачар, Вингегор и Мас, након чега је Погачар напао, што нико није могао да прати. Чиконе је завршио на осмом мјесту, два минута и 20 секунди иза Погачара и дошао је на десето мјесто у генералном пласману.[81] Последња етапа је вожена по равном, није било промјена и завршио је на десетом мјесту у генералном пласману, четири минута иза Погачара.[82]
У мају је возио Ђиро д’Италију, која је стартовала у Мађарској, гдје се на првој етапи у финишу одвојила група од осам возача, међу којима су били Карапаз, Келдерман и Билбао, који су завршили четири секунде испред групе.[83] Хронометар на другој етапи завршио је 50 секунди иза Сајмона Јејтса,[84] док је на деветој етапи отпао је на почетку успона Блокаус, на око 15 до циља и завршио је девет минута иза групе фаворита коју је одспринтао Џај Хиндли.[85] На етапи 15 је отишао у бијег, одакле је напао на последњем успону, што су првобитно пратили Карти и Сантијаго Буитраго, али су отпали и Чиконе је побиједио минут и по испред Буитрага, остваривши трећу побједу на Ђиру.[86] У бијег је ишао на још три етапе и завршио је на другом мјесту у брдској класификацији.[87] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је ишао у бијег на неколико етапа и завршио је на 58 мјесту у генералном пласману и на трећем мјесту у брдској класификацији, 11 поена иза Вингегора.[88]
У финишу сезоне возио је класике, завршивши Ђиро ди Ломбардију на 15 мјесту, два минута иза Погачара, који је побиједио у спринту испред Маса, након што су напали на 19 до циља.[89]
Сезону 2023. је почео на Вуелта а ла комунидад Валенсијана трци, гдје је побиједио у спринту на другој етапи испред Пеља Билбаоа и преузео је лидерску мајицу.[90] последњу, пету етапу, завршио је 20 секунди иза Руија Косте и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 16 секунди иза Косте, уз освојену класификацију по поенима.[91] У марту је возио Тирено—Адријатико, гдје је хронометар на отварању завршио на 20 мјесту, минут иза Гане.[92] На четвртој етапи, чији је циљ био на успону, на циљ је дошла група од 13 возача, Примож Роглич је побиједио у спринту, док је Чиконе завршио на 11 мјесту и дошао је на девето мјесто у генералном пласману, 26 секунди иза Ленарда Кемне.[93] На петој етапи, због јаког темпа многи возачи су отпали из групе, а на посљедњем успону је напао Дамијано Карузо, на 5 до циља и стекао је предност од 23 секунде. У посљедњем километру напали су Мас, Чиконе и Сантијаго Буитраго, који су достигли Каруза, а на 300 метара до циља група их је достигла све и у спринту је побиједио Роглич, док је Чиконе завршио на другом мјесту.[94] На шестој етапи, сви бјегунци су достигнути на 5 до циља, када је напао Ланда, а одмах су реаговали Жоао Алмеида, Роглич и Карти, након чега су их достигли и други возачи и пред посљедњи успон у групи је било 20 возача.[95] На успону се одвојила група од пет возача, из које је у спринту побиједио Роглич, остваривши трећу побједу заредом, док је Чиконе завршио на шестом мјесту, три секунде иза и дошао је на пето мјесто у генералном пласману.[96] Посљедња етапа била је спринтерска, на којој није било промјена и трку је завршио на петом мјесту у генералном пласману, 37 секунди иза Роглича.[97]
Средином марта возио је Вуелта а Каталуњу. Циљ прве етапе био је на благом успону; на циљ је дошла група од 25 возача, Роглич је побиједио у спринту, док је Чиконе завршио на петом мјесту.[98] Циљ друге етапе био је на успону Валтер 2000.[99] На 6,4 до циља, Естебан Чавез је напао и стекао је 33 секунде предности, док је Џек Хејг радио на челу у групи. На 2 до циља, Ланда је напао из групе, што су пратили Евенепул и Роглич, а затим их је достигао и Чиконе. Ланда је отпао, а Чиконе, Роглич и Евенепул су достигли Чавеза на 600 метара до циља; Чавез није могао да их прати, а у спринту је побиједио Чиконе испред Роглича, остваривши прву побједу на некој ворлд тур трци ван Ђиро д’Италије.[100] Захваљујући секундама бонификације дошао је на треће мјесто у генералном пласману, са истим временом као Евенепул, шест секунди иза Роглича.[101] Он је одвезао успон за 31 минут и 51 секунду, чиме је поставио најбољи резултат на успону, срушивши рекорд Адама Јејтса за 17 секунди.[100] На трећој етапи, Евенепул је напао на 5 до циља, што је пратио само Роглич, док је Чиконе радио у другој групи и завршио је на трећем мјесту, 13 секунди иза.[102] На петој етапи, Евенепул је напао на посљедњем успону, што су пратили Роглич и Солер, док је Чиконе отпао и завршио је минут и по иза Роглича, а изгубио је вријеме и од других возача и пао је на седмо мјесто у генералном пласману, скоро два минута иза Роглича.[103] На посљедњој, седмој етапи, Евенепул је напао на 28 до циља, што су пратили само Роглич и Солер, који је отпао на успону Монжуик. Чиконе је радио у другој групи и завршио је на петом мјесту, 58 секунди иза Евенепула и Роглича и трку је завршио на седмом мјесту у генералном пласману, три минута иза Роглича.[104] Сезону је наставио на Флеш Валону, гдје је Погачар напао на успону Мур де Иј у финишу, а затим су кренули Матијас Скјелмосе и Ланда, који нису могли да га достигну и Погачар је побиједио, док је Чиконе завршио на петом мјесту, завршивши иза Мајкла Вудса.[105] Четири дана касније возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж, гдје је Евенепул напао на 30 до циља. Бројни возачи су се груписали иза њега, Чиконе није могао да их прати и завршио је на 13 мјесту, скоро два минута иза Евенепула.[106] У јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је након три лакше етапе које су завршене групним спринтом, хронометар на четвртој етапи завршио на 45 мјесту, два минута и 42 секунде иза Микела Бјерга.[107] На петој етапи, Карапаз је напао на успону Теси на 15 до циља, што је пратио Вингегор, а затим и отишао од њега и остварио соло побједу, док је Чиконе завршио на 14 мјесту, у групи која је дошла на циљ 31 секунду иза и дошао је на 21 мјесто у генералном пласману, три минута иза Вингегора.[108] На седмој етапи, чији је циљ био на успону Кол де ла кроа де Фер, Вингегор је напао на 5,3 до циља, што нико није покушавао да прати.[109] Чиконе је отпао и од других возача и завршио је на 22 мјесту, скоро три минута иза Вингегора.[110] На посљедњој, осмој етапи, био је у бијегу, одакле је напао на успону Кол де ла Порте, што је пратио само Жилијен Алафилип, али је Чиконе напао поново на 3 до циља и Алафилип је отпао. Побиједио је на етапи 23 секунде испред Вингегора који је достигао преостале бјегунце, а захваљујући сакупљеним бодовима на брдским циљевима, освојио је брдску класификацију два поена испред Виктора Кампенартса, након што је прије почетка етапе имао само 1 поен у класификацији.[111]
У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био лидер тима заједно са Мадсом Педерсеном.[112] Прва етапа је вожена у Билбаоу, у Баскији.[113] На последњем успону, Коте де Пике, одвојила се група од 14 возача, док је Чиконе остао у другој групи и завршио је 33 секунде иза Адама и Сајмона Јејтса, који су напали на спусту, као 20 секунди иза осталих возача из прве групе.[114] На другој етапи се у одвојила група од 24 возача, који су завршили минут испред друге групе; Виктор Лафај је побиједио нападом у финишу, а Чиконе је завршио у првој групи и са 35 дошао је на 21 мјесто у генералном пласману.[115] На петој етапи, отишао је у бијег заједно са још 30 возача, међу којима су били Ваут ван Арт, Педерсен, Ригоберто Уран, Феликс Гал, Алафилип и Хиндли. На успону Кол де Мари Бланк Хиндли и Гал су напали, а на 2 до врха успона Гал је отпао и достигли су га Чиконе и Емануел Букман.[116] Хиндли је остварио соло побједу и преузео жуту мајицу, док је Чиконе завршио на другом мјесту у спринту, испред Гала и Букмана, 32 секунде иза Хиндлија и дошао је на треће мјесто у генералном пласману, минут иза Хиндлија и 15 секунди иза Вингегора.[117] На шестој етапи је вожен Кол ди Турмале, док је циљ био на успону прве категорије Котерет Камбаск, дугом 16 .[118] При врху Кол ди Турмалеа, на око 45 до циља, Вингегор је напао, што је пратио само Погачар, док је Чиконе остао у групи, а затим је отпао и изгубио је десет минута.[119] На етапи 14 је био у бијегу, узео је 20 бодова преко брдских циљева и достигнут је последњи од стране главне групе, на 58 до циља и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи.[120] На етапи 15 је поново био у бијегу, гдје је Скјелмосе радио за њега на другом успону, који је прошао први и по броју поена у брдској класификацији изједначио се са Нилсоном Пауелсом, који није могао да прати темпо при врху и отпао је од прве групе.[121] На успону треће категорије напао је Солер, а на спусту су га достигли Кристс Нејландс, Ван Арт и Ваут Пулс, док је Чиконе радио у другој групи, али је отпао од ње и етапу је завршио пет и по минута иза Пулса. По броју бодова се изједначио са Пауелсом на првом мјесту у брдској класификацији, али је преузео тачкасту мајицу за лидера, због бољих резултата на успонима.[122] На етапи 17 у финишу је вожен брдски циљ екстра категорије Кол де ла Лоз, укупне дужине од 28,1 , са највећим нагибом од 24%.[123] На почетку етапе је отишао у бијег заједно са још четири возача, а затим их је достигло још око 20 возача, међу којима су били Сајмон Јејтс, Гал, Давид Году и Пељо Билбао.[124] Узео је највише бодова на прва три брдска циља и повећао је предност у брдској класификацији на 30 бодова испред Пауелса.[124] На успону Кол де ла Лоз, отпао је од бијега и завршио је преко 20 минута иза Гала, који је први прешао преко успона и дошао је на друго мјесто у брдској класификацији, шест бодова иза Чиконеа.[125] На етапи 20, Кампенартс је отишао у бијег на почетку, али је достигнут током првог успона, а на 150 метара до врха Чиконе је напао са сувозачима како би узели бодове за брдску класификацију; Чиконе је прешао први преко успона, Скјелмосе други а Педерсен трећи и повећао је предност на 11 бодова испред Гала.[126] Први је прешао и преко другог успона, а затим је отишао у бијег када се одвојио заједно са још десет возача, али је Пино напао на успону Пети Балон и први прешао преко врха. Група га је достигла прије краја последњег успона и завршио је скоро десет минута иза Погачара.[127] На последњој, етапи 21, вожен је само један успон, преко којег је прошао први и освојио је брдску класификацију 14 бодова испред Гала, док је у генералном пласману завршио на 32 мјесту.[128][129] У наставку сезоне возио је класике, завршивши Ђиро дел‘Емилију на осмом мјесту, 15 секунди иза Роглича, који је напао у последњем километру.[130]
Почетком фебруара 2024. имао је операцију перинеалне цисте, због чега није тренирао ни возио бицикл четири недеље.[131] Одлучено је да неће возити Ђиро д’Италију јер не може постићи потребну форму на вријеме, већ ће возити Тур де Франс и Вуелта а Еспању.[132] Сезону је почео крајем априла, на Тур де Романди трци, коју је завршио на 35 мјесту у генералном пласману, 14 минута иза Карлоса Родригеза.[133]
Гранд тур трке | 2016. | 2017. | 2018. | 2019. | 2020. | 2021. | 2022. | 2023. | 2024. |
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Ђиро д’Италија | 95 | 40 | 16 | 25 | — | ||||
Тур де Франс | — | — | — | 31 | — | — | 59 | 32 | |
Вуелта а Еспања | — | — | — | — | — | — | — |
— | Није учествовао |
---|---|
Није завршио |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.