Утопија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Утопија је, у основном значењу појма, место којег нема, које не постоји. Након објављивања књиге Томаса Мора о најбољем уређењу државе,[1] појам утопија је постао синоним за све замисли које истражују могућност идеалног решења, било организације државе, односа међу људима или престанка било каквих сукоба и ратова, али у пракси до сада нису остварене, без обзира на покушаје.[2] Утопија је идеално замишљена земља, заједница са савршеним друштвеним односима где владају благостање и срећа.[3]
Дарко Сувин, канадски теоретичар хрватског порекла, дефинисао је утопију као: ”вербалну конструкцију о одређеној псеудољудској заједници у којој су друштвенополитичке институције, норме и и индивидуални односи организовани по савршенијем принципу него у ауторовом друштву, при чему је та конструкција заснована на очуђавању које проистиче из хипотезе о алтернативној историји.”
Хипотетичке утопије се фокусирају између осталог на једнакост, у категоријама као што су економија, влада и правосуђе, при чему се метод и структура предложене имплементације разликују у зависности од идеологије.[4] Лиман Товер Саргент тврди да је природа утопије инхерентно контрадикторна, јер друштва нису хомогена и имају жеље које се сукобљавају и стога не могу истовремено бити задовољене.
Постоје социјалистичке, капиталистичке, монархистичке, демократске, анархистичке, еколошке, феминистичке, патријархалне, егалитарне, хијерархијске, расистичке, левичарске, десничарске, реформистичке, слободно љубавне, нуклеарно породичне, проширено породичне, гејске, лезбејске и многе друге утопије [ натуризам, наги хришћани, ...] Утопизам је, тврде неки, од суштинског значаја за побољшање људског стања. Али ако се користи погрешно, постаје опасан. Утопија овде има инхерентну контрадикторну природу.
— Лиман Товер Саргент, Утопизам: врло кратак увод (2010)[5]