Позоришни редитељ

Позоришни редитељ је професионалац у позоришту који надгледа и оркестрира постављање на сцену позоришног комада, опере, монодраме или мјузикла.

Редитељ даје инструкције

Улога редитеља је да постави квалитетан комад и испоштује рокове продукције, водећи креативне чланове екипе да остваре своју уметничку визију. Редитељ сарађује са тимом креативаца и шире екипе која ради на свим аспектима продукција, што укључује технички и извођачки део. Технички аспекти рада су: дизајн костима, реквизита, дизајн светла, сценографија, дизајн звука, док извођачки део обухвата глуму, плес, музику, хорске наступе, сценске борбе и сав мизансцен.

Редитељ је често и аутор текста. Редитељи користе широк дијапазон техника, различитих концепта, интерпретација и филозофије при постављању комада.^[1][2]

Шире затупљено формално образовање за позоришне редитеље је отпочело у двадесетом веку. У Републици Србији позоришни редитељи се образују на Факултету драмских уметности.^[3]

Историја

Жан Фуке:^[4][5] The Martyrdom of St. Appollonia (1460), depicting the staging of a mystery play, led by a theatre director

У античкој Грчкој драматурзи су уједно били и позоришни редитељи а често су узимали учешћа и као глумци. Позоришни редитељи су се називали „didaskalos”, што у преводу значи „учитељ”.^[6]

У средњем веку, сложеност вернакуларне верске драме, са њеним великим мистеријама које су често укључивале сценске масе, процесије и разрађене ефекте, давала је улози редитеља (или менаџера сцене или мајстора приредбе) знатну важност. Минијатура Жана Фукеа из 1460. године (на слици) носи један од најранијих приказа редитеља на делу. Држећи књигу дознака, централна фигура, уз помоћ дугачког штапа, усмерава ток инсценације драматизације Мучеништва Свете Аполоније. Према Фукеу, редитељски задаци су укључивали надгледање подизања сцене и сценографије (у то време није било сталних, наменски изграђених позоришних објеката, а представе народне драме углавном су се одвијале на отвореном), глуме и режију глумаца (што је укључивало и новчане казне за оне који су прекршили правила) и обраћање публици на почетку сваког наступа и после сваког прекида.^[7]

Од периода ренесансе до 19. века, улогу редитеља је углавном обављао глумац-менаџер. Посао глумца-менаџер обављали су углавном старији глумци и били су одговорни за бирање репертоара, режију као и менаџмент позоришне трупе. То је био случај, на пример, са компанијама Комедија дел арте и енглеским глумцима-менаџерима као што су Коли Сајбер и Дејвид Гарик.

Портрет руског редитеља Константина Станиславског,^[8][9] рад уметника Валентина Серова

Посао позоришног редитеља какав је данас познат је потекао из рада на продукционо и редитељски захтевним позоришним спектаклима Меинингер трупе којој је покровитељ био војвода Горџ II.^[10] Немачка позоришна сцена је, заједно са руском и редитељем Константином Станиславским, била кључна за утицај и развој позоришног редитеља.

Француска реч regisseur се некада користи да означи редитеља, углавном у балету. Устаљенији термин за позоришног редитеља у Француској је metteur en scène.

После Другог светског рата, позиција глумца-менаџера је почињала де јењава, док се позиција позоришног редитеља етаблирала као независна уметничка позиција у позоришту. Оригинална редитељска визија и концепт постали су норма. Значајне личности за брендирање позиције позоришног редитеља и саму историју позоришне режије су: Владимир Немирович-Данченко, Михаел Чехов, Јури Љубимов, Евгеније Вахтангов, Орсон Велс, Питер Брук, Питер Хол, Ђорђо Стрехлер, Бертолт Брехт и Франко Зефирели.

Бројна семинална дела о режији и редитељима укључују рад Тобија Кола и Хелен Крич из 1972. Режисери о режији: Изворник модерног позоришта, књигу Едварда Брауна из 1982. Режисер и сцена: од натурализма до Гротовског и Вилова Режија у променљивом театру (1976).^[11]

Стилови режије

Режија је уметничка форма која је расла са развојем позоришне теорије и позоришне праксе. Са појавом нових трендова у позоришту, редитељи су усвојили нове методологије и укључили се у нове праксе. Интерпретација драме, до краја двадесетог века, постала је централна у редитељском раду. Релативизам и психоаналитичка теорија утицали су на рад иновативних редитеља као што су Питер Брук, Ингмар Бергман, Питер Штајн и Ђорђо Штрелер.^[12]

Кимберли Сениор, директорка Осрамоћеног на Бродвеју, објашњава своју улогу режисера речима „Морам да узмем ствари које су раније биле у једној димензији и ставим их у три димензије користећи своју машту и интелект и вештине људи.“^[13]

Када се представа отвори (премијера пред редовном публиком), генерално се сматра да су директори позоришта испунили своју функцију. Од тог тренутка па надаље, сценски менаџер је задужен за све суштинске послове.

Референце

1. „Director | AACT”. aact.org. Приступљено 2019-12-20.
2. „Introduction to Theatre -- The Director”. novaonline.nvcc.edu. Приступљено 2019-12-20.
3. „Историјат | ФДУ”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2022-10-12.
4. „Grandes Chroniques De France”. Bibliothèque nationale de France. Приступљено 18. 11. 2011.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. Inglis, E. (2003). „Image and Illustration in Jean Fouquet's Grandes Chroniques de France”. French Historical Studies. 26 (2): 185—224. ISSN 0016-1071. S2CID 163091918. doi:10.1215/00161071-26-2-185.
6. Brocket, Oscar G.: History of the Theatre. 8th ed. Needham Heights, MA: Allyn & Bacon, 1999, p. 24
7. Brocket, op.cit., p. 96
8. Stanislavski, Konstantin. 1963. An Actor's Handbook: An Alphabetical Arrangement of Concise Statements on Aspects of Acting. Ed. and trans. Elizabeth Reynolds Hapgood. London: Methuen, 1990. 0-413-63080-3
9. Stanislavski, Konstantin. 1968. Stanislavski's Legacy: A Collection of Comments on a Variety of Aspects of an Actor's Art and Life. Ed. and trans. Elizabeth Reynolds Hapgood. Revised and expanded edition. London: Methuen, 1981. 0-413-47770-3.
10. Russel Brown, John (ed.): The Oxford Illustrated History of Theatre. Oxford: Oxford University Press, 1995, p. 334
11. Eckersley, M. 1998. Soundings in the Dramaturgy of the Australian Theatre Director. University of Melbourne. Melbourne. p. 17.
12. Bloom, Michael: ‘’Thinking Like a Director’’ page 13. Farrar, Straus, and Giroux, 2001
13. „How to Become a Theater Director”. www.backstage.com (на језику: енглески). 2019-01-14. Приступљено 2019-12-20.

Литература

• Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (2015). „Поповић Зоран, Реч декана”. Ур.: Рапајић, Светозар. Fakultet dramskih umetnosti = Faculty of Dramatic Arts. превод Маја Марсенић. Beograd: Факултет драмских уметности. стр. 9—13. ISBN 978-86-82101-57-4. OCLC 1003654255.
• Company, Houghton Mifflin Harcourt Publishing. „The American Heritage Dictionary entry: dramaturge”. Ahdictionary.com. Приступљено 23. 8. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Dramaturge definition and meaning - Collins English Dictionary”. Collinsdictionary.com. Приступљено 23. 8. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „dramaturge - Definition of dramaturge in US English by Oxford Dictionaries”. Oxford Dictionaries - English. Архивирано из оригинала 26. 1. 2018. г. Приступљено 23. 8. 2018.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Schecter, Joel (1995). Cardullo, Bert, ур. What is Dramaturgy?. American University Press. стр. 27. ISBN 978-0-8204-2177-3. „While at the Hamburg National Theatre, Lessing wrote Hamburg Dramaturgy, a collection of essays on theatre which popularized dramaturgy as both a word and a practice. Today Lessing's successors — resident theatre critics throughout Germany and Austria — are called dramaturgy. do not mistake it for drama queen(e)s.”
• Proehl, Geoffrey S (2008). Toward a Dramaturgical Sensibility:landscape and journey. Associated University Press. стр. 19. ISBN 978-0-8386-4112-5. „dramaturgy is the name given to that set of elements necessary to the working of a play at any moment in its passage from imagination to embodiment ...”
• „Gotthold Ephraim Lessing”. Encyclopedia of World Biography. Online ed. 1998. октобар 2018 — преко GALE Biography in Context.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dewald, Jonathan, ур. (октобар 2018). „Gotthold Ephraim Lessing”. Europe, 1450 to 1789: Encyclopedia of the Early Modern World. 2004 — преко GALE Biography in Context.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Abbott, John. 2007. The Improvisation Book. London: Nick Hern Books. 978-1-85459-961-2.
• Besser, Matt; Ian Roberts, Matt Walsh. 2013. The Upright Citizens Brigade Comedy Improvisation Manual, Comedy Council of Nicea, 978-0989387804
• Charna Halpern, Del Close, Kim Howard Johnson. 1994. The Truth in Comedy - The Manual for Improvisation Meriwether Pub Ltd. 1566080037
• Coleman, Janet. 1991. The Compass: The Improvisational Theatre that Revolutionized American Comedy. Chicago: University Of Chicago Press.
• Dudeck, Theresa Robbins. 2013. "Keith Johnstone: A Critical Biography." London: Bloomsbury. 9781408183274.
• Hauck, Ben. 2012. Long-Form Improv: The Complete Guide to Creating Characters, Sustaining Scenes, and Performing Extraordinary Harolds. New York: Allworth Press, 2012. 1581159811.
• Johnstone, Keith. 1981. Impro: Improvisation and the Theatre Rev. ed. London: Methuen, 2007. 0-7136-8701-0.
• Koppett, Kat. 2011. "Training to imagine practical improvisational theatre techniques to enhance creativity, teamwork, leadership, and learn." Stylus Publishing.
• Lösel, Gunter. 2013. Das Spiel mit dem Chaos - Zur Performativität des Improvisationstheaters transcript. 978-3-8376-2398-7
• Ryan Madson, Patricia. 2005. "Improv Wisdom: Don't Prepare, Just Show Up" New York: Bell Tower. 1-4000-8188-2
• Spolin, Viola. 1967. Improvisation for the Theater. Third rev. ed. Evanston, Il.: Northwestern University Press, 1999. 0-8101-4008-X.
• Povinelli, Daniel J. „On the possibilities of detecting intentions prior to understanding them” (PDF). In B. Malle, D. Baldwin, & L. Moses (eds.), Intentions and Intentionality: Foundations of Social Cognition. MIT Press 2001. Архивирано из оригинала (PDF) 2007-03-20. г.
• Aston, Elaine, and George Savona. 1991. Theatre as Sign-System: A Semiotics of Text and Performance. London and New York: Routledge. 978-0-415-04932-0.
• Benjamin, Walter. 1928. The Origin of German Tragic Drama. Trans. John Osborne. London and New York: Verso, 1998. 1-85984-899-0.
• Brown, John Russell. 1997. What is Theatre?: An Introduction and Exploration. Boston and Oxford: Focal P. 978-0-240-80232-9.
• Bryant, Jye (2018). Writing & Staging A New Musical: A Handbook. Kindle Direct Publishing. 9781730897412.
• Carnicke, Sharon Marie. 2000. "Stanislavsky's System: Pathways for the Actor". In Hodge (2000, 11–36).
• Dacre, Kathy, and Paul Fryer, eds. 2008. Stanislavski on Stage. Sidcup, Kent: Stanislavski Centre Rose Bruford College. 1-903454-01-8.
• Deleuze, Gilles and Félix Guattari. 1972. Anti-Œdipus. Trans. Robert Hurley, Mark Seem and Helen R. Lane. London and New York: Continuum, 2004. Vol. 1. New Accents Ser. London and New York: Methuen. 0-416-72060-9.
• Felski, Rita, ed. 2008. Rethinking Tragedy. Baltimore: Johns Hopkins UP. 0-8018-8740-2.
• Harrison, Martin. 1998. The Language of Theatre. London: Routledge. 978-0878300877.
• Hartnoll, Phyllis, ed. 1983. The Oxford Companion to the Theatre. 4th ed. Oxford: Oxford UP. 978-0-19-211546-1.
• Hodge, Alison, ed. 2000. Twentieth-Century Actor Training. London and New York: Routledge. 978-0-415-19452-5.
• Leach, Robert (1989). Vsevolod Meyerhold. Directors in Perspective series. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31843-3.
• Leach, Robert, and Victor Borovsky, eds. 1999. A History of Russian Theatre. Cambridge: Cambridge UP. 978-0-521-03435-7.
• Meyer-Dinkgräfe, Daniel. 2001. Approaches to Acting: Past and Present. London and New York: Continuum. 978-0-8264-7879-5.
• Meyerhold, Vsevolod. 1991. Meyerhold on Theatre. Ed. and trans. Edward Braun. Revised edition. London: Methuen. 978-0-413-38790-5.
• Mitter, Shomit. 1992. Systems of Rehearsal: Stanislavsky, Brecht, Grotowski and Brook. London and NY: Routledge. 978-0-415-06784-3.
• O'Brien, Nick. 2010. Stanislavski In Practise. London: Routledge. 978-0-415-56843-2.
• Rayner, Alice. 1994. To Act, To Do, To Perform: Drama and the Phenomenology of Action. Theater: Theory/Text/Performance Ser. Ann Arbor: University of Michigan Press. 978-0-472-10537-3.
• Roach, Joseph R. 1985. The Player's Passion: Studies in the Science of Acting. Theater:Theory/Text/Performance Ser. Ann Arbor: U of Michigan P. 978-0-472-08244-5.
• Speirs, Ronald, trans. 1999. The Birth of Tragedy and Other Writings. By Friedrich Nietzsche. Ed. Raymond Geuss and Ronald Speirs. Cambridge Texts in the History of Philosophy ser. Cambridge: Cambridge UP. 0-521-63987-5.

Спољашње везе