Soul (engleski duša) je muzički stil koji se pojavio u SAD krajem 1950-ih te predstavlja svojevrsnu kombinaciju ritam i bluza i gospela.[1]
Prvi zvukovi soula počinju 1957. godine u mestu Memfis u SAD, gde je u jednoj napuštenoj bioskopskoj dvorani osnovana diskografska kuća Staks rekords i tonski studijo Rojal. Osnivači su bili jedan bankarski činovnik po imenu Džim Stjuart, i njegova sestra Estel Askton. Ubrzo da menjaju ime u Staks i tada im u studio počinju dolaziti mladi talentovani crnci sa puno sluha koji se kasnije pretvaraju u prave soul zvezde[2].
„To je bio sleng koji svako razume, a osim toga, imao je prepoznatljiv početak - .” - Džejms Braun o [3]
Kao muzički žanr, soul se počeo razvijati krajem '50-ih godina, kada muzičari poput Sama Kuka i Raja Čarlsa počinju da mešaju stilove gospela, ritma i bluza. Soul povremeno koristi i improvizacijske dodatke, okretne i pomoćne zvukove. Privlačan ritam, naglašen pljeskom ruku i pokretom tela, njegove su vrlo bitne značajke. Ostale karakteristike su veza i reakcija između solista, pripev i posebno napeti vokalni zvuk.
Istorija
Soul muzika svoje korene ima u stilovima gospel, ritam i bluz. Njegovi prvi izvođači bili su Afroamerikanci, a pojavljuje se u unutrašnjim gradovima SAD-a poput, Detroita i Memfisa, a posebno u Čikagu.
Godine 1957, bankovni činovnik po imenu Džim Stjuart i njegova sestra Estel Akston kupuju staru bioskopsku dvoranu u Memfisu (koja se nalazi južno od središta grada, a kasnije će dobiti nadimak „Soulsvil, USA”) i u njoj osnivaju diskografsku kuću Staks rekords i studio Rojal.[4] U početku su se zvali i prvo su se bavili prodajom gramofonskih ploča. Kada su doznali da je ime već bilo registrovano, menjaju ga u Staks, što je bilo prva dva slova njihovih prezimena. Džim je svirao violinu u jednom kantri sastavu i nije razmišljao da radi sa afroameričkim izvođačima, više je bio u potrazi za novim Elvisom. U Memfis se tada doseljava puno Afroamerikanaca i demografski se profil ubrzo počinje menjati sa belačkog na crnački i sve je manje bilo onih koje je zanimala kantri muzika. U Staks su tada na audicije počeli dolaziti mladi, talentirani crnci sa puno sluha, koji su se kasnije pretvorili u prave soul zvezde.
Džim Stjuart i njegova sestra Estel Akston, 1968. godine prodaju Staks novom vlasniku, Al Belu[4] i tada postaje jedna od najvećih diskografskih kuća u Americi. Firma je bankrotirala 1975. godine, a njen bogati muzički katalog preuzima 2006. godine preduzeće Konkord rekords. Staks je preko noći stvorio velike soul zvezde, a neke od njih se slušaju i danas poput, Rufasa Tomasa, Otisa Redinga, Vilsona Piketa, dueta Sam end Dejv, Isaka Hejeza i mnogih drugih.
Pretvaranje R&B i gospela u soul počelo je albumima Džekija Vilsona, Sama Kuka, Džejmsa Brauna, te posebno Raja Čarlsa i njegovog hita iz 1954. godine, „”.[5] Drugi veliki soul izvođači iz tog vremena bili su, Mahalija Džekson, Nina Simon, Luis Džordan i Big Džo Turner. Litl Ričard, Fats Domino i Džejms Braun, nazivali su se rokenrol izvođačima u to vreme. Tokom 1960-ih, dok je vladala bitlmanija, Čarls i Braun tvrde da su oduvek bili R&B izvođači. Litl Ričard se sam proglasio „kraljem roka” i „rollin, rhythm and blues soulin”, jer mu se muzika temelji na sva tri žanra. Solomon Burk svoje rane snimke 1960-ih za Atlantik rekords snima u soul stilu, a kompozicije „”[6], „” i „”, smatraju se klasicima toga žanra. Pevačica Ela Ficdžerald jedna je od prvih džez muzičara, koja je postavila osnove soul muzike.
Jedan od važnijih soul centara bilo je u Florensu, Alabama, gde je delovao studio Fejm. U Fejmu su snimali Džimi Hjuz, Persi Sledž i Artur Aleksander, a takođe u kasnim šezdesetima snima i Areta Frenklin. Često se navodi kako je Fejm studio u bliskom odnosu sa Staksom, a mnogo je muzičara i producenata koji su radili u Memfisu, doprinelo snimcima u Alabami. Još jedan ugledan izdavač iz Memfisa, je Goldvaks rekords, u vlasništvu Kvintona Klanča. Goldvaks potpisuje O.V. Rajt i Džejms Kar, a njih dvojica su napravili nekoliko snimaka koji se smatraju osnovama žanra. Kompozicija Jamesa Carra "The Dark End of the Street" (koju su napisali Chips Moman i Dan Penn), snimljena je u druga dva studija u Memphisu, Royal Recordingu i American Sound Studiju, 1967. godine. Vlasnik American Saund Studija je Čips Moman, producent kompozicije „”, a ostali muzičari koji snimaju u studiju su kućne i rege grupe, predvođene Bobi Vudsom, Tomijem Kogbilom i Geneom Krismanom. Džejms Kar je snimao za Fejm, gde je radio zajedno sa muzičarima Dejvidom Hudom, Džimijem Džonsonom i Rodžerom Hokinsom.
Areta Frenklin 1967. godine snima kompozicije, „”, „” (originalna kompozicija od Otisa Redinga,[7]) i „”, koje se smatraju pokretačem soul žanra i spadaju u kompozicije koje beleže najbolji komercijalni uspeh. Tokom kasnih šezdesetih, muzičari iz Staksa poput, Edija Flojda i Džonija Tejlora, napravili su značajan doprinos u soul muzici. Hauard Tejt u kasnim šezdesetima snima za Verve Rekords, a kasnije za Atlantik (gde je producent Džeri Ragovoj), a i mnogi drugi muzičari se ističu u stvaranju soul žanra.
Zahvaljujući velikom broju hit singlova, koji su se tokom šezdesetih popeli na vrh Top lestvica, Motaun je bio najuspešnija diskografska kuća u to vreme[5]. U Motaunu su snimali mnogi muzičari poput, Stevija Vondera, Gladisa Najta i Marvina Gaja, koji su učinili mnogo za popularnost žanra, kao i za celokupni Motaun zvuk koji je kasnije postao poznat kao „severni soul”. Kertis Mejfild je u Čikagu stvorio slatki soul, koji mu je kasnije doneo reputaciju i nadimak „kum severnog soula”.
Produkcija soula toekom šezdesetih postaje popularna crnačka muzika, međutim krajem decenije dolazi do promene u stilu. Džejms Braun stvorio je novi zvuk fanka, a izvođači poput Slaja Stona, soulu dodaju psihodeliju fanka i roka.[8] Soul uprkos promenama, sredinom sedamdestih nije više najuticajniji i najkomercijalniji crnački muzički žanr, gde disko muzika i fank preuzimaju popularnost i nezaustavljivo pomiču klasične melodije na ritam.[5] Kasnije su se u soulu pojavile i ženske grupe kao i razne vrste stilova plavo-okog soula, Memfis soula, Fili soula i najpopularniji Motaun.
1970-te
Kasnije primeri soul muzike uključuju snimke američkog gospel sastava (poput „”) i Al Grina, koji su tokom sedamdesetih snimali u studiju Rojal rekording, vlasnika producenta Vilija Mičela, iz Memfisa. Mičelov Haj rekords nastavlja tradiciju Staksa u toj deceniji i objavljuje mnoge uspešne snimke Grina, Ane Pibls, Otisa Kleja, O.V. Rajta i Sajla Džnsona. Bobi Vomak koji je u kasnim šezdesetima snimao za Čips Moman, nastavlja da objavljuje soul snimke u sedamdesetima i osamdesetima.
U Detroitu producent Don Dejvis radi sa Staks muzičarima kao što su Džoni Tejlor i vokalnim sastavom Dramatiks. Motaun rekords objavljuje snimke muzičara Marvina Gajea i Smokija Robinsona, koji su mnogo pridonijeli soul muzici, mada se njihove kompozicije smatraju više kao pop stil, nego one punokrvne od Redinga, Frenklin i Kara. Iako se stilski razlikuju od klasične soul muzike, kompozicije koje su snimane u Čikagu od muzičara poput Džerija Batlera i Či-Lajtsa, često se smatraju sastavnim delom žanra.
Krajem šezdesetih i ranih sedamdesetih, soul muzika je bila pod uticajem fanka, psihodeličnog roka i drugih žanrova. Socijalna i politička zbivanja u to vreme inspirišu muzičare poput Gaje i Kertisa Mejfelda da objave albume koji govore o teškoj situaciji u društvu. Izvođači poput Džejmsa Brauna vodili su soul prema fank muzičkom stilu, koji je postao popularan toekom sedamdesetih godina i imao uticaja na veliki broj sastava kao što su Parlament-fankadelik i Metersi. Mnogi sastavi poput , , i drugi, postaju popularni u to vreme. Tokom sedamdesetih komercijalizuje se i plavo-oki soul, koji u Filadelfiji izvodi duet , a u Oklandu sastav , gde postižu veliki uspeh. Do kraja sedamdesetih soul gubi na popularnosti, a dominaciju preuzimaju disko i fank muzički stilovi. Ipak i u to vreme sastavi poput i , nastavljaju sa objavljivanjem soul hitova.[9]
Reference
Literatura
Spoljašnje veze
Wikiwand - on
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.