драмски поступак у коме лик разговара са самим собом From Wikipedia, the free encyclopedia
Solilokvijum od latinskog „sebi” + loquor „pričam”, množina )[1] monolog je upućen samom sebi, misli izgovorene naglas bez obraćanja drugome.[2][3]
Solilokvijumi se koriste kao sredstvo u drami kako bi lik dao publici do znanja šta misli, direktno se obraćajući ili govoreći im u poverenju,[4] potpuno ili delom.[5] Engleska renesansna drama koristila je monologe s velikim učinkom;[4] na primer, solilokvijum „Biti, ili ne biti” je središte Šekspirovog Hamleta.[6][7] Monolozi su uobičajeni u nizu dramskih medija (drame, filmovi,[8] itd), kao i u nedramskim medijima kao što je poezija.[9]
Monologi su slični pesmama, epifanijama i drugim, po tome što uključuju jedan 'glas' koji govori, ali među njima postoje razlike. Na primer, monolog uključuje lik koji svoje misli i osećanja prebacuje sa sobom i sa publikom bez da se obraća bilo kojem od likova. Monolog su misli osobe izgovorene naglas.[10] Monolozi se takođe razlikuju od apostrofa, u kojima se govornik ili pisac obraća zamišljenoj osobi, neživom predmetu ili ideji.[11] Nastranice se razlikuju od pređašnjih formi ne samo po dužini (jer su kraće), već i po tome što ih drugi likovi ne čuju čak ni u situacijama u kojima bi logično trebalo (npr. dva lika se upuštaju u dijalog koji je prekinut tako što jedan od njih isporučuje nastranicu).[11]
U antičkom grčkom pozorištu, iz koga su porekle zapadne drame,[12] konvencionalnom pravilu tri glumca je prethodilo pravilo dva glumca, kojem je prethodila konvencija u kojoj bi se samo jedan glumac pojavio na sceni, zajedno sa horom.[13] Poreklo monologa kao dramskog sredstva, dakle, nije ukorenjeno u dijalogu. Umesto toga, obrnuto je; dijalog je evoluirao iz monologa.
Antičko rimsko pozorište je imalo ekstenzivne monologe, češće od starogrčkog ili modernog pozorišta.[14] Jedna od ključnih svrha ovih monologa bila je da ukažu na prolazak značajne količine vremena (koje bi bilo dosadno da se odigra u realnom vremenu) unutar scena. Ova vrsta monologa se naziva povezujućim monologom.[15] Druge vrste monologa su uključivale „ulazne monologe“[15] i izlazne monologe.[16] U svakom od ovih slučajeva primarna funkcija je ukazivanje na protok vremena.[15]
Od renesansnog pozorišta nadalje, monolozi su se uglavnom fokusirali na likove koji koriste prošireni govor da bi ispunili svoju dramatičnu potrebu. Postmoderno pozorište, s druge strane, često prihvata performativne aspekte monologa, čak do te mere da osporava granicu između portretisanja karaktera (npr. glume) i autobiografskih govora.[17]
Unutrašnji monolozi uključuju lik koji eksternalizira svoje misli tako da publika može svedočiti iskustva koja bi inače bila uglavnom unutrašnja. Nasuprot tome, dramski monolog uključuje jedan lik koji razgovara sa drugim likom.[18] Monolozi se takođe mogu podeliti na po osnovi aktivnih i narativnih monologa. U aktivnom monologu lik koristi svoj govor da postigne jasan cilj. Narativni monolozi jednostavno uključuju lik koji priča priču i često se mogu identifikovati po činjenici da su u prošlom vremenu.[19]
Od glumaca u pozorištu, a ponekad i na filmu i televiziji, može se tražiti da izvedu monologe na audicijama. Audicijski monolozi pokazuju sposobnost glumca da pripremi komad i izvede predstavu.[20] Ovi komadi su obično ograničeni na dva minuta ili manje i često su upareni sa kontrastnim monologom: komičnim i dramatičnim; klasičnim i savremenim. Izbor monologa za audiciju[21] često zavisi od predstave ili uloge.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
