Слободоумност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Слободоумност, слободоумље или слободна мисао у најширем смислу представља поглед на свет који није ограничен догмом или традицијом.[1]
У ужем смислу слободоумност представља филозофски став према коме сазнања о свету треба формулисати искључиво на основу логике, разума и емпиризма, а не на основу традиције, догми, откровења, ауторитета и емоција.
Према Оксфордовом речнику, слободни мислилац је особа која обликује своје идеје и мишљења радије него што их усваја од других људи, посебно у религијским питањима.[2] У савременим промишљањима, слободоумност је снажно повезана са одбацивањем традиционалних друштвених или религијских система уверења.[3] Когнитивна примена слободоумности је позната као „слободно мишљење”, а практичар слободне мисли је познат као „слободни мислилац”. Модерни слободни мислиоци сматрају слободну мисао као природну слободу од свих негативних и обмањујућих мишљења која су стекли у друштву.[4]
Појам је почео да се користи у 17. веку да би се указало на људе који су испитивали основу традиционалних религијских уверења. У пракси, слободоумност је најближе повезана са секуларизмом, агностицизмом, атеизмом, антиклерикализмом и критиком религије. Оксфордов речник дефинише слободоумност као слободно испољавање разума у односу на религијска веровања и некритичко поштовање ауторитета.
Слободни мислиоци сматрају да знање треба да буде утемељено на чињеницама, научном истраживању и логици. Скептична примена науке подразумева слободу од интелектуално ограничавајућих ефеката пристраности тврдње, когнитивне пристраности, конвенционалне мудрости, популарне културе, предрасуда или секташтва.[5]