Психотерапија се дефинише као лечење говором или лечење уз помоћ говора.[1][2][3] Психотерапија представља процес који се одвија између терапеута и пацијента или групе пацијената, и састоји се од низа вербалних и невербалних техника које имају за циљ да доведу до бољег менталног функционисања или елиминације симптома менталних болести.[4] Циљ психотерапије је промена до које се долази на постепен и структурисан начин. Психотерапија је у сржи терапија разговором, међутим, психотерапеути могу користити цели дијапазон метода, укључујући уметност, музику, инсценације и покрет.[5] Однос с психотерапеутом кључни је елемент сваке психотерапије. Терапеут с клијентом успоставља добровољан однос, подстакнут од стране клијента и прихваћен од терапеута. Психотерапеут нуди поверљиво и приватно окружење у којем се на сигуран начин могу истраживати и прерађивати тешка искуства. Тренутна теоријска и емпиријска истраживања потврђују важност психотерапијског односа као кључног фактора који утиче на успешност психотерапије.[5]
Најстарији облици психотерапијског деловања могу се приметити у древним видовима лечења и утицања на ментално стање кроз магијске ритуале, а касније у рафинисанијим и систематизованим религијским обредима. Савремена психотерапија, која представља систематски и организовани начин лечења психичких обољења и побољшања менталног функционисања личности, започели су у Француској Шарко и Бернем, а у Аустрији Бројер, којем се касније придружио и Зигмунд Фројд, родоначелник психоанализе.
На саветовању и психотерапији може се радити на различитим проблемима и остваривању различитих циљева. Неки људи уз помоћ психотерапеута желе да боље разумеју себе, други развијају нове животне вештине или унапређују оне којима нису задовољни, неки требају подршку за суочавање с тешким и/или изазовним животним ситуацијама. Помоћ психотерапеута може се тражити и због специфичних разлога, попут траума из раног детињства, поремећаја прехране, психосоматских стања, самоубилачких мисли, посттрауматског стресног поремећаја, опсесивног понашања или фобичних анксиозности. У неким другим ситуацијама, клијенти траже помоћ због свеприсутног осјећаја депресије или анксиозности, због потешкоћа с концентрацијом, незадовољства на послу или немогућности стварања и одржавања задовољавајућих односа.[5] Према подацима Психолошког саветовалишта Универзитетског саветовалишта у Ријеци[6] најчешћи разлози тражења помоћи код студената су: тешкоће у учењу (проблеми с одгађањем, концентрацијом и памћењем, неадекватне навике и/или стратегије учења,...), лоша организација времена, незадовољавајући односи с другима, потиштеност, осамљеност, туга, тескоба, страх, нервоза, брига, паника, ниско самопоштовање, особна несигурност, незадовољство властитим изгледом и проблеми с храњењем. Знакови да је можда време да особа потражи стручну помоћ јесу:[7] проблем који траје дуже времена, особа не функционише на пожељан начин, особа не успева да проблем решити сама или уз помоћ породице, пријатеља и других блиских особа те кориштењем уобичајених стратегија решавања проблема.
Психотерапија није корисна само за појединце који се осећају преплављенима животном ситуацијом, већ и за све појединце жељне личног раста и развоја, јачања на путу до остварења жеља, откривања властитих потенцијала и живљења испуњенијег живота. Наиме, добро психичко здравље много је више од неприсутности психичких болести и тешкоћа, а укључује бројне позитивне карактеристике, као што су: осећај задовољства, жељу за животом, смех и забаву, способност суочавања са стресом и опорављања након тешкоћа, осећај смисла и сврхе (како у активностима, тако и у односима с другим људима), флексибилност у учењу нових ствари и прилагодби на промене, равнотежу посла и забаве, одмора и активности, високо самопоуздање, ... Што не значи да емоционално и психички здраве особе не проживљавају тешке тренутке или не осећају емоционалне проблеме. Промене, разочарања, губици, итд. саставни су и нормални део живота сваке особе, а са собом неизбежно носе осјећај туге и тескобе, стрес и напетост. Предност је емоционално здравих људи што се и након тешкоћа, траума и стресова поновно опораве. Такве особе имају развијене или усвојене начине суочавања са захтевним ситуацијама и задржавају позитиван поглед на ситуацију. Остају фокусиране, флексибилне и креативне, како у тешким временима, тако и у добрим. Када се догоде лоше ствари брже се опорављају и настављају даље.
Неки од циљева психотерапијског сусрета могу бити боље ношење с проблемима и емоционалном нелагодом, подстицање увида и самоанализе код клијента те усвајање нових вештина.[4] Психотерапијски сусрети могу се одвијати један-на-један, укључивати партнера или члана породице и/или се одвијати групно.[5]
Смитх и Глас су 1977. године извели прву велику метаанализу која је комбиновала око 400 студија. Налази су указивали на то да су психотерапије биле учинковите у највећем броју случаја. [8]
Дефиниције
Термин [[wikt:psychotherapy|психотерапија] потиче од старогрчке речи psyche (ψυχή што значи „дах; дух; душа”) и therapeia (θεραπεία „лечење; медицински третман”). Оксфордски речник енглеског језика дефинише је као „Лечење поремећаја ума или личности психолошким средствима...“, међутим, у ранијој употреби означавао је лечење болести хипнотичким сугестијама.[9] Психотерапија се често назива „терапија разговором“ или „разговорна терапија“, посебно у општој публици,[10] иако се сви облици психотерапије не ослањају на вербалну комуникацију.[11] Деца или одрасли који се не баве вербалном комуникацијом (или не на уобичајен начин) нису искључени из психотерапије.
Америчко психолошко удружење усвојило је резолуцију о ефикасности психотерапије 2012. године на основу дефиниције коју је развио амерички психолог Џон К. Норкрос: „Психотерапија је информисана и намерна примена клиничких метода и међуљудских ставова изведених из утврђених психолошких принципа у сврху помагања људима да модификују своје понашање, спознаје, емоције и/или друге личне карактеристике у правцима које учесници сматрају пожељним“.[12][13] Утицајна издања дела психијатра Џерома Франка дефинисала су психотерапију као исцељујући однос коришћењем друштвено одобрених метода у низу контаката који првенствено укључују речи, радње и ритуале — које је Франк сматрао облицима убеђивања и реторике.[14] Историјски гледано, психотерапија је понекад значила „интерпретативне“ (тј. фројдовске) методе, наиме психоанализу, за разлику од других метода за лечење психијатријских поремећаја као што је модификација понашања.[15]
Неке дефиниције саветовања се преклапају са психотерапијом (посебно у приступима који нису усмерени на клијента), или се саветовање може односити на смернице за свакодневне проблеме у одређеним областима, обично краћег трајања са мање медицинским или „професионалним“ фокусом.[16] Соматотерапија се односи на коришћење физичких промена као повреда и болести, а социотерапија на коришћење друштвеног окружења особе да би се извршила терапијска промена.[17] Психотерапија се може бавити духовношћу као значајним делом нечијег менталног/психолошког живота, а неки облици су изведени из духовних филозофија, али се праксе засноване на третирању духовног као засебне димензије не сматрају нужно традиционалним или 'легитимним' облицима психотерапије.[18]
Разлике између психолога, психијатра и психотерапеута
Психолог, психотерапеут и психијатар међусобно су различите професије. Психолог' је особа која је завршила додипломске или преддипломске и дипломске студије психологије, која има положен психолошки стручни испит и која је члан је државне психолошке коморе.[19] Психологија је друштвена наука чији су предмет проучавања психичких процеса и понашања људи те тако психолозима пружа широко разумевање људског понашања. Примена психологије је разноврсна, те се стога психолози могу срести у школама, болницама, асоцијација, приватним праксама, пословним организацијама, војсци, социјалним службама и разним другим радним контекстима.[20]
За разлику од психолога, психијатар је особа која је дипломирала медицину на Медицинском факултету, а затим специјализовала психијатрију. Најчешће ради у болницама, приватној пракси или заводима за јавно здравство. Психијатар стиче компетенције о информацијама о телу и телесним процесима у човеку, те поседује детаљнија знања о анатомији и функцијама мозга. Кроз своје образовање учи о симптомима и знацима психичких поремећаја и болести, начину њиховог дијагнозирања, те о физиологији, фармакологији и деловању лекова. Уочљива разлика између психијатра и психолога је та што само психијатри могу прописивати лекове и дијагнозирати поремећаје, јер за то поседују потребно медицинско знање. Тако су психијатри више усредоточени на лечење биомедицинских процеса, док психолози могу пружати подршку у контексту клијентових емоција, мотивације, питања идентитета, међуљудских односа, смисла и слично. За разлику од психијатра, само психолог сме примењивати и интерпретирати психологијске тестове, будући да психолози поседују потребно знање из подручја психометрије, конструкције и интерпретације тестова. Резултати психолошких тестирања психијатру олакшавају доношење тачније дијагнозе, а самим тиме осигуравају и бољу помоћ клијенту.[20]
Психотерапеут је особа која обавља психотерапијску делатност. Психотерапеут може бити особа која има завршен преддипломске и дипломске универзитетске студије или интегрисане преддипломске и дипломске универзитетске студије у подручју медицине, психологије, социјалног рада и образовне рехабилитације, социјалне педагогије и логопедије; која има завршен стручни део образовања из психотерапије у трајању од најмање четири године у неком од психотерапијских праваца; која заведена је у именик државне коморе психотерапеута, те која има одобрење за самосталан рад.[3] Психотерапеути могу имати своју приватну праксу, радити у удружењима, болницама и другим установама које нуде услуге психолошке подршке.[20]
Психотерапијски правци
Психотерапија покрива широки спектар праваца и метода. Психотерапијски правци означавају специфичан скуп теоријских знања, вештина и техника који се темеље на различитим начинима гледања човека и одредница човековог понашања. Сваки је правац утемељен на утврђеним теоријама, методологијама и истраживањима, укорењенима у филозофији личности и људског стања. Неки су приступи оријентисани на третирање и разрешавање симптома те освртање на понашање и спознају. Код других је приступа циљ да дође до промене у личности и емоционалном развоју особе.[5]
Психотерапијски правци могу се поделити у четири главне категорије:
- Дубинске психотерапије (психоанализа, аналитичка психотерпаија, психодинамска психотерпаија)
- Психодинамски правци
- Хуманистички/феноменолошки правци (на особу усмерена терапија, гесталт терапија, егзистенцијалистичка терапија)
- Бихевиорално-когнитивне терапије
- Системски приступи
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
