Дина (рељеф)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Дина представља акумулативни облик рељефа који настаје услед деловања еолских сила (радом ветра).[1] Може се дефинисати као песковито узвишење у облику купастог брежуљка и издуженог бедема.[2] Најчешће су лоциране у сувим и пешчаним пустињским пределима (Сахара), али постоје и у подручјима са умереном климом (Делиблатска пешчара). Углавном имају срполики облик. Карактеристично за дине је да нису статичне и да се услед деловања ветра „крећу“ („селе” или „мигрирају”) због чега та подручја често називају и „зонама живог песка“. Кретање њихове песковите масе врши се поступним пребацивањем песка преко гребена, са спољашње на унутрашњу страну, у правцу дувања ветра. Стварање дина врши се на местима где се на топографској површини јављају неравнине и препреке у виду узвишења која изазивају промене правца и јачине ветра, односно ваздушних струјања. На тим местима транспортна снага ветра тренутно се смањује, па се ношени песак нагомилава. То је ембрионални стадијум у стварању дина. Повод за стварање дина може бити и усамљен жбун оскудне пустињске вегетације. Правац и јачина ветра су у гранама жбуна делимично поремећени.
Изграђивање дина пролази кроз различите еволутивне стадијуме при чему се јавља њихова упадљива морфолошка разноликост. Она је последица промена физичко-географских услова природне средине. У почетном стадијуму морфолошке еволуције, доминантни ветар нагомилава песак у облику сочивастих узвишења. Ова узвишења се поступно морфолошки преиначавају и задобијају облик штита. На странама се јављају ситно заталасане песковите површине у облику паралелних ребрастих гредица. Током даље еволуције, песковити брежуљак поступно нараста у праву дину, која има све елементарне морфолошке одлике. Спољашње стране окренуте су попречно на правац ветра, благо су нагнуте и на њима се врши акумулација песка, а унутрашње стране, окренуте низ ветар, стрмо су нагнуте. Теме дина није уобљено, већ се спољашње и унутрашње стране сучеваљају се под оштрим углом, стварајући ивицу у виду гребена. Поступним пребациванјем песка преко гребена, са спољашње на унутрашњу страну, долази до лаганог кретања целокупне песковите масе дина у правцу дувања ветра. То је сељење или миграција дина.[3]
Подручје са динама назива се систем дина[4][5][6][7] или комплекс дина.[[8] Велики комплекс дина назива се поље дина,[9] док се широка, равна подручја прекривена ветром нанешеним песком или динама са мало или нимало вегетације називају ергови или пешчана мора.[10][11][12] Дине се јављају у различитим облицима и величинама, али већина врста дина је дужа на узлазној страни, где се песак гура уз дину, и имају краће клизно лице у заветрини.[13] Долина или корито између дина назива се ланац дина.[14]
Дине су најчешће у пустињским срединама, где недостатак влаге омета раст вегетације која би иначе ометала развој дина. Међутим, наслаге песка нису ограничене само на пустиње, а дине се такође налазе дуж морских обала, дуж потока у семиаридној клими, у областима глацијалног испирања и у другим областима где се слабо цементирана подлога пешчара распада да би произвела довољно растреситог песка.[15] Подводне дине могу се формирати услед дејства тока воде (флувијални процеси) на пешчана или шљунковита корита река, ушћа и морског дна.[16][17]
Нека приобална подручја имају једну или више дина које иду паралелно са обалом директно од плаже. У већини случајева, дине су важне у заштити земље од потенцијалних пустошења олујних таласа са мора.[18] Вештачке дине се понекад граде да би заштитиле приобална подручја.[19][20] Динамично дејство ветра и воде понекад може изазвати заношење дина, што може имати озбиљне последице. На пример, град Еукла, Западна Аустралија, морао је да буде измештен 1890-их због померања дина.[21]
Модерна реч „дина“ дошла је у енглески из француског око 1790. године,[22] у који је заузврат дошала из средњехоландске речи dūne.[2]