Чарлс Дикенс

Чарлс Џон Хафем Дикенс (енгл. ; Лендпорт, 7. фебруар 1812 — Хајам, 9. јун 1870) је био најзначајнији енглески романописац XIX века.^[1] Његова дела припадају раној фази реализма.^[2] Дикенс се данас сматра оснивачем социјалног романа, а можда је његова највећа заслуга што је малограђанску публику придобио за литературу. Такође је најпознатији приповедач викторијанског времена.^[3][4]

Чарлс Дикенс
Чарлс Дикенс
Пуно име	Чарлс Џон Хафем Дикенс
Датум рођења	(1812-02-07)7. фебруар 1812.
Место рођења	Лендпорт, Уједињено Краљевство
Датум смрти	9. јун 1870.(1870-06-09) (58 год.)
Место смрти	Хајам, Уједињено Краљевство
Занимање	писац
Потпис

Док је био дјете његова породица је често мењала место боравка у потрази за послом. На кратко се школовао у приватној школи. Након што му је отац ухапшен због невраћања дугова, Чарлс 10 сати дневно ради у фабрици пасте за ципеле.

Кад је одрастао почео је да ради као новинар. Написао је више обимних романа. О томе колико је његов рад био популаран у његово време говори то да се сва његова дела, од првог објављивања, стално надоштампавају.^[5]

Новела Оливер Твист је најпознатије Дикенсово дело. Иако говори о јако озбиљној теми, Оливер Твист је пун сарказма и црног хумора. Дикенс је за своје најбоље дело сматрао Дејвида Коперфилда,^[6] роман који садржи доста аутобиографских елемената. Загонетност и тајанственост фабула његових романа трагови су претходне стилске формације романтизма.^[7]

Дикенс је сликар енглеског средњег и нижег грађанског сталежа и оснивач социјалног романа. Његова дела одражавају склоност хумору и сатири, али и примеса романтичног и сентименталног.^[8][9]

Младост

Рођен је 7. фебруара 1812. у Ландпорту, Портси, као друго од осморо деце Џона и Елизабет Дикенс. Отац му је био чиновник. Убрзо након Чарлсовог рођења породица се сели у Норфолк Стрит, Блумсбери, те када му је било четири године у Чатам,^[10] па у Кент, где је боравио све до узраста од 11 година. Пуно времена је проводио напољу, али је и врло радо читао, нарочито романе Тобајас Смолета и Хенрија Филдинга.^[11] Кратко време у коме је отац радио као чиновник у морнаричкој постаји за плате (енгл. ),^[12] школовао се у приватним школама.

Његово школовање у приватним школама нагло је прекинуто, због финансијских проблема у породици, због којих се породица преселила из Кента у Камден Таун у Лондону 1822. године. Склон животу изнад својих могућности Xон Дикенс је затворен због дугова у Саутварку у Лондону 1824.^[13] Убрзо су с њиме затворена његова супруга и најмлађа деца, као што је био обичај у то време.^[14] Чарлс тада стар 12 година додељен је породичној пријатељици Елизабети Ројланс у Камден Тауну.^[15] Касније је становао на тавану куће агента за инсолвенцију Арчибалд Расела.^[16] Обе су му касније послужили као обрасци за ликове.^[17][13]

Недеље је са сестром Францис, када је била слободна од обавеза на Краљевској музичкој академији, проводио у затвору Маршалси.^[18] Да би платио свој смештај и помогао породици био је приморан напустити школу и да ради по 10 сати на дан у фабрици лепећи налепнице на посуде црнила за ципеле, за 6 шилинга недељно. Тешки, а често и окрутни радни услови оставили су трајан траг на Дикенса, што је касније утицало на његове романе и есеје, те постало основа за његов интерес у социоекономску реформу и услове рада.

Након неколико месеци у затвору Маршалси, преминула је Елизабета Дикенс, бака Џона Дикенса по оцу и оставила му иметак од 450 £. Због преузимања Џон је пуштен из затвора. Подмиривши своја дуговања, породица Дикенс је напустила затвор.^[19]

Иако је Чарлс почео да похађа школу у северном Лондону, мајка га није одмах извукла из фабрике.^[20] Тај догађај развио је код Дикенса осећај да би очеви морали да владају породицом, док би мајке свој део утицаја требало да задрже унутар дома. Одбијање његовог захтева да се врати из фабрике био је значајан фактор у његовом односу према женама.^[21] Праведнички гнев према ситуацији и условима у којима је радна класа људи живела постала је главна тема његових дела.

Радио је у правној канцеларији адвоката Елиса и Блекмора, као млађи чиновник од маја 1827. до новембра 1828. Тада је напустио канцеларију и постао новинар. Даљи рођак Томас Чарлтон, био је извештач на суду енгл. (грађански суд), те је Дикенс с њим делио место, те писао четири године извештаје са суд. Ова искуства пренео је у своја дела (романи , , те посебно ), те у њима приказао макинације и бирокрацију правног система ширем броју људи, те пренео своје ставове о тешком терету који чека сиромашне људе ако су приморани да иду на суд.

Године 1830, Дикенс је упознао своју прву љубав, Марију Биднел, за коју се сматра да је била модел за лик Доре у роману „Давид Коперфилд“. Маријини родитељи нису одобрили удварање, те су Марију послали на школовање у Париз што је прекинуло везу.^[22]

Новинарство и рани романи

Године 1832, с узрастом од 20 година, Дикенс је био енергичан, пун доброг хумора, уживао у популарним забавама, без јасне визије шта жели да постане. Знао да жели да буде славан. Привлачило га је позориште, те је успио да добије аудицију у Ковент Гардену, за коју се добро припремио, али ју је пропустио због прехладе, чиме су прекинуте аспирације о каријери на позорници. Годину дана касније предао је своју прву причу у лондонски часопис . Становао је у изнајмљеној соби у преноћишту , постао је новинар који прати политику, извештавајући са парламентарних расправа и путујући Британијом пратећи изборне кампање за новине .

Његово новинарство у облику цртица у часописима, обликовало је у његову прву збирку дела енгл. 1836. (Боз је био његов породични надимак који је користио као псеудоним). Дикенс је наводно псеудоним преузео од надимка Мозес који је он дао најмлађем брату Аугустусу Дикенсу, према лику из дела Оливера Голдсмита енгл. . Када је неко прехлађен хтио да изговори Мозес изговорио би Бозес, што је касније скраћено у "Боз". Наиме Дикенс је кориштено у то време у смислу енгл. у којем Дикенс замењује реч , што би се могло превести на као "Ког ђавола!" (први је то користио Шакеспир у комедији „Веселе жене виндсорске“). Користило се и у фрази енгл. " (као „узроковати хаос/напакостити“). Часописима је писао и уређивао их до краја живота.

Након успјеха скица издавачи понудили су Дикенсу да пише текст уз илустрације Роберта Сејмоура у месечном часопису. Након другог издања Сејмоур је извршио самоубиство, те је Дикенс запослио Хаблот Најт Брауна да ради илустрације. Из те сарадње настао је роман који се издавао у неколико поглавља месечно, те је у задњем наставку продан у 40000 копија.

У новембру 1836. Дикенс је прихватио радно место уредника у , на коме је остао три године док се није посвађао са власником. Године 1836. када је издао задњи наставак Пиквика почео је да ради делове Оливер Твиста, уз сав посао у Бентлију који је обухватао писање четири представе и надгледање њихове продукције.

Оливер Твист, објављен 1838. постао је једна од боље познатих Дикенсових прича, које је успешно адаптирана за позориште, те је била први викторијански роман у којем је дете било главни лик.

Дана 2. априла 1836. оженио је Катарину Томсон Хогарт (1816–1879), кћерку Џорџа Хогарта, уредника . Након кратког меденог месеца у Чоку, Кент, вратили су се у Фурнивалову гостионицу. У јануару 1837. добио је прво од десетеро деце, сина Чарлија, а неколико месеци касније породица се сместила у Блумсберију, на адреси (Чарлс је имао трогодишњи најам за 80 £ годишње, од 25. марта 1837. до децембра 1839). Дикенсов млађи брат Фредерик и Катаринина 17-годишња сестра Мари доселили су с њима. Дикенс се врло везао уз Марy, која је преминула у његовом наручју након кратке болести 1837. Дикенс је Мари идеализирао, те се сматра да су према њој створени каснији описи ликова , и . Његова туга је била толика велика да је закаснио са писањем јунског одломака у и морао је да откаже наставке Оливер Твиста за тај месец.

У исто време се наставио његов успех делима (1838–39), и као део серије (1840–41) - који су се издавали у наставцима, а касније су издани као књиге.

Прва посета САД

Године 1840. са супругом је први пут посетио САД и Канаду. У то време још једна млађа сестра његове супруге Катарина, Џеорџина Хогарт, уселила се како би се бринула о младој породици док су родитељи били на путу. Са њима је остала све до Дикенсове смрти.

Своја запажања и утиске забележио је у путопису енгл. . У делу је у неколико наврата оштро осудио робовласништво, које је и раније напао у делу . У Њујорку се задржао месец дана, те је држао бројна предавања. Често је постављао и питање међународног права о ауторству због својих дела која су објављивана у америчким новинама. По повратку у Енглеску почео је радити на својим божићним причама (1843. написао је , 1844. , а 1845. ).

Након што је кратко живео у Италији (1844), путовао је у Швајцарску (1846) где почео да ради на делу (1846–48).^[12] То дело и „Дејвид Коперфилд“ (1849–50) учинили су значајан уметнички билег у Дикенсовој каријери и његови романи постали су озбиљнији у теми и брижније планирани од ранијих дела.

Човекољубље

У мају 1846. Ангела Бардет Котс, наследница богатства банкарске породице Кутс, предложила је Дикенсу изградњу прихватилишта за „посрнуле жене“ (проститутке) из радне класе. Иако је првотно одбио, Дикенс је основао уточиште којим је управљао десет година.

Средње године

У новембру 1851. Дикенс се преселио у енгл. , где је написао (1852–53), (1854) и (1857).

У новом дому забављао се аматерским позориштем. Године 1856. његова примања од писања била су довољна да купи у Хигхаму, Кент, где је као дете често пролазио и сањао да ће једном живети на таквом месту. Неки догађаји из Шекспировог „Хенрија “, првог дела, одвијала су се на томе месту што је Дикенса такође веселило.

Године 1857. Дикенс је изнајмио професионалне глумице за представу коју је написао његов штићеник Вилки Колинс. Дикенс се заљубио у једну од њих. Љубав према Елен Тернан трајала је до краја живота. Дикенс је био стар 45 година, док је Тернан имала 18 када је Дикенс, 1858, одлучио да се одвоји од супруге, што је по тадашњим викторијанским конвенцијама било врло непримерено, а развод био незамислив. Када је Катарина отишла из дома повела је једно дете, супруга га није више никада видела, а децу је поверила сестри Џеорџини које одлучила да остане у .

У то време иако се двоумио да узме учешћа у јавним читањима, Дикенса су из једне болнице () замолили да судјелује у прикупљању средстава како би извукао болницу из финансијске кризе. Чарлс Вест, Дикенсов пријатељ који је био у управном одбору болнице, замолио га је за помоћ, на што је Дикенс пристао, те својим јавним читањима прикупио довољна средства да осигура финансијску стабилност болнице за дуже време. Тако је нпр. само 9. фебруара 1858. прикупио 3000 £.

Након одвајања од Катарине, Дикенс је започео низ врло популарних турнеја кроз Енглеску, Шкотску и Ирску на којима је читао своја дела, што је у следећој деценији заокупило већи део његове енергије, те је у то време написао само два романа.

Важнија дела (1859) и „Велика очекивања“ () била су велики успех. У то време био је уредник, издавач и аутор у часописима (1850–1859) и (1858–1870).

У септембру 1860. у пољу код своје куће, Дикенс је наложио велику ломачу у које је спалио већину писама, преживела су само она пословне природе. Како је Елен Тернан такође спалила сва Дикенсова писма трајање и дубина њихове везе није позната. Томас Рајт је током 1930-их присетио да је Тернан можда имала љубавну везу са Каноном Бенхамом, а да је пар имао и сина који је умро као новорођенче, напоменула је Кате Перуђини, Дикенсова кћерка, у разговору пред смрт 1929, који је објављен. Докази не постоје. На самрти Дикенс је одредио исплату ануитета за Тернан који ју је учинио финансијски независном. У књизи Кларе Томалин , наводи се да је Тернан тајно живјела са Дикенсом барем 13 година. Књига је касније претворена у представу аутора Симона Греја. У то време Дикенс је показивао појачано занимање за паранормално, те је постао један од првих чланова организације енгл. .

Касне године

Дана 9. јуна 1865. на повратку из Париза са Тернан, воз у којем је Дикенс путовао је учествовао у саобраћајној несрећи. Првих седам вагона склизнуло је са жељезног моста који је био у поправци. Једино је на колосеку остао вагон првог разреда у којем је био Дикенс. Пре него што су стигли спасиоци, Дикенс је помагао унесрећенима са водом и брендијем. Пре одласка сетио се рукописа за недовршено дело које му је остало у вагону, те се вратио по њега. То искуство је касније искористио у краткој причи о духовима , у којој главни лик предосећа властиту смрт у жељезничкој несрећи. Прича се базира и на неколико пређашњих жељезничких несрећа.

Дикенс је успео да избегне да се појави пред истрагом о несрећи, јер како је путовао са Тернана и њеном мајком, то сазнање би изазвало скандал. Иако није задобио никакве озледе, Дикенс се никада није опоравио од трауме жељезничке несреће. Његов рад се свео на завршавање започетог и започињање никад завршеног .

Друга посета САД

Дана 9. новембра 1867. Дикенс је из Ливерпула запловио на другу америчку турнеју. Након што се искрцао у Бостону већи дио месеца посветио је бројним вечерама са проминентним личностима као што су нпр. Ралф Валдо Емерсон, Хенри Вадсворт Лонгфелоу и његов амерички издавач Џејмс Томас Филдс.

У децембру су започела читања, требало је одржати 76 наступа уз зараду од 19000 £, а требало је да трају до априла 1868. Турнеја је била напорна, те иако болестан, успео је да одржи читања, а 23. априла је испловио на пут кући.

Опроштајна читања

Између 1868. и 1869. Дикенс је организовао турнеју „опроштајних читања“ у Енглеској, Шкотској и Ирској. Успео је одрадити 75 од договорених 100 читања. Због напада вртоглавице и парализе, на савет лекара, турнеју је отказао 22. априла 1869. Након што се довољно опоравио договорио је посљедњи низ читања, како би надокнадио спонзорима оно што су изгубили због прекида турнеје. Задње читање у турнеји било је у Лондону . Задњи јавни наступ му је био на банкету Краљевске академије уз присуству Прица и Принцезе од Валса, где је одао почаст покојном пријатељу, илустратору Даниелу Маклису.

Смрт

Дана 8. јуна 1870. Дикенс је у своме дому доживео још један мождани удар, након целог дана рада на делу „Едвин Друд“. Није се освестио те је следећег дана 9. јуна, тачно пет година након жељезничке несреће преминуо. Супротно жељама није сахрањен у јефтином, скромном, и строго приватном погребу у катедрали у Рочестеру, већ у Вестминстерској опатији.

Најпознатија дела

• „Оливер Твист“
• „Николас Никлби“
• „Божићна прича“ (на српски је понегде преведена и као „Три духа“)
• „Мартин Чазлвит“
• „Дејвид Коперфилд“
• „Мала Дорит“
• „Прича о два града“
• „Велика очекивања“
• „Суморна кућа“
• „Пиквиков клуб“
• „Стара продавница реткости“

Референце

1. „Charles Dickens | Biography, Books, Characters, Facts, & Analysis | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-27. Приступљено 2024-02-01.
2. Black 2007, стр. 735
3. Grossman 2012, стр. 54.
4. Lodge 2002, стр. 118
5. Hauser 1999, стр. 116.
6. Ziegler 2007, стр. 46–47.
7. Stone 1987, стр. 267–268.
8. Mazzeno 2008, стр. 76.
9. Chesterton 2005, стр. 100–126.
10. Simon Callow, Charles Dickens and the Great Theatre of the World. pp. 9
11. Simon Callow, Charles Dickens and the Great Theatre of the World. pp. 7
12. West, Gilian. "Huffam and Son." Dickensian 95, no. 447 (Spring, 1999): 5–18.
13. Ackroyd 1990, стр. 76
14. Simon Callow. pp. 13
15. Pope-Hennessy 1945, стр. 11.
16. Forster 2006, стр. 27.
17. Ackroyd 1990, стр. 22–24:29–30
18. Wilson 1972, стр. 53.
19. Schlicke 1999, стр. 157.
20. Wilson 1972, стр. 58.
21. Cain 2008, стр. 91.
22. Wilson 1972, стр. 61

Литература

• Ackroyd, Peter (1990). Dickens. London: Sinclar-Stevenson. ISBN 978-1-85619-000-8.
• Atkinson, Paul (1990). The Ethnographic Imagination: Textual Constructions of Reality. London: Routledge. ISBN 978-0-415-01761-9.
• Bidwell, Walter Hilliard, ур. (1870). „The Eclectic Magazine: Foreign Literature”. Eclectic magazine: foreign literature, science and art. New Series (Charles Dickens Obituary). New York: E.R.Pelton. 12: 222—224.
• Black, Joseph Laurence (2007). „Charles Dickens”. Ур.: Black, Joseph Laurence. The age of romanticism. The Victorian era. The twentieth century and beyond. The Broadview Anthology of British Literature. 2. Broadview Press. стр. 735—743. ISBN 978-1-55111-869-7.
• Bodenheimer, Rosemarie (2011). „London in the Victorian Novel”. Ур.: Manley, Lawrence. The Cambridge Companion to the Literature of London. Cambridge University Press. стр. 142—159. ISBN 978-0-521-72231-5.
• Cain, Lynn (2008). Dickens, family, authorship: psychoanalytic perspectives on kinship and creativity. Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-6180-1.
• Callow, Simon (2009). Dickens' Christmas: A Victorian Celebration. Frances Lincoln Ltd. ISBN 978-0-7112-3031-6. Архивирано из оригинала 06. 05. 2015. г. Приступљено 13. 05. 2017.
• Chesterton, G. K. (2005) [1906]. Charles Dickens: A Critical Study. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-1996-3.
• Chesterton, G. K. (1911). Appreciations and Criticisms of the Works of Charles Dickens. J. M. DentForgotten Books. ISBN 978-1-4400-9125-4.
• Cochrane, Robertson (1996). Wordplay: origins, meanings, and usage of the English language. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-7752-3.
• Cohen, Jane R. (1980). Charles Dickens and His Original Illustrators. Ohio State University Press. ISBN 978-0-8142-0284-5.
• Colledge, Gary L (2009). God and Charles Dickens. Baker Books. ISBN 978-1-4412-3778-1.
• Davis, Paul (1998). Charles Dickens A to Z. Facts on File, Inc. ISBN 978-0-8160-2905-1.
• Hartley, Jenny (2009). Charles Dickens and The House of Fallen Women. London: Methuen. ISBN 978-0-413-77643-3.
• Morrison, Richard (3. 2. 2012). „Champion of the little people”. The Australian. Приступљено 22. 4. 2012.
• Davies, James A. (1983). John Forster, a Literary Life. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-389-20391-9.
• Ellmann, Richard (1988) [1987]. Oscar Wilde. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-009661-3.
• Flint, Kate (2001). „The middle novels: Chuzzlewit, Dombey and Copperfield”. Ур.: Jordan, John O. The Cambridge Companion to Charles Dickens. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66964-1.
• Forster, John (2006) [1872–1874]. Life of Charles Dickens. London: Diderot Publishing. ISBN 978-90-77932-03-2.
• Foxcroft, Louise (2007). The Making of Addiction: The 'Use and Abuse' of Opium in Nineteenth-Century Britain. Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-5633-3.
• Furneaux, Holly (2011). „Childhood”. Ур.: Ledger, Sally; Furneaux, Holly. Dickens in Context. Cambridge University Press. стр. 186—193. ISBN 978-0-521-88700-7.
• Glancy, Ruth (1999). Student Companion to Charles Dickens. Westport, Connecticut: Greenwood Publishing Company. ISBN 978-0-313-30611-2.
• Grossman, Jonathan H. (2012). Charles Dickens's Networks: Public Transport and the Novel. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964419-3.
• Hauser, Arnold (1999) [1951]. The Social History of Art: Naturalism, impressionism, the film age. The Social History of Art. 4. London: Routledge. ISBN 978-0-415-19948-3.
• Hawes, Donald (1998). Who's Who in Dickens. Psychology Press. ISBN 978-0-415-13604-4.
• Henson, Louise (2004). „'In the Natural Course of Physical Things': Ghosts and Science in Charles Dickens's All the Year Round”. Ур.: Henson, Louise; Cantor, Geoffrey; Dawson, Gowan; Noakes, Richard; Shuttleworth, Sally; Topham, Jonathan R. Culture and Science in the Nineteenth-Century Media. Ashgate Publishing. стр. 113—124. ISBN 978-0-7546-3574-1.
• Hobsbaum, Philip (1998) [1972]. A reader's guide to Charles Dickens. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-0475-4.
• Hughes, William Richard (1891). A week's tramp in Dickens-Land: together with personal reminiscences of the 'Inimitable Boz'. Oxford: Chapman & Hall.
• Hutton, Ronald (2001). The Stations of the Sun: A History of the Ritual Year in Britain. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285448-3.
• Jackson, Kenneth T. (1995). The Encyclopedia of New York City. Yale University Press. ISBN 978-0-300-05536-8.
• Johnson, E.D.H. (1969). Charles Dickens: An Introduction to His Novels. Random House Studies in Language and Literature. Random House. ASIN B0011BLL8W. Приступљено 22. 4. 2012.
• Jones, Richard (2004). Walking Dickensian London. Globetrotter walking guides. London: New Holland Publishers. ISBN 978-1-84330-483-8.
• Jones, Sam (6. 2. 2012). „Ebenezer Scrooge named most popular Dickens character”. The Guardian. Приступљено 22. 4. 2012.
• Joshi, Prithi (2011). „Race”. Ур.: Ledger, Sally; Furneaux, Holly. Dickens in Context. Cambridge University Press. стр. 292—300. ISBN 978-0-521-88700-7.
• Kucich, John; Sadoff, Dianne F. (2006). „Charles Dickens”. Ур.: Kastan, David Scott. The Oxford Encyclopedia of British Literature, Volume. 1. Oxford University Press. стр. 154—164. ISBN 978-0-19-516921-8.
• Lodge, David (2002). Consciousness and the Novel. Harvard, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00949-3.
• Mackenzie, Robery Shelton (1870). Life of Charles Dickens. by R. Shelton Mackenzie. With Personal Recollections and Anecdotes;--Letters by 'Boz', Never Before Published;--And ... Prose and Verse. With Portrait and Autograph. Philadelphia: T. B. Peterson & Brothers. ISBN 978-1-4255-5680-8. Приступљено 10. 6. 2012.
• Marlow, James E. (1994). Charles Dickens: The Uses of Time. Susquehanna University Press. ISBN 978-0-945636-48-9.
• Mazzeno, Laurence W. (2008). The Dickens industry: critical perspectives 1836–2005. Studies in European and American literature and culture. Literary criticism in perspective. Camden House. ISBN 978-1-57113-317-5.
• Mee, Jon (2010). The Cambridge Introduction to Charles Dickens. Cambridge Introductions to Literature. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-67634-2.
• Moore, Grace (2004). Dickens and Empire:Discourses of Class, Race and Colonialism in the Works of Charles Dickens. Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-3412-6.
• Nayder, Lillian (2011). The other Dickens: a life of Catherine Hogarth. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4787-7.
• Nisbet, Ada (1952). Dickens & Ellen Ternan. University of California Press.
• Page, Norman (1999). Charles Dickens:Family History. Routledge. ISBN 978-0-415-22233-4.
• Patten, Robert L. (2001). „From Sketches to Nickleby”. Ур.: Jordan, John O. The Cambridge Companion to Charles Dickens. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66964-1.
• Polloczek, Dieter (1999). „Aporias of Retribution and questions of responsibility: the legacy of incarceration in Dickens's Bleak House”. Literature and Legal Discourse: Equity and Ethics from Sterne to Conrad. Cambridge University Press. стр. 124—201. ISBN 978-0-521-65251-3.
• Pope-Hennessy, Una (1945). Charles Dickens 1812–1870. Chatto and Windus.
• Raina, Badri (1986). Dickens and the Dialectic of Growth. University of Wisconsin. ISBN 978-0-299-10610-2.
• Robinson, David J. (2005). Disordered personalities (3 изд.). Rapid Psychler Press,. ISBN 978-1-894328-09-8.
• Sasaki, Toru (2011). „Modern screen adaptations”. Ур.: Ledger, Sally; Furneaux, Holly. Dickens in Context. Cambridge University Press. стр. 67—73. ISBN 978-0-521-88700-7.
• Schlicke, Paul, ур. (1999). Oxford Reader's Companion to Dickens. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-866213-6.
• Slater, Michael (1983). Dickens and Women. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-1180-7.
• Smiley, Jane (2002). Charles Dickens. New York: Penguin. ISBN 978-0-670-03077-4.
• Smith, Grahame (2001). „The Life and Times of Charles Dickens”. Ур.: Jordan, John O. The Cambridge Companion to Charles Dickens. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66964-1.
• Stanley, Arthur Penrhyn (1870). „Dean Stanley on Charles Dickens”. Speeches, letters, and sayings of Charles Dickens. Harper.
• Stone, Harry (1987). Dickens' working notes for his novels. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-14590-7.
• Sutherland, John (1990). The Stanford Companion to Victorian Fiction. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-1842-4.
• Swift, Simon (18. 4. 2007). „What the Dickens?”. The Guardian. Приступљено 21. 4. 2012.
• Tomalin, Claire (2011). Charles Dickens: A Life. Viking. ISBN 978-0-670-91767-9.
• Tomalin, Claire (1992). The invisible woman: the story of Nelly Ternan and Charles Dickens. Vintage Books. ISBN 978-0-679-73819-0.
• Trollope, Anthony (2007). „Charles Dickens”. Ур.: Bloom, Harold. Charles Dickens. Bloom's Classic Critical Views. Infobase Publishing. ISBN 978-0-7910-9558-4.
• Van De Linde, Gérard (1917). Reminiscences. Ayer Publishing. ISBN 978-0-405-10917-1.
• Vlock, Deborah (1998). Dickens, Novel Reading, and the Victorian Popular Theatre. Cambridge Studies in Nineteenth-Century Literature and Culture. 19. Oxford University Press. ISBN 978-0-521-64084-8.
• Werner, Alex (9. 12. 2011). „Exhibition in focus: Dickens and London, the Museum of London”. The Daily Telegraph. Приступљено 22. 4. 2012.
• Wilson, Angus (1972). The World of Charles Dickens. Penguin Books. ISBN 978-0-670-02026-3.
• Woolf, Virginia (1986). McNeillie, Andrew, ур. The Essays of Virginia Woolf: 1925–1928 (2 изд.). Hogarth Press. ISBN 978-0-7012-0669-7.
• Ziegler, Alan (2007). The Writing Workshop Note Book: Notes on Creating and Workshopping. Counterpoint Press. ISBN 978-1-933368-70-2. Архивирано из оригинала 05. 05. 2015. г. Приступљено 13. 05. 2017.
• Bowen, John (2003). Other Dickens: Pickwick to Chuzzlewit (2 изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926140-6.
• 2011
• Gold, David L. (2009). González, Félix Rodríquez; Buades, Antonio Lillo, ур. Studies in Etymology and Etiology: With Emphasis on Germanic, Jewish, Romance and Slavic Languages. Universidad de Alicante. ISBN 978-84-7908-517-9.
• Hart, Christopher (20. 5. 2007). „What, the Dickens World?”. The Sunday Times. UK. Архивирано из оригинала 05. 07. 2008. г. Приступљено 21. 4. 2012.
• Heller, Deborah (1990). „The Outcast as Villain and Victim: Jews in Dickens Oliver Twist and Our Mutual Friend”. Ур.: Cohen, Derek; Heller, Deborah. Jewish Presences in English Literature. McGill-Queen's Press. стр. 40—60. ISBN 978-0-7735-0781-4.
• Jarvie, Paul A. (2005). Ready to Trample on All Human Law: Finance Capitalism in the Fiction of Charles Dickens. Studies in Major Literary Authors. New York, NY: Routledge. ISBN 978-0-415-97524-7.
• Joshi, Prithi (2011). „Race”. Ур.: Ledger, Sally; Furneaux, Holly. Dickens in Context. Cambridge University Press. стр. 292—300. ISBN 978-0-521-88700-7.
• Levine, Gary Martin (2003). The merchant of modernism: the economic Jew in Anglo-American Literature, 1864–1939. London: Routledge. ISBN 978-0-415-94109-9.
• Manning, Mick & Granström, Brita, (2011). Charles Dickens: Scenes From An Extraordinary Life. Frances Lincoln Children's Books.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Mendelsohn, Ezra (1996). Literary Strategies: Jewish Texts and Contexts. Studies in Contemporary Jewry. 12. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511203-0.
• Moore, Grace (2002). „Reappraising Dickens's 'Noble Savage'”. The Dickensian. 98 (458): 236—243.
• Nayder, Lillian (2002). Unequal Partners: Charles Dickens, Wilkie Collins, and Victorian Authorship. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3925-4.
• Dickens, Charles (1978). „Introduction”. Ур.: Patten, Robert L. The Pickwick Papers. Penguin Books. ISBN 978-0-415-22233-4.
• Pointer, Michael (1996). Charles Dickens on the screen: the film, television, and video adaptations. Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-2960-2.
• Slater, Michael (2009). Charles Dickens: A Life Defined by Writing. New Haven/London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-11207-8.
• Waller, Philip J. (2006). Writers, Readers, and Reputations: Literary Life in Britain, 1870–1918. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820677-4.

Спољашње везе