Čelesta ili celesta, takođe zvan bel-klavir, udarački je ideofon kojim se upravlja pomoću klavijature. Izgleda slično uspravnom klaviru (četiri ili pet oktava), mada sa manjim dirkama i znatno manjom kutijom, ili velikom drvenom muzičkom kutijom (tri oktave). Dirke su povezane sa čekićima koji udaraju u graduirani skup metalnih (obično čeličnih) ploča ili šipki ovešenih preko drvenih rezonatora. Modeli sa četiri ili pet oktava obično imaju papučicu prigušivača koja održava ili prigušuje zvuk. Instrumenti od tri oktave nemaju pedalu zbog svog malog „stonog“ dizajna. Jedno od najpoznatijih dela koje koristi čelestu je „Ples vile šećerne šljive“ Čajkovskog iz Ščelkunčika.
 | |
| Instrumenti sa dirkama | |
|---|---|
| Druga imena | Celesta |
| Klasifikacija | Idiofoni instrumenti |
| Hornbostel–Saksova klasifikacija | 111.222 (Setovi udaračkih plaketa) |
| Izumitelj(i) |
|
| Razvio |
|
| Opseg sviranja | |
| Srodni instrumenti | |
| |
Zvuk čelesta sličan je zvuku glokenspila, ali sa mnogo mekšim i suptilnijim timbarom. Ovaj kvalitet je instrumentu dao ime, , što na francuskom znači „nebeski“. Čelesta se često koristi za pojačavanje melodijske linije ili sekcije koju svira drugi instrument. Delikatni zvuk poput zvona nije dovoljno glasan da bi se mogao koristiti u celokupnim ansamblskim sekcijama; takođe, čelesta se retko koristi samostalno.
Čelesta je transponirajući instrument; zvuči za jednu oktavu više od zapisanog tona. Opseg zvuka od četiri oktave obično se smatra da je 4 do 8. Osnovna frekvencija od 4186 Hz čini ovo jednim od najviših tonova u uobičajenoj upotrebi. Originalni francuski instrument imao je raspon od pet oktava, ali s obzirom da se najniža oktava smatrala donekle nezadovoljavajućom, izostavljena je iz kasnijih modela. Standardni francuski instrument sa četiri oktave sada se u simfonijskim orkestrima postepeno zamenjuje većim nemačkim modelom od pet oktava. Iako je član porodice udaraljki, u orkestralnom smislu se pravilnije smatra članom sekcije klavijatura i obično je svira klavijaturista. Komadi za čelestu su obično napisani na dve ograđene osnove, zvane velikim linijama.
Istorija
Čelestu je 1886. izumeo pariski graditelj harmonijuma Ogast Viktor Mustel. Njegov otac, Šarl Viktor Mustel, razvio je preteču čeleste, tipofon, 1860. Ovaj instrument je proizvodio zvuk udarajući zvučne viljuške umesto metalnih ploča koje se koriste u čelesti. Dulciton je funkcionisao identično tајipofonu i istovremeno je razvijen u Škotskoj; nejasno je da li su njihovi tvorci znali za instrumente jedni drugih.[1] Upotreba tajpofona/dulcitona bila je ograničena zbog male jačine zvuka. Oni su bili previše tihi da bi se mogli čuti u punom orkestru.
Petar Iljič Čajkovski obično se navodi kao prvi veliki kompozitor koji je koristio ovaj instrument u delu za puni simfonijski orkestar. On ju je prvi put koristio u svojoj simfonijskoj pesmi Vojevoda, op. post. 78, premijerno izvedenoj novembra 1891.[2] Sledeće godine, koristio je čelestu u odlomcima u svom baletu Ščelkunčik (Op. 71, 1892), naročito u Plesu vile od šećerne šljive, koji se takođe pojavljuje u izvedenoj Ščelkunčikovoj sviti, op. 71a. Međutim, Ernest Šoson je prethodio Čajkovskom upotrebivši čelestu u decembru 1888. godine u njegovoj scenskoj muzici, napisanoj za mali orkestar, za La tempête (francuski prevod Morisa Bušora Šekspirove Bure).[3]
Čelesta je koristena u pojedinim operskim partiturama 20. veka, uključujući scenu Srebrne ruže u (1911)[4] i Karl Orfovu Karmina Burana (1936).[5]
Deo glokenspilove klavijature u Mocartovoj Čarobnoj fruli danas često svira čelestom.[6]
Upotreba u drugim muzičkim žanrovima
Džez
Otkako ju je Erl Hajns upotrebio 1928. godine, drugi džez pijanisti su povremeno koristili čelestu kao alternativni instrument. Tridesetih godina prošlog veka Fats Voler je ponekad svirao čelestu desnom rukom, a klavir istovremeno levom rukom. Među značajnim džez pijanistima koji su povremeno svirali čelestu su Memfis Slim, Mid „Luks” Luis, Vili „Lav” Smit, Art Tatum, Djuk Elington, Telonijus Mank, Badi Greko, Oskar Peterson, Makoj Tajner, San Ra, Kit Džaret, i Herbi Henkok. Čelesta pruža uvod u pesmu , koju je Luj Armstrong snimio za RCA, i prominentna je u celom delu. Brojni snimci koje je Frenk Sinatra snimio za Kolumbiju 1940-ih sadrže ovaj instrument (na primer, ),[7] kao i mnogi njegovi albumi snimljeni za Kapitol 1950-ih (, i ).[8]
Rok i pop
Pre konverzije instrumenta, islandski bend Sigur Ros ga je pozajmio za svoj album .[9] Vodeći pevač Jonsi koristio je čelestu u , akustičnoj verziji svog solo albuma . Stiven Vilson koristi čelestu na raznim numerama u svojim solo radovima.
Šeril Krou svira čelestu na njenom albumu iz 2017.[10]
Saundtrak
Čelesta je decenijama bila uobičajena na filmu. Pored dopune brojnih orkestracija zvučne podloge za filmove iz 1930-ih, 1940-ih i 1950-ih, čelesta je povremeno našla primenu u evociranju hirovitog vazduha. Na primer, u Pinokio (1940), mali motiv na čelesti se koristi kad god se Plava vila pojavi iz vazduha ili izvodi magiju. Čelesta takođe pruža potpis za otvaranje Čiste imaginacije, pesme (koju je otpevao Džin Vajlder) iz filma Vili Vonka & fabrika čokolade iz 1971. godine.[11] Partiture kompozitora Džona Vilijamsa za prva tri filma o Hariju Poteru koriste ovaj instrument, posebno u čestim izjavama prva dva filma „Hedžigove teme“.
Čelesta se koristi u punoj orkestralnoj verziji tematske pesme iz TV serije Zapadno krilo koju je komponovao V. G. Snafi Volden.[12]
Proizvođači
Šidmejer[13] i Jamaha[14] su dve od kompanija koje trenutno proizvode čeleste.
Reference
Literatura
Spoljašnje veze
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
