Велики прасак
теоријски догађај у историји Универзума, којим је почело ширење простора и који означава почетак времена / From Wikipedia, the free encyclopedia
У физичкој космологији, Велики прасак представља научну теорију о пореклу универзума као о ширењу простора и материје, који је у почетку био бесконачно мали простор бесконачно великог притиска и топлоте у неком коначном времену у прошлости.[1] Сама идеја је настала из посматрања која указују на то да црвени помак галаксија (Хаблов закон) показује да се галаксије удаљавају једне од других, што наводи на тврдњу да су галаксије биле некад међусобно много ближе него данас. Сам термин „Велики прасак“ се користи и у ужем смислу да укаже на тачку у времену када је посматрано ширење универзума почело (Хаблов закон) - отприлике пре око 13,7 милијарди година (1 E17 s|13.7 × 109) - и у ширем смислу да укаже на преовладавајућу космолошку парадигму која треба да објасни порекло и еволуцију космоса. Једна од последица Великог праска је та да физички закони који данас владају у универзуму се разликују од оних из прошлости или оних из будућности. Из овог модела, Џорџ Гамов је 1948. године успео да предвиди постојање космичког позадинског микроталасног зрачења (КПМ). КПМ је откривено 1960-их и служило као потврда теорије Великог праска над главним ривалом, теоријом мирног стања.
Велики прасак је првобитно предложио римокатолички свештеник и физичар Жорж Леметр 1927. године. Различити космолошки модели Великог праска објашњавају еволуцију видљивог универзума од најранијих познатих периода кроз његов каснији облик великих размера.[2][3][4] Ови модели нуде свеобухватно објашњење за широк спектар посматраних феномена, укључујући обиље светлосних елемената, космичко микроталасно позадинско (CMB) зрачење и структуру великих размера. Свеукупна униформност Универзума, позната као проблем равности, објашњава се космичком инфлацијом: наглим и веома брзим ширењем простора током најранијих тренутака. Међутим, физици тренутно недостаје широко прихваћена теорија квантне гравитације која може успешно да моделује најраније услове Великог праска.
Пресудно је да су ови модели компатибилни са Хабл-Леметровим законом – запажањем да што је галаксија удаљенија, то се брже удаљава од Земље. Екстраполирајући ову космичку експанзију уназад у времену користећи познате законе физике, модели описују све концентрованији космос којем претходи сингуларитет у коме простор и време губе значење (обично назван „сингуларитет Великог праска“).[5] Године 1964, откривено је космичко микроталасно позадинско зрачење, што је уверило многе космологе да је конкурентски модел космичке еволуције у стабилном стању неодржив,[6] пошто модели Великог праска предвиђају једнообразно позадинско зрачење узроковано високим температурама и густинама у далекој прошлости. Широк спектар емпиријских доказа снажно подржава догађај Великог праска, који је сада у суштини универзално прихваћен.[7] Детаљна мерења брзине ширења свемира постављају сингуларитет Великог праска на пре 7001137870000000000♠13,787±0,020 милијарди година, што се сматра старошћу универзума.[8]
Остају аспекти посматраног универзума који још нису адекватно објашњени моделима Великог праска. Након свог почетног ширења, универзум се довољно охладио да омогући формирање субатомских честица, а касније и атома. Неједнака количина материје и антиматерије која је омогућила да се то догоди је необјашњиви ефекат познат као барионска асиметрија. Ови примордијални елементи — углавном водоник, са нешто хелијума и литијума — касније су се спојили кроз гравитацију, формирајући ране звезде и галаксије. Астрономи уочавају гравитационе ефекте непознате тамне материје која окружује галаксије. Сматра се да је већина гравитационог потенцијала у универзуму у овом облику, а модели Великог праска и различита запажања показују да овај вишак гравитационог потенцијала не ствара барионска материја, као што су нормални атоми. Мерења црвених помака супернова показују да се ширење универзума убрзава, што је запажање које се приписује необјашњивом феномену познатом као тамна енергија.[9]