![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/23/Athanasius_Kircher%2527s_Atlantis.gif/640px-Athanasius_Kircher%2527s_Atlantis.gif&w=640&q=50)
Атлантида
место у грчкој митологији / From Wikipedia, the free encyclopedia
Атлантида (старогрчки: Ἀτλαντὶς νῆσος, "Атласово острво") је митско острво које је први поменуо старогрчки филозоф Платон у својим дијалозима „Тимај“ и „Критија“,[1][2] који су написани око 360. п. н. е. Према Платону,[3][4] Атлантида је била поморска сила која је лежала са друге стране Херкулових стубова која је покорила многе делове западне Европе и Африке 9000 година пре Солона, тј. око 9600. п. н. е. Након неуспешног покушаја да заузме Атину,[5] Атлантида је услед природне катастрофе потонула у океан[2] за један дан и ноћ.
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/23/Athanasius_Kircher%27s_Atlantis.gif/320px-Athanasius_Kircher%27s_Atlantis.gif)
Историчари се не слажу да ли је и колико Платонова прича инспирисана ранијим предањима. У „Критону“, Платон тврди да његови наводи о античкој Атини и Атлантиди потичу још од Солонове посете Старом Египту у 6. веку п. н. е. Солон се у Египту састао са свештеником из Саиса, који му је превео причу о Атињанима и Атлантиди, забележену на једном папирусу. Неки научници тврде да је Платон засновао причу на успоменама на прошле догађаје као што су ерупција Санторинија или Тројански рат, док други тврде да су му инспирација били догађаји из његовог времена, као што је уништење Хеликеа 373. п. н. е. или неуспела атинска инвазија Сицилије 417-413. п. н. е.
Упркос њеног малог значаја у Платоновом раду, прича о Атлантиди имала је значајан утицај на књижевност. Алегоријски аспект Атлантиде био је прихваћен у утопијским радовима неколико ренесансних писаца, као што су Франсис Бејконов Нови Атлантис и Томас Морова Утопија.[6][7] С друге стране, аматерски научници из деветнаестог века погрешно су протумачили Платонову причу као историјску традицију, посебно у Игнацијус Данелијевом Атлантида: Антедилувијански свет. Платонове нејасне индикације о времену догађаја, од више од 9.000 година пре његовог времена,[8] и наводна локација Атлантиде, „изван Херкулових стубова”, довели су до многобројних псеудонаучних спекулација.[9] Консеквентно, Атлантида је постала појам који означава сваку и све наводно напредне праисторијске изгубљене цивилизације и наставља да инспирише савремену фикцију, од стрипова до филмова.
Док се данашњи филолози и класичари слажу у погледу фикционог карактера приче,[10][11] још увек се води дебата о томе шта је служило као њена инспирација. Као што је рецимо случај са причом о Гигу,[12] познато је да је Платон слободно позајмио неке од својих алегорија и метафора из старих традиција. То је навело бројне научнике да истраже могућу инспирацију за Атлантиду узимајући у обзир египатске записе о Минојској ерупцији,[13][14] инвазију Народа са мора,[15] или Тројански рат.[16] Други су одбацили овај ланац традиције као мало вероватан и инсистирају на томе да је Платон створио потпуно фикционалну нацију као свој пример,[17][18][19] ослањајући се на своју машту подстакнуту догађајима његовог времена као што је неуспешна Атинска инвазија Сицилије током 415–413. п. н. е. или деструкција Хелике 373. п. н. е.[20]