From Wikipedia, the free encyclopedia
Абу Хамид Мухамед ибн Мухамед ел Газали (1058 — 1111), познат као Алгазел у средњовековној Европи,[6] је био исламски филозоф, теолог, правник, психолог и мистик персијског порекла.[7][8][9] Такође се сматра једним од највећих суфи учитеља.[10][11]
Ел Газали | |
---|---|
Пуно име | Ел Газали |
Датум рођења | 1058. |
Место рођења | Тус, Селџучко царство[1]:292 |
Датум смрти | децембар 1111 |
Место смрти | Тус, |
Епоха | Златни век ислама[2][3] |
Регија | Персијска филозофија |
Школа филозофије | исламска филозофија, суфизам[4][5] |
Интересовања | теологија, калам, исламско право |
Абу Хамид ел Газали је био један од познатих писаца који је допринео угледу суфизма, који је напустио учења престижне Низамијске високе школе у Багдаду да би потражио „ослобођење од сумње“ у редовима суфија.[12] Његово најважније дело „Обнова верских наука“ сачињено је у периоду од неколико година пре 1105. и даје увид у духовност ислама.[12]
Исламска традиција сматра Газалија муџадидом, обновитељем вере који се према пророчном хадису, јавља једном у веку да поврати веру у уму („исламску заједницу”).[13][14][15] Његови радови су били тако високо цењени међу његовим савременицима да је Ел Газали награђен почасним звањем „доказитељ ислама” ().[16]
Ел Газали је веровао да је исламска духовна традиција на самрти и да су духовне науке које је предавала прва генерација муслимана биле заборављене.[17] То је резултирало његовим писањем његовог магнум опуса с насловом („Препород верских наука”).[18] Међу његовим другим радовима, („Недоследност филозофа”) је значајан оријентир у историји филозофије, јер ојачава критику аристотелске науке развијена касније у Европи 14. века.[19]
Ел Газали је рођен у Тусу, у персијској провинцији Хорасан (у данашњем Ирану) 1058. године.[20] Након смрти свог славног учитеља Џувејнија, 1085. године, Ел Газали, који је већ стекао велику славу у научним круговима,[21] упознао се једном приликом у Нишапуру са Низамул-мулком, министром селџучке владе. Неколико година касније, Низамул-мулк га је позвао да се у својству професора укључи у рад чувеног багдадског универзитета Низамија, што је Ел Газали прихватио.[22] Предавао је у Багдаду, као учитељ права, дијалектичке теологије (калам) и филозофије. Године 1095, након нервног слома, напустио је академски рад и постао суфија, посветивши се контемплацији.[23] Газали је касније штитио мистичко суфи учење од прогона својим ауторитетом у исламским ученим круговима[24] .
Ел Газали је увид задобијен мистичким поимањем постављао изнад увида постигнутог путем логике.[23] Такође је заступао превласт откривења над резоновањем.[25] Ал-Газали напада опсег знања на који филозофи полажу право, нарочито кроз критику знања о каузалности, и насупрот томе стаје у одбрану оказионализма.[23] Његово радикално одбацивање узрочности и тврдња о непостојању нужне везе између узрока и последице је претеча каснијим скептичким и оказионалистичким системима (Малбранш и др.).[24]
У филозофији, повезивао је спознајнотеоријски скептицизам и новоплатонске елементе с исламским теолошким учењем, на основу којег критикује целокупну филозофију.[24] Његова дела заговарају правоверност ислама и неопходност мистицизма.
Током свог живота он је напиао преко 60 књига о науци, исламском размишљању и суфизму.[26] Ел Газали је дистрибуирао своју књигу Недоследност филозофа, која се издваја као дефинишући моменат у исламској епистемологији. Искуство које је он имао са сумњом навело је Ел Газалија да обликује уверење да сви догађаји и везе нису резултат материјалних исхода, већ да су садашња и непосредна воља Бога.
Још једно од Ел Газалијевих најпрестижнијих радова је („Препород верских наука”). Тај рад покрива сва поља исламске науке и укључује исламски статут, филозофију и суфизам. Оно је имало бројне позитивне реакције, и Ел Газали је у тој тачки створио кондензовану форму у персијском под називом („Еликсир блаженства”).
Златно правило („чините другима као што бисте да они чине вама”) је постало важна фокална тачка у модерном међуверском дијалогу са муслиманима. Као етички концепт, оно се може пренети мање или више нетакнуто између различитих религија и филозофија, са ауторитетом светог писма или без њега. Међуверски напори код муслиманима започети су путем испитивања употребе златног правила у радовима Ел Газалија. Он је један од најутицајнијих и најпопуларнијих класичних учењака ислама, његов утицај и разумевање се осећа на истоку и на западу. Он примењује златно правило у различитим формулацијама као једну осу коју окружују велике теме религије: Бог, чистота срца, правда, саосећања, алтруистичка љубав, добра воља, људско братство и суседништво.
Ел Газали је утицао на муслиманске и хришћанске средњовековне учењаке.[27] Међу онима под његовим утицајем се издваја свети Тома Аквински. Ел Газали је исто тако имају значајан удео у ширењу суфизма и шеријата. Они је био први који је консолидовао идеје суфизма у шеријатске законе, и први који је дао формални опис суфизма у свом раду. Његови радови ојачавају позицију сунизма, у супротности са различитим школама мисли.
Ел Газали је знатно допринео развоју систематског гледишта суфизма и његове интеграције и прихватања у главни ток ислама. Као учењак ортодоксног ислама, он је припадао шафијској школи исламске судске праксе и ашаритској школи теологије.[28] Ел Газалију су дати многи називи, као што су (شرف الأئمة), (زين الدين) и (حجة الإسلام).
Он се сматра кључним чланом утицајне ашаритске школе ране исламске филозофије[28] и најважнијим оповргивачем мутезилизма. Међутим, он је изабрао нешто другачију позицију у односу на ашарите. Његова веровања и мисли се разликују у неким аспектима од ортодоксне ашаритске школе.[28]
Укупно се око 60 радова приписује Ел Газалију.[29]
Његова књига из 11. века са насловом Недоследност филозофа означава главни преокрет у исламској епистемологији. Упознавање скептицизма навело је Ел Газалија да прихвати један облик теолошког оказионализма, или уверење да сви узрочни догађаји и интеракције нису производ материјалних конјункција, већ непосредне и садашње Воље Божије.
У следећем веку, Ибн Рушд је произвео дугачко побијање Ел Газалијеве „Недоследности” под насловом Недоследност недоследности; међутим, епистемолошки ток исламске мисли је већ био постављен.[30] Ел Газали је дао као пример илузије независне од узрочних закона чињеницу да памук гори кад ступи у контакт с ватром. По њему, иако би се могло чинити да се ради о природном закону на делу, то се догађа сваког пута само зато што Бог жели да се то догоди - тај догађај је „директан производ божанске интервенције, као и свако чудо које привлачи пажњу”. Ибн Рушд је у контрасту с тим инсистирао да мада је Бог креирао природне законе, за људе је „корисније да кажу ватра узрокује сагоревање памука - зато што је креација имала образац који они могу докучити”.[31][32][33]
Недоследност исто тако представља прекретну тачку у исламској филозофији у смислу њених жестоких одбијања Аристотела и Платона. Књига је била усмерена на , слободно дефинисану групу исламских филозофа од 8. до 11. века (најзапаженији међу којима су били Ибн Рушд и Ел Фараби) који су се интелектуално ослањали на античке Грке.
Овај дуготрајни аргумент је био критикован. Џорџ Салиба је 2007. године је тврдио да је опадање науке у 11. веку било прецењено, указујући на континуиране напретке, нарочито у астрономији, све до 14. века.[34] С друге стране, Хасан Хасан је 2012. године напомињао да иако је заиста научна мисао у исламу била угушена у 11. веку, особа која се највише одговорна није Ел Газали, већ Низам ел Мулк.[35]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.