Шрамана
From Wikipedia, the free encyclopedia
Шрамана (санскрит: समाधि śramaṇa) или самана (пали: samaṇa), у преводу прегалац, подвижник, аскета,[1] означава аскетске традиције у древној Индији.
Самане су одбацивале ауторитет Веда и било какве породичне везе. Живели су као лутајући учитељи и трагаоци за истином, преживљавајући од хране коју би успут испросили. Једини њихов задатак био је да кроз различите медитативне праксе и аскетско лишавање и трпљење истражују, а потом промишљају и дебатују о измењеним стањима свести кроз која су пролазили.[2] Историја познаје више саманских „школа” или различитих учења која су била у оптицају у Индији у 5. веку п. н. е.
Овим изразом будисти називају било ког редовника друге школе, док себе називају bhikkhu. С друге стране, њих припадници других школа називају шраманама.[1]