Цензура у Руском царству
историјат вршења цензуре у Руском царству / From Wikipedia, the free encyclopedia
У Руском царству, владине агенције су вршиле различите нивое контроле над садржајем и дистрибуцијом књига, периодичних публикација, музике, позоришних продукција, уметничких дела и филмова. Агенција задужена за цензуру у Руској империји се временом мењала. Почетком осамнаестог века, руски цар је имао директну контролу, али до краја осамнаестог века цензура је делегирана на Синод, Сенат и Академију наука. Почевши од деветнаестог века, потпао је под надлежност Министарства просвете и коначно Министарства унутрашњих послова.
Историја цензуре у Русији почела је много пре настанка империје. Прва књига која садржи индекс забрањених дела датира из 1073. године у Кијевској Русији. Неколико векова то су били само преводи цензурних листа са других језика; први аутентични староруски цензурни индекс настао је тек у четрнаестом веку. Број индекса (као и илегалних публикација) стално се повећавао све до почетка шеснаестог века.[1] Цензура је први пут стекла неку врсту званичног статуса у периоду царства (1547–1721): била је кодирана законом у Стоглаву и била је усмерена против јереси, раскола и других наводних одступања од верских догми и светих текстова.[2]
Значајне промене у политици цензуре догодиле су се током царског периода. Реформе Петра И означиле су почетак раздвајања између црквене и световне цензуре. До већег разграничења надлежности цензурних организација дошло је у време царице Јелисавете. Период Елизабетине владавине је такође значајан по појави првих приватних часописа, који су умногоме подстакли развој новинарства у Руском царству.[3] Један од најважнијих догађаја у историји руске цензуре догодио се током реформи Катарине II: успостављање института за цензуру и стварање позиције професионалног цензора. Павле И, Катаринин син, наставио је посао свог претходника, проширивши области које су биле под контролом државе.[4] Александар I је, међутим, преокренуо неке од ових политика и ослабио цензуру.[2][5] У другој половини деветнаестог века, под Александром III, слобода штампе је поново била значајно ограничена.[6]
Многи класици руске књижевности били су погођени цензуром, а цензор је редовно представљан као гротескна фигура и постао мета сатире. Империјалну цензуру пратила је совјетска цензура, која је усвојила многе карактеристике царистичке цензуре и наставила се до 1990. године.