![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/CMS_Higgs-event.jpg/640px-CMS_Higgs-event.jpg&w=640&q=50)
Хигсов механизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хигсов механизам стандардног модела физике честица је механизам путем којег гејџ (баждарни) бозони добијају особину "масе". Без овог механизма, сви бозони би били безмасеоне честице, што није у складу са експерименталним резултатима.
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/CMS_Higgs-event.jpg/640px-CMS_Higgs-event.jpg)
Хигсов механизам је велику примену добио у електрослабој теорији и постао један од кључних компоненти стандардног модела физике честица. По електрослабој теорији, једна од кључних појава која стоји иза овог механизма јесте спонтано нарушавање симетрије. Теорија претпоставља постојање једног квантног поља, названог Хигсовим пољем. При великим енергијама, електромагнетна и слаба интеракција се понашају као једна интеракција (електрослаба интеракција), а поље се смешта у тачку у којој је тадашња потенцијална енергија има минимум. При обарању енергије, што је случај код наглог ширења раног универзума, поље прелази на нови минимум потенцијалне енергије, чиме долази до спонтаног рушења симетрије приликом интеракција. Ово покреће Хигсов механизам, који узрокује да други бозони, у електрослабој теорији конкретно W и Z бозони слабе интеракције, интерагују са њим чиме добијају масу.[1]
Релативистички модел ове појаве је 1964. године независно развијен од три групе физичара. Прву групу су чинили Роберт Броут и Францис Енглерт, другу Питер Хигс, а трећу Жералд Гуралник, Карл Ричард Хејген и Том Библ. Годину дана касније, то су исто учинили и Александар Мидгал и Александар Пољаков, али је чланак због техничких потешкоћа часописа у коме су објавили, објављен тек 1966. Предложени механизам је доста сличан механизму за рушење симетрије у суперпроводљивости коју је предложио Јоичиро Намбу 1960. године.[1][2]
Недуго затим, физичари Стивен Вајнберг и Абдус Салам су инкорпорирали овај механизам у електрослабу теорију, чиме је 1973. године добијена модерна верзија стандардног модела теорије честица.[2]
После дужег временског периода, 8. октобра 2013. године је коначно откривен Хигсов бозон у Великом хадронском сударачу ЦЕРН-а, чиме је механизам коначно потврђен, а Питер Хигс и Францис Енглерт су добили за то Нобелову награду за физикеу 2013. године.[1]