Хендрик Антон Лоренц
Холандски физичар (1853–1928) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Хендрик Антон Лоренц (хол. ; Арнхем, 18. јул 1853 — Харлем, 4. фебруар 1928) холандски је физичар који је развио електромагнетну теорију светлости. Проучавао дифракцију светлости у кристалима, бинарне гасове и први прорачунао цепање у магнетском пољу синглета спектралних линија у три компоненте (Лоренцов принцип).
Хендрик Антон Лоренц | |
---|---|
Датум рођења | (1853-07-18)18. јул 1853. |
Место рођења | Арнхем, Холандија |
Датум смрти | 4. фебруар 1928.(1928-02-04) (74 год.) |
Место смрти | Харлем, Холандија |
Образовање | Универзитет у Лајдену |
Награде | Нобелова награда за физику (1902) Румфордова медаља (1908) Коплијева медаља (1918) |
Добио је Нобелову награду за физику 1902. „за откриће утицаја магнетизма на појаве у вези са зрачењем”.[1] Постао је страни члан Краљевског друштва 1905. године,[2] које га је наградило својом Румфордовом медаљом 1908. године, као и Коплијевом медаљом 1918. године.
Према биографији коју је објавила Нобелова фондација, „може се рећи да су сви теоријски физичари Лоренца сматрали водећим светским духом, који је завршио оно што су његови претходници оставили недовршеним и припремио је терен за плодоносно примање нових идеја заснованих на квантној теорији”.[3] Добио је многе друге почасти и одликовања, укључујући и мандат председавајућег Међународног комитета за интелектуалну сарадњу,[4] претече Унеска, између 1925. и 1928. године.
Ајнштајн је општом теоријом релативности бацио у сенку Лоренцове трансформације којима се изражава однос простора и времена при релативистичким брзинама. Међутим, специјална теорија релативности настала је из Лоренцових трансформација. По њему су названи и следећи појмови из физике: Лоренцова сила, Лоренцова инваријантност, Лоренцова коваријантност.