![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/7/7e/Filip_Filipovic.jpg/640px-Filip_Filipovic.jpg&w=640&q=50)
Филип Филиповић
комунистички револуционар, први секретар и један од оснивача КПЈ / From Wikipedia, the free encyclopedia
Филип Филиповић (Чачак, 21. јун 1878 — Москва, април 1938) био је југословенски политичар и револуционар, један од оснивача Комунистичке партије Југославије и њен први секретар.
филип филиповић | |
---|---|
![]() Филип Филиповић | |
Датум рођења | (1878-06-21)21. јун 1878. |
Место рођења | Чачак, Кнежевина Србија |
Датум смрти | април 1938.(1938-04-00) (59 год.) |
Место смрти | Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез |
Професија | професор математике |
Члан КПЈ од | априла 1919. |
први секретар Извршног одбора ЦПВ СРПЈ(к) | |
Период | април 1919 — јун 1920. |
Претходник | нико |
Наследник | Павле Павловић и Јаков Ластрић |
секретар ЦПВ КПЈ | |
Период | јун 1920 — август 1921. |
Претходник | нико |
Наследник | Триша Кацлеровић |
председник Београдске општине | |
Период | 25 — 26. август 1920. |
Претходник | Коста Јовановић |
Наследник | Ђока Кара-Јовановић |
Још као гимназијалац, под утицајем Светозара Марковића и Димитрија Туцовића заинтересовао се за социјализам. Студије математике започео је у Београду, а завршио у Петрограду, у Русији, где је 1902. постао члан Руске социјалдемократске партије и прикључио се бољшевичкој фракцији унутар ње. Радио је као професор математике, али је учествовао и у револуционарном раду учествујући у борби руских радника, марксистичким кружоцима и Руској револуцији 1905. године.
Године 1912. вратио се у Србију, где је постао члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске странке и секретар Радничке коморе. Током Првог светског рата је ухапшен и од 1916. се налазио у интернацији у Бечу, где се повезао са бољшевицима и политички деловао. Почетком 1919. вратио се у Југославију и радио на организовању Конгреса уједињења на коме је створена Социјалистичка радничка партија Југославије, а он постао секретар Извршног одбора Централног партијског већа.
На Вуковарском конгресу, одржаном 1920. предводио је револуционарну струју у партији, која је однела превагу након чега је партија преименована у Комунистичку партију Југославије. Заједно са Симом Марковићем тада је изабран за секретара Централног партијског већа. Активно је радио на пропагирању идеја социјализма и на популарисању и одбрани револуција у Мађарској и Русији, због чега је више пута хапшен и прогањан. Августа 1920. изабран је за председника Београдске општине, али је државна власт Краљевине СХС суспендовала његов избор за председника. Потом је изабран за народног посланика Уставотворне скупштине.
Заједно са осталим члановима руководства КПЈ ухапшен је и на Видовданском процесу, 1922. осуђен на две године затвора, које је издржао у Пожаревцу. Године 1923. учествовао је у организовању Независне радничке партије Југославије, која је представљала легални облик рада тада илегалне КПЈ, али је након њене забране 1924. морао да оде у емиграцију. Као представник КПЈ радио је у Балканској комунистичкој федерацији и Извршном комитету Коминтерне. Као представник Коминтерне учествовао је у раду Трећег и Четвртог конгреса КПЈ. Такође, био је учесник неколико конгреса Коминтерне. Године 1929. у Бечу је изабран у загранично руководство КПЈ.
Живео је у Москви, где у време Стаљинових чистки, фебруара 1938. ухапшен, а потом осуђен и погубљен, заједно са низом истакнутих југословенских револуционарних кадрова КПЈ. Рехабилитован је октобра 1957. од стране Врховног суда СССР. Написао је низ теоријских и других чланака, као и дела — Развитак друштва у огледалу историјског материјализма (1922), Балкан и међународни империјализам (1936), као и стручно дело Педагогија математике (1910) са В. Мрачеком.