Успон Османског царства
From Wikipedia, the free encyclopedia
Оснивање и успон Османског царства је историјски период који је почео оснивањем Османског беглука 1299. године а завршио се освајањем Цариграда 29. маја 1453. године. Током овог периода мали политички ентитет којим је владала Османска династија у северозападном анадолском региону у Битинији, трансформисао се из малог беглука на византијској византијској граници у царство које је обухватало Балканско полуострво и Анадолију. Из тог разлога, овај период у историји царства се назива Прото-империјална ера.[1] Током већег дела овог периода, Османлије су биле само једна од многих конкурентских држава у региону и ослањале су се на подршку локалних ратних вођа и вазала како би задржале контролу над својим подручјем. До средине 15. века османски султани су успели да акумулирају довољно личне моћи и ауторитета да успоставе централизовану империјалну државу, процес који је остварио султан Мехмед II Освајач (владао: 1451-1481).[2] Освајање Цариграда 1453. године сматра се симболичним тренутком када се османска држава у настајању трансформисала из пуког беглука у царство, означавајући велику прекретницу у њеној историји.[3]
Узрок успеха Османлија не може се приписати ниједном појединачном фактору, и они су се разликовали током периода док су се Османлије стално прилагођавали променљивим околностима.[4]
Почетке овг периода у четрнаестом веку, веома је тешко за историчаре да их проучавају због недостатка писаних извора. Ни један писани документ не постоји о периоду владавине Османа I, а веома мали број је сачуван о осталом периоду 14. века.[5] Османлије нису знали историју Османовог живота све до 15. века, више од стотину година после његове смрти.[6] Због тога је велики изазов за историчаре да направе разлику између чињеница и мита о његовом животу.[7] Један историчар је отишао чак тако далеко да је описао период Османовог живота као "црну рупу".[8]