Ултрасонографија
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ултрасонографија је неинвазивна дијагностичка метода, у хуманој и ветеринарској медицини, заснована на примени ултразвучних таласа, фреквенције изнад фреквенције чујности људског ува. У медицинској дијагностици користи се ултразвук фреквенције између 3 и 10 MHz. У телу се ултразвук првенствено шири лонгитудиналним таласима, код којих честице ткива титрају уздуж смера ширењем таласа. У данашњим медицинским ултразвучним уређајима употребљавају се информације о времену и смеру повратка ултразвука и амплитуди рефлектованог ултразвука од ткива и органа. Остали подаци, попут фазе и угла расејања за сада се не употребљавају, мада су у свету у току истраживања могућности да се и та својства ултразвука употребе за диференцијацију ткива.
Последњих година, ултрасонографија (УС) је постала важна метода дијагностике и процене активности многих виталних делова тела и органа, јер је јефтина и широко доступна великом броју ординација, установа, медицинским и ветеринарским центрима. Она омогућава приказ меких и шупљих органа, крвних судова, тетива, зглобова и параартикуларних структура.[1]
Преглед ултразвуком је једноставан, безболан, визуелизира тренутно стање структура (у реалном времену), а пацијент при томе није изложен штетном дејству јонизујућег зрачења, што ултрасонографију, као дијагностичку методу, чини изузетно корисном у дечјем узрасту, чак и више у односу на одраслу популацију.
Разлога за масовну примену ултрасонографија има више, на првом месту је њена нешкодљвост (досад није доказана штетност ултразвука на сисаре), што допушта могућност понављања прегледа без опасности по здравље деце и одраслих особа. Посебан значај ултрасонографија има у ургентним стањима, нарочито код трауматизованих и тешко покретних пацијената.