Стефан Лазаревић
српски средњовековни владар (1374—1427) / From Wikipedia, the free encyclopedia
Стефан Лазаревић (Крушевачки град, 1377 — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), познат и као Стеван Високи,[lower-alpha 1] са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао је Србијом. Био је син кнеза Лазара. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.[2]
Стефан Лазаревић | |
---|---|
Датум рођења | (1377-00-00)1377. |
Место рођења | Крушевачки град, Моравска Србија |
Датум смрти | 19. јул 1427.(1427-07-19) (49/50 год.) |
Место смрти | Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, Српска деспотовина |
Гроб | Манасија |
Супружник | Јелена Гатилузио |
Потомство | није имао |
Родитељи | Лазар Хребељановић Милица Хребељановић |
Династија | Лазаревићи |
Кнез и деспот Србије | |
Период | 1389—1402. (кнез), 1402—1427. (деспот) |
Претходник | Лазар Хребељановић |
Наследник | Ђурађ Бранковић |
Деспот Стефан је био врстан дипломата свога времена и разумео се у тадашњу геополитичку ситуацију. Увек је настојао гледати са којом страном је најбоље имати сарадњу и вазалне односе, све зарад добробити свог народа. Био је вазал, добар и близак сарадник са Османлијама, Византинцима и Угарима, што показује његову политичку спретност, која га, уз врхунске милитарне способности и законодавну власт сврстава међу најбоље српске средњовековне владаре, по многима чак и најбољег и најспособнијег.
Након очеве погибије у Косовском боју 1389, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић владао је до свог пунолетства 1393. године.
Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре.[3] После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.
После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османском царству, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.
На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу.[4] Он је 29. јануара 1412. објавио[lower-alpha 2] „Законик о рудницима”, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану,[5] Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије,[6] тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи.[6] На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његових родитеља, градњом Раванице, Лазарице и Љубостиње.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве” које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Филозоф и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (Ресавска преписивачка школа).