политичка партија у Србији (1990—) From Wikipedia, the free encyclopedia
Социјалистичка партија Србије (скраћено СПС) је политичка партија у Србији коју води Ивица Дачић. Настала је 1990. као директна наследница Савеза комуниста Србије, а Слободан Милошевић је био председник странке од њеног оснивања до 2003. године.[lower-alpha 1] Дачић је потом изабран за председника партије и од тада је на тој функцији. СПС је била владајућа странка у Србији од њеног оснивања до парламентарних избора 2000. године. Током 1990-их партија је прихватала националистичку реторику и теме,[1][2][3] а проглашена је српском националистичком странком, иако се СПС никада није идентификовао као таква.[4][5][6]
Социјалистичка партија Србије | |
---|---|
Скраћеница | СПС |
Председник | Ивица Дачић |
Оснивач | Слободан Милошевић |
Основана | 17. јул 1990. |
Претходник | |
Седиште | Студентски трг 15, Београд |
Омладински огранак | Социјалистичка омладина |
Женски огранак | Форум жена |
Идеологија | |
Политичка позиција | леви центар |
Национално чланство | СПС—ЈС—ЗС |
Боје | црвена |
Народна скупштина | 12 / 250
|
Скупштина АП Војводине | 8 / 120
|
Скупштина града Београда | 7 / 110
|
Застава странке | |
Веб-сајт | |
Милошевићева и Дачићева владавина је описана као прагматична. До 2004. СПС је такође подржавала комунизам,[7] левичарску политику[8] и југословенство, а сматрана је антизападном странком.[9] Њен имиџ се променио и од тада више подржава приступање Србије Европској унији.[10] Од 2010-их СПС је описана као социјалдемократска[11][12] и популистичка[13][14] странка левог центра.[15][16]
Политички програм Социјалистичке партије Србије сличан је програму других савремених социјалистичких партија. Иако „социјалистичка“ стоји у називу, то заправо није право залагање таквих странака, па ни СПС. Социјалистичка партија не подржава социјалистички режим државне самоуправе, него реформисани капиталистички систем демократског социјализма и социјалдемократије као и већина реформисаних бивших комунистичких политичких партија у Европи и свету.
Иако се формално не декларише тако, идеологија и реторика СПС је често окарактерисана као националистичка.[17][18][19][20] Према истраживањима ЦеСИД-а из 2008. и 2014. године, присталице СПС у највећој мери заступају традиционалистичке (приврженост народним обичајима, традицији, ставовима верске заједнице) и евроскептичне ставове.[21][22][23]
Партија је настала, 17. јула 1990. у тадашњој СФР Југославији, тачније СР Србији, уједињењем Савеза комуниста Србије (СКС) и Социјалистичког савеза радног народа Србије (ССРНС). За председника партије на Првом оснивачком конгресу, изабран је Слободан Милошевић. Приликом оснивања партија је постала правно-имовински наследник ове две друштвено-политичке организације. Борисав Јовић био је председник Социјалистичка партија Србије од 24. маја 1991. до 24. октобра 1992, што је претходно био Слободан Милошевић који је формално отишао с те функције (незванично је задржао пресудни утицај у њој) јер по Уставу није могао истовремено да буде председник партије и председник Србије. Када се Милошевић званично вратио на чело партије, Јовић је постао потпредседник СПС и остао на тој функцији до краја новембра 1995. године.
Децембра 1990. године, на првим вишепартијским изборима за Скупштину Србије, СПС је освојила прво место са 194 посланичка мандата, а Слободан Милошевић је тада убедљиво изабран за председника Републике Србије. Јануара 1991. изабрана је прва Влада Републике Србије, након увођења вишестраначког режима, а коју је саставио СПС. За премијера је изабран Драгутин Зеленовић. Социјалистичка партија Србије је била једина политичка партија од увођења вишепартијског система у СФР Југославији и Републици Србији, да је имала два своја члана који су били председници Председништва СФРЈ од 1990. до 1991. године. Први је био Борисав Јовић из Републике Србије, а други је био вршилац дужности председника Председништва СФР Југославије Сејдо Бајрамовић из Аутономне Покрајине Косова и Метохије.
Маја 1992, СПС осваја прво место на првим изборима за Савезну скупштину Савезне Републике Југославије, а у децембру исте године прво место на ванредним изборима за Скупштину Србије. Паралелно са парламентарним изборима, одржани су и превремени избори за председника Републике и на њима је Слободан Милошевић победио Милана Панића, па је тако по други пут изабран за председника Србије. Фебруара 1993, СПС формира мањинску Владу Србије коју је у парламенту подржавала Српска радикална странка. За премијера је тада изабран Никола Шаиновић. Међутим, у септембру 1993. долази до раскида сарадње између социјалиста и радикала, након чега се 19. децембра одржавају превремени парламентарни избори и СПС на њима осваја 123 посланичка мандата. Марта 1994. социјалисти формирају поново Владу Србије, али овог пута у сарадњи са Новом демократијом који су на изборима наступили у склопу опозиционе коалиције ДЕПОС. За премијера је тада изабран Мирко Марјановић.
Од 1996, социјалисти су на изборима били у коалицији са Југословенском левицом, коју је предводила Милошевићева жена Мира Марковић.
Због оптужби за нерегуларност локалних избора у новембру 1996. колација Заједно организовала је свакодневне протесте грађана у већим градовима Србије. Упоредо са грађанским отпочели су и протести студената. Грађански протести трајали су 88, а студентски више од 117 дана.[24] Резултати избора, односно победа опозиције на локалном нивоу, признати после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса 11. фебруара 1997. доношењем лекс специјалиса.
Политички теоретичари владавину Слободана Милошевића често описују као ауторитарну или аутократску, као и клептократску.[25][26][27][28][29] На основу посматрања и анализе целокупног процеса свих избора од увођења вишестраначја, ЦеСИД је утврдио озбиљне мањкавости у свим фазама изборних поступка, наводећи да изборни процеси нису испуњавали услове за фер изборе и да је била нарушена репрезентативност воље грађана у корист СПС-а. У октобру 1998. усвојен је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, а дошло је и до гашења редакција тзв. независних медија.[30] Током поступка за убиство Ивана Стамболића, тужилац је 2007. нагласио да је режим предвођен Милошевићем и његовом супругом наручивао убиства политичких противника.[31]
Дана 24. септембра 2000. одржани су редовни локални и савезни избори, али и превремени избори за председника Савезне Републике Југославије. СПС губи и на локалном и савезном нивоу, а Војислав Коштуница (кандидат Демократске опозиције Србије) побеђује Милошевића у првом кругу председничких избора. Пошто је режим одбио да призна Коштуничину победу, дошло је до масовних протеста, уз оптужбе за изборну крађу, који су кулминирали 5. октобра, када је више стотина хиљада грађана у Београду збацило Слободана Милошевића са власти. ЦеСИД је у свом извештају навео да је противправно прекрајање изборних резултата спречено искључиво због притиска услед масовних протеста и попуштања институција као што су Савезни уставни суд и Свезна уставна комисија.[32] Након свргавања Милошевића са власти, крајем 2000. године Савет безбедности Уједињених нација је укинуо међународне санкције СР Југославији, а 1. новембра је СРЈ примљена као пуноправна чланица Уједињених нација.
Против четворице функционера СПС-а, Слободана Милошевића, Николе Шаиновића, Влајка Стојиљковића и Милана Милутиновића је подигнута оптужница од стране Хашког трибунала због злочина против човечности за време ратова током распада Југославије. Милошевић је тиме постао први председник неке државе против којег је подигнута оптужница за ратне злочине.[33][34] Милутиновић је ослобођен по свим тачкама оптужбе, док је Шаиновићу изречена казна од 18 година због злочина против човечности и кршења закона и обичаја ратова за време рата на Косову и Метохији.[35][36] Стојиљковић је извршио самоубиство пре одласка на суђење. Током расправе о жалби на првостепену пресуду Властимир Ђорђевић, начелник ресора јавне безбедности МУП-а Србије, је признао да су на Косову почињени злочини над албанским цивилима и он се том приликом извинио жртвама. Притом, изјавио је да је за те злочине сазнао тек након након што је у Дунаву код Текије нађена хладњача са лешевима и да није могао да се успротиви Стојиљковићу, министру унутрашњих послова, у прикривању злочина тајним покопавањем у масовне гробнице.[37] Слободан Милошевић је преминуо пре него што је била донесена пресуда. У пресудама другим оптуженима поменуто да постоје докази о повезаности Милошевића са ратним злочинима и насилним депортацијама не-српског становништва током рата у Босни и Херцеговини, у Хрватској и на Косову.[38][39]
После свргавања Милошевића са власти, партија је постала део опозиције. 23. децембра 2000, на ванредним изборима за парламент Србије, СПС осваја свега 37 посланичких мандата. Три године касније, децембра 2003, СПС је на парламентарним изборима освојила 7,6% гласова, односно само 22 од 250 седишта у парламенту. После тих избора СПС је пружила подршку мањинској Влади Војислава Коштунице (3. март 2004) иако званично није ушла у Владу.
Дана 11. марта 2006. године, у притвору Хашког трибунала у Схевенингену, умро је Слободан Милошевић, тада још увек лидер СПС-а.
Децембра 2006. године, Ивица Дачић постаје председник СПС-а, а у јануару 2007. године СПС (на новим ванредним изборима за српски парламент) осваја свега 5,64% гласова, што јој доноси само 16 посланичких места. Ништа бољи резултат социјалисти нису забележили ни на председничким изборима у јануару 2008. године, када је Милутин Мркоњић као кандидат освојио око 6% гласова.
На парламентарним изборима одржаним 11. маја 2008. године, Социјалистичка партија Србије је у коалицији са Партијом уједињених пензионера Србије (ПУПС) и Јединственом Србијом (ЈС) освојила 7,58% гласова и 20 посланичких места у Народној скупштини. Због свог оствареног резултата, оцењено је да СПС има најбољу преговарачку позицију, јер је својом одлуком могла да одлучи ко ће формирати владајућу коалицију.[40] Преговори са СРС-ом, ДСС-ом и НС-ом нису завршени успешно зато што социјалисти нису хтели да прихвате предлог ДСС-а о поништавању Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) Европској унији.[40]
СПС креће у преговоре са листом За европску Србију предвођену ДС-ом, са којима су се за кратко време договорили око пет принципа – „очување Србије, социјална правда, наставак европских интеграција Србије, борба против корупције и криминала”. Такође, из ЕУ је стизала подршка формирању проевропске владе, док је постојао наговештај председника Социјалистичке интернационале за пријем СПС-а у ту организацију уколико би омогућила формирање европски оријентисане владе.[40] Славица Ђукић-Дејановић изабрана је за председника Народне скупштине (25. јун). Нова влада Србије изабрана је 7. јула. Председник СПС-а Ивица Дачић изабран је за првог потпредседника владе и министра унутрашњих послова, док су Милутин Мркоњић, Жарко Обрадовић и Петар Шкундрић изабрани за министре за инфраструктуру, просвету и рударство и енергетику. Председник ПУПС-а, Јован Кркобабић, је изабран за потпредседника владе за социјална питања.
На годишњој скупштини СПС одржаној 17. јула 2009. године, донета је одлука о реформи партије. СПС је најавила нови почетак, као партија модерне левице и социјалдемократске оријентације. Социјалистичкој партији Србије је потврђена кандидатура за чланство у Социјалистичкој интернационали, што на крају никада није успешно реализовано због одбијања СПС-а да се одрекне наслеђа бившег председника, Слободана Милошевића.[41]
На редовним парламентарним и ванредним председничким изборима, 6. маја 2012. године, коалиција око СПС-а постигла је већи успех. Освојила је 14,53% гласова на парламентарном нивоу и добила 44 посланичка места, док је Ивица Дачић као председнички кандидат заузео треће место са освојених око 500.000 гласова. Каснија победа лидера напредњака Томислава Николића у другом кругу председничких избора, 20. маја, резултовала је склапањем савеза између коалиција око Српске напредне странке и СПС-а са Уједињеним регионима Србије о формирању нове Владе Републике Србије са Ивицом Дачићем на челу. Нова Влада је ступила на дужност 27. јула, а поред премијерског места социјалисти су добили ресоре унутрашњих послова (и даље са Дачићем на челу), здравља (Славица Ђукић Дејановић), саобраћаја (Александар Антић), и просвете и науке (Томислав Јовановић).
На ванредним парламентарним изборима у Републици Србији 2014. године осваја 25 посланичка мандата на изборној листи: ИВИЦА ДАЧИЋ — "Социјалистичка партија Србије (СПС), Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС), Јединствена Србија (ЈС)"
Социјалистичка партија Србије након ванредних парламентарних избора у Републици Србији 2014. године улази у Владу Србије са Српском напредном странком (СНС) и добија три министарска места: Ивица Дачић је постао први потпредседник владе као и Министар спољних послова Републике Србије, док је Александар Антић изабран за Министра енергетике и рударства а Снежана Богосављевић Бошковић је постала Министарка пољопривреде и заштите животне средине.
Избори | Коалиција | # гласова | % од важећих | # посланика | Влада | Лидер |
---|---|---|---|---|---|---|
1990 | 2.320.587 | 48,15% | 194 / 250 |
владајући | Слободан Милошевић | |
1992 | 1.359.086 | 30,62% | 101 / 250 |
владајући | ||
1993 | 1.576.287 | 38,21% | 123 / 250 |
владајући | ||
1997 | СПС–ЈУЛ–НД | 1.418.036 | 35,70% | 85 / 250 |
владајући | |
2000 | 516.326 | 14,10% | 37 / 250 |
опозиција | ||
2003 | 291.341 | 7,72% | 22 / 250 |
подршка влади | Ивица Дачић | |
2007 | 227.580 | 5,74% | 16 / 250 |
опозиција | ||
2008 | СПС–ЈС–ПУПС | 313.896 | 7,75% | 12 / 250 |
владајући | |
2012 | СПС–ЈС–ПУПС | 567.689 | 15,18% | 25 / 250 |
владајући | |
2014 | СПС–ЈС–ПУПС | 484.607 | 13,94% | 25 / 250 |
владајући | |
2016 | СПС–ЈС–ЗС–КП | 413.770 | 11,28% | 21 / 250 |
владајући | |
2020 | СПС–ЈС–ЗС–КП | 334.333 | 10,78% | 22 / 250 |
владајући | |
2022 | СПС–ЈС–ЗС | 435.274 | 11,79% | 22 / 250 |
владајући | |
2023 | СПС–ЈС–ЗС | 249.608 | 6,55% | 12 / 250 |
владајући |
Избори | Кандидат | # | 1. круг — гласови | % | # | 2. круг — гласови | % | Резултат | Детаљи |
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
1990 | Слободан Милошевић | 1. | 3.285.799 | 67,71% | без другог круга | ||||
1992 | 1. | 2.515.047 | 57,46% | без другог круга | |||||
сеп-окт 1997 | Зоран Лилић | 1. | 1.474.924 | 37,12% | 2. | 1.691.354 | 49,38% | [lower-alpha 2] | |
дец 1997 | Милан Милутиновић | 1. | 1.665.822 | 44,62% | 1. | 2.181.808 | 61,19% | ||
сеп-окт 2002 | Велимир Живојиновић | 6. | 119.052 | 3,34% | без другог круга | [lower-alpha 3] | |||
дец 2002 | Војислав Шешељ | 2. | 1.063.296 | 37,10% | без другог круга | [lower-alpha 4] | подршка кандидату[42] | ||
2003 | бојкот[42] | ||||||||
2004 | Ивица Дачић | 5. | 125.952 | 4,09% | без другог круга | ||||
2008 | Милутин Мркоњић | 4. | 245.889 | 6,09% | без другог круга | ||||
2012 | Ивица Дачић | 3. | 556.013 | 14,89% | без другог круга | ||||
2017 | Александар Вучић | 1. | 2.012.788 | 56,01% | без другог круга | подршка кандидату | |||
2022 | 2.224.914 | 60,01% | без другог круга |
Избори | Кандидат | # | 1. круг — гласови | % | # | 2. круг — гласови | % | Резултат | Детаљи |
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
2000 | Слободан Милошевић | 2. | 1.826.799 | 38,24% | без другог круга | увод у петооктобарску револуцију |
Највиши орган Социјалистичке партије Србије је конгрес и он се према Статуту партије одржава сваке четврте године. До сада је одржано осам конгреса:
Фотографија | Име и презиме | Мандат |
---|---|---|
Слободан Милошевић | 1990—1991 | |
Борисав Јовић | 1991—1992 | |
Слободан Милошевић | 1992—2006 | |
Ивица Дачић | 2006— |
# | Историјски претходници | ||
Назив политичке партије | Период постојања | ||
1. | Српска социјалдемократска партија | (1903—1919) | |
2. | Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста)
Комунистичка партија Југославије |
(1919—1920)
(1920—1952) (1923—1924) | |
3. | Комунистичка партија Србије
|
(1945—1952)
(1952—1990) | |
4. | Народни фронт Србије
|
(1945—1953)
(1953—1990) |
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.