Као почетак идеје о оснивању једне организације која би имала задатак да се брине за свјетски мир узима се савезнички уговор против Наполеона између Русије, Аустрије, Пруске и Велике Британије у Шомону 1. марта1814. године. После тога слиједи приједлог цара Александра I у форми Манифеста, са чиме су се сложили аустријски цар и пруски краљ. Потпис овог Манифеста дошао је у вријеме Другог париског мира, 26. септембра чиме је било и фактички завршено стварање Свете алијансе. Велика Британија није жељела да се формално обавезује потписом, али је њен престолонасљедник Принц од Велса упутио једно лично писмо у коме је подржао идеје савеза. Савезу се се убрзо прдружили и остали европски владари.
Манифест је у себи садржавао доста фраза о заштити хришћанске религије, о подршци хришћанских владара једних другима, о обавези поданика да поштују успостављени ред, али је у себи садржавао и двије чињенице, можда за то доба скривене. Прва, да је сам разлог оснивања савеза гушење сваког могућег револуционарног покрета у Европи, а друга чињеница, такође увијена у редове текста, била је искључивање отоманског владара из Свете алијансе. То је заправо представљало потребу да се Источно питање не затвори за Русију и Аустрију.
Наводно, савез је формиран да би се усађивало божанско право краљева и хришћанске вредности у европски политички живот, како их је следио Александар I под утицајем своје духовне саветнице баронице Барбаре фон Криденер. Документ је написао цар, а уредили су га Јоанис Каподистријас и Александру Стурдза.[7] Према уговору, европски владари би се сложили да управљају као „огранци“ хришћанске заједнице и нуде узајамну службу.[8] У првом нацрту цар Александар I позивао се на мистицизам кроз предложено уједињено хришћанско царство које су друге монархије сматрале узнемирујућим. Након ревизије, прагматичнију верзију савеза усвојиле су Русија, Пруска и Аустрија. Документ је француски дипломата Доминик-Жорж-Фредерик Дифур де Прат назвао „апокалипсом дипломатије“.[7]
Споразум је испрва био тајна, и либерали су изражавали неповерење, иако је либерализам био ефективно обуздаван у овој политичкој култури све до револуција 1848. године.[8]
Око три месеца након Завршног акта Бечког конгреса, монарси католичке (Аустрија), протестантске (Пруске) и православне (Русија) конфесије обећали су да ће деловати на основу „правде, љубави и мира“, у унутрашњим и спољним пословима, за „учвршћивање људских институција и отклањање њихових несавршености“.
Алијансу су убрзо одбацили Уједињено Краљевство (иако је Џорџ IV изјавио пристанак у својству краља Хановера), Папске Државе и Османско царство. Лорд Каслри, британски министар спољних послова, назвао је то „комадом узвишеног мистицизма и бесмислица“.[9] Ипак, Британија је учествовала на Концерту Европе.[10]
У пракси, аустријски државни канцелар и министар спољних послова, принц Клеменс фон Метерних, учинио ју је бастионом против демократије, револуције и секуларизма. Алијанса је такође омогућила координацију гушења пољских напора да обнове независну државу, од стране Аустрије у Краљевини Галиција и Лодкмерија, од стране Русије у Конгресној Пољској и Пруске у Великом војводству Позен и у Западној Пруској. Монарси у Алијанси су користили споразум да сузбију револуционарни утицај (нарочито Француске револуције) од продора у њихове сопствене нације.[10]
Последњи састанци су открили растући антагонизам између Британије и Француске, посебно по питању уједињења Италије, права на самоопредељење и источног питања. Конвенционално се сматра да је Алијанса престала да постоји Александровом смрћу 1825. Француска је на крају отишла својим путем након Јулске револуције 1830, остављајући језгро Аустрије, Пруске и Русије као централно-источноевропски блок који се поново окупио у сузбијању Револуција 1848. Аустро-руски савез се коначно распао у Кримском рату. Иако је Русија помогла да се угуши Мађарска револуција 1848, Аустрија није предузела ништа да подржи свог савезника, прогласила се неутралном, те је чак окупирала влашке и молдавске земље на Дунаву након повлачења Русије 1854. Након тога, Аустрија је остала изолована, што је допринело губитку њене водеће улоге у немачким државама. То је кулминирало њеним поразом током Аустро-пруског рата 1866. године.
Противречности су се јавиле, као одраз различитих замисли аустријског канцелараМетерниха и руског цара Александра, у питањима будућег дјеловања Свете алијансе. Наиме, руска замисао била је да се по питању промјене режима у Европи створи што шира коалиција која би уврстила и саму Француску, док је аустријска замисао била да се одржи постојеће стање које је искључивало Француску.
Несугласице међу чланицама су се појавиле још у почетку тј. у вријеме потписивања мира у Паризу. Наиме, Пруска је жељела да задржи окупиране дијелове сјевероисточне Француске, Алзас и Лорену, као и да повећа ратну одштету. Али, руски цар Александар I стаје на страну Француске и настоји да сачува ове двије области у њеном оквиру, као и да утиче да висина одштете буде 700 милиона франака са роком отплате од пет година, што ће, чак и прије рока, бити исплаћено.
Идући конгреси Алијансе избациће на видјело несугласице међу чланицама. У Тропау1820. године, Љубљани1821. године и Верони1822. године. су одржани остали конгреси, а разлози су били револуционарна збивања у Италији и Шпанији.
Друга два догађаја показаће дубоке супротности између сила чланица Свете алијансе, након чега ће и стварно доћи до распада организације.
Први је био широки покрет за самосталност шпанских колонија у Латинској Америци. Када је борба почела, идеју да Света алијанса интервенише онемогућила је Велика Британија и до интервенције није дошло.
Други догађај који је још више показао различитост интереса био је устанак грчког народа за ослобођење од Османског царства. У овом случају су супротности биле толике да се већ у овом периоду организација Свеле алијансе и стварно распада.
Коначни ударац, који је и коначно брише са међународне позорнице, била је јулска револуција у Француској 1830. године.
Fischer-Galati, Stephen A. "The Nature and Immediate Origins of the Treaty of Holy Alliance." History 38.132 (1953): 27-39. online
Jarrett, Mark (2013). The Congress of Vienna and its Legacy: War and Great Power Diplomacy after Napoleon. London: I. B. Tauris & Company, Ltd. ISBN978-1780761169.
Knapton, E.J. "The Origins of the Treaty of Holy Alliance." History 26.102 (1941): 132-140. online
Phillips, Walter Alison (1911). „Holy Alliance, The”. (на језику: енглески). 13 (11 изд.). стр.621.
Blaufarb, Rafe. The French army 1750–1820: Careers, talent, merit (Manchester University Press, 2021).
Clodfelter, M. (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015 (4th изд.). Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN978-0786474707.
Atkinson, Charles Francis; Hannay, David McDowall (1911). „French Revolutionary Wars”. Ур.: Chisholm, Hugh. (на језику: енглески). 11 (11 изд.). Cambridge University Press. стр.171—205.
Bell, David A. The first total war: Napoleon's Europe and the birth of warfare as we know it (Houghton Mifflin Harcourt, 2014).
Bertaud, Jean-Paul. The Army of the French Revolution: From Citizen-Soldiers to Instrument of Power (1988), a major French study
Black, Jeremy. British Foreign Policy in an Age of Revolutions, 1783–93 (1994)
Blanning, T. C. W.; w Blanning, T. C. (1996). The French Revolutionary Wars, 1787-1802. Arnold. ISBN0340569115.
Bryant, Arthur. Years of Endurance 1793–1802 (1942); on Britain
Bryant, Arthur. Years of victory, 1802–1812 (1942); on Britain
Clausewitz, Carl von (2018). Nicholas Murray; Christopher Pringle, ур. Napoleon's 1796 Italian Campaign. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN978-0-7006-2676-2.
Clausewitz, Carl von (2020). Nicholas Murray; Christopher Pringle, ур. Napoleon Absent, Coalition Ascendant: The 1799 Campaign in Italy and Switzerland, Volume 1. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN978-0-7006-3025-7.
Clausewitz, Carl von (2021). Nicholas Murray; Christopher Pringle, ур. The Coalition Crumbles, Napoleon Returns: The 1799 Campaign in Italy and Switzerland, Volume 2. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN978-0-7006-3034-9.
Connelly, Owen. The wars of the French Revolution and Napoleon, 1792–1815 (2006)
Crawley, C. W., ed. The New Cambridge Modern History, Vol. 9: War and Peace in an Age of Upheaval, 1793–1830 (1965), comprehensive global coverage by experts
Doughty, Robert, and Ira D. Gruber, eds. Warfare in the Western World: volume 1: Military operations from 1600 to 1871 (1996) pp.173–94
Dupuy, Trevor N. and Dupuy, R. Ernest. The Harper Encyclopedia of Military History (2nd ed. 1970) pp.678–93
Forrest, Alan. Soldiers of the French Revolution (1989)
Forrest, Alan. "French Revolutionary Wars (1792–1802)" in Gordon Martel, ed. The Encyclopedia of War (2012).
Forrest, Alan. Conscripts and Deserters: The Army and French Society During the Revolution and Empire (1989)
Forrest, Alan. Napoleon's Men: The Soldiers of the Revolution and Empire (2002)
Fremont-Barnes, Gregory. The French Revolutionary Wars (Essential Histories) (2013) Fremont-Barnes, Gregory (4. 7. 2013). The French Revolutionary Wars. Routledge. ISBN9781135977344.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Fremont-Barnes, Gregory, ed. The Encyclopedia of the French Revolutionary and Napoleonic Wars: A Political, Social, and Military History (3 vol. 2006)
Gardiner, Robert (2005). Fleet Battle and Blockade: The French Revolutionary War 1793-1797. Mercury Books. ISBN1845600118.
Canales, Esteban (2004), 1808–1814: demografía y guerra en España(PDF) (на језику: шпански), Autonomous University of Barcelona, Архивирано из оригинала(PDF) 15. 04. 2010. г., Приступљено 3. 5. 2017CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Götz, Norbert (2014-06-06). „The Good Plumpuddings' Belief: British Voluntary Aid to Sweden During the Napoleonic Wars”. The International History Review. 37 (3): 519—539. ISSN0707-5332. doi:10.1080/07075332.2014.918559.
McConachy, Bruce (2001). „The Roots of Artillery Doctrine: Napoleonic Artillery Tactics Reconsidered”. Journal of Military History. 65 (3): 617—640. JSTOR2677528. S2CID159945703. doi:10.2307/2677528.
Tone, John Lawrence (1996). „Napoleon's uncongenial sea: Guerrilla warfare in Navarre during the Peninsular War, 1808–14.”. European History Quarterly. 26 (3): 355—382. S2CID144885121. doi:10.1177/026569149602600302.