Карбонари су представљали групе тајних револуционарних друштава, која су основана у Италији почетком 19. века. Њихови циљеви су били патриотски и либерални и они су одиграли значајну улогу у уједињењу Италије и раним годинама италијанског национализма. Карбонари на италијанском значи они који праве дрвени угаљ[1].
Организација
Били су организовани као масони, разбијени у мале ћелије широм Италије. Циљ им је био да створе либералну уједињену Италију. Чланство је било подељено на приправнике и мајсторе. Приправници су морали да служе најмање шест месеци да би постали мајстори[2]. Ако су били масони одмах би постајали мајстори[3]. Њихови ритуали иницијације били су повезани са продајом дрвеног угља.
Историја
Није баш јасно одакле потичу, али прво су се појавили у Напуљској краљевини за време Наполеонских ратова[4]. Почели су са отпором француским окупаторима, а посебно Жоашену Мири, Наполеоновом краљу Напуља. Када су ратови завршили постали су националистичка организација са израженом антиаустријском тенденцијом. Суделовали су у организацији револуције у Италији 1820-1821. и 1831. Револуција из 1820. започета је у Напуљу као побуна против краља Фердинанда I од Две Сицилије, који је био присиљен да начини уступке и да обећа уставну монархију. Тај успех је инспирисао карбонаре да се побуне и на северу Италије. Након побуне и акције карбонара 1821. краљевина Пијемонт-Сардинија је постала уставна монархија. Ипак Света алијанса није могла да трпи такво стање да се шире револуционарни покрети у Европи и да мењају статус кво. Због тога је Света алијанса послала 1821. војску, да се угуши револуција у Напуљу. Краљ Сардиније је исто тако тражио аустријску интервенцију. Пошто су се суочили са много већим непријатељем, карбонарска побуна је била угушена, а вође карбонара су побегле из земље.
Карбонари су 1830. учествовали у Јулској револуцији у Француској. Због тога су се надали да је могућа успешна револуција и у Италији. У Модени нису успели, али 1831. неколико градова у Папској држави је устало под вођством карбонара. Сакупљена је била добровољачка војска која је кренула на Рим. На захтев папе Гргура XVI интервенисала је аустријска војска и разбила је добровољачку војску. Након неуспелог устанка 1831. владе италијанских држава су се окренуле против карбонара жестоко их прогањајући. Карбонари су готово престали и да постоје. Неки чланови карбонара су схватили да никад не могу да победе аустријску војску у отвореној бици, па су се зато придружили новом покрету Млада Италија, који је предводио Ђузепе Мацини. Ђузепе Мацини је био карбонар од 1830.
Односи са црквом
Карбонари су по својој филозофији и програму били против цркве. Папа је издао енциклике против њих. Контроверзни документ Алта Вендита залагао се за модернистичко преузимање цркве, а приписује се сицилијанским карбонарима.
Истакнути карбонари
Силвио Пелико и Пјетро Марончели су били истакнути чланови карбонара. Обојицу су Аустријанци држали утамничене годинама. Након пуштања на слободу Пелико је написао књигу, у којој је детаљно описао карбонаре. Други истакнути карбонари су били:
- Ђузепе Мацини
- маркиз де Лафајет
- Наполеон III Бонапарта
- Бланки, француски револуционар
Карбонари у Португалу
У Португалији су најпре основани 1822, али су брзо били забрањени. Поново их је 1896. основао Артур Аугусто Дуарте да Луз де Алмеида. Организација је била укључена у образовање људи и у антимонархистичке завере. Карбонари су били активни при убиству краља Карлоса I од Португалије и његовог наследника Луј Филипа, војводе од Браганце, што се догодило 1908. Карбонари су учествовали и у републиканској револуцији 1910.
Референце
Спољашње везе
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
