Сабраност (будизам)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Самади (пали, санскрит: समाधि samādhi) је својство ума у медитацији, које се обично преводи као сабраност.[1]
Израз самади дословно значи сабраност, но у контексту свих индијских система обилежава најшири појам медитације уопште.[2] Две карактеристичне особине сабраног ума су непрекидна пажња ка неком предмету и следствено смиривање менталних функција, што га разликује од расејаног ума.[3]
У будизму, самади је средишњи појам медитативне технике мотрења, а исправан самади (samma samadhi) је последњи корак племенитог пута, којим се постиже укидање патње.[4][5]
У списима се дефинише као "сједињеност ума" (M.I,301), а понекад и "једноусмереност ума" (ekodibhāva).[6]