![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/8/8c/Richard_McKay_Rorty.png/640px-Richard_McKay_Rorty.png&w=640&q=50)
Ричард Рорти
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ричард МеКеј Рорти (4. октобар 1931 – 8. јун 2007) био је амерички филозоф. Образован на Универзитету у Чикагу и на Универзитету Јејл, имао је снажна интересовања и обуку како из историје филозофије, тако и из савремене аналитичке филозофије, од којих је последња била главни фокус његовог рада на Универзитету Принстон 1960-их.[1] Касније је одбацио филозофску традицију према којој знање укључује тачно представљање („огледало природе“) света чије постојање остаје потпуно независно од тог представљања.
![]() | Овом чланку је потребна лектура текста. То подразумева исправку граматичких, правописних и интерпункцијских грешака или тона. |
Рорти је имао дугу и разноврсну академску каријеру, укључујући позиције стјуарта професора филозофије на Универзитету Принстон, кенана професора хуманистичких наука на Универзитету Вирџиније и професора упоредне књижевности на Универзитету Станфорд. Међу његовим најутицајнијим књигама су Philosophy and the Mirror of Nature (1979), Consequences of Pragmatism (1982) и Contingency, Irony, and Solidarity (1989).
Рорти је на идеју знања као на „огледало природе“ гледао као на свеприсутну историју западне филозофије. Против овог приступа, Рорти се залагао за нови облик америчког прагматизма (који се понекад назива и неопрагматизам)[2] у којем научне и филозофске методе чине само скуп потенцијалних „речника“ које људи напуштају или усвајају током времена у складу са друштвеним конвенцијама и корисношћу. Рорти је веровао да би напуштање репрезентационистичких извештаја о знању и језику довело до стања ума које је називао „иронизам“, у којем људи постају потпуно свесни непредвиђених случајева који су смештени у историју и свог филозофског речника. Рорти је овај бренд филозофије везао за појам „социјалне наде“; веровао је да ће се без репрезентационистичких рачуна и без метафора између ума и света људско друштво понашати мирније. Такође је нагласио разлоге због којих тумачење културе као разговора представља кључни концепт „постфилозофске“ културе одлучне да напусти репрезентационистичке извештаје о традиционалној епистемологији, укључујући амерички прагматизам са метафизичким натурализмом.