Рингелманов ефекат
From Wikipedia, the free encyclopedia
Рингелманов ефекат је тенденција да појединачни чланови групе постају све мање продуктивни како се величина њихове групе повећава.[1] Овај ефекат, који је открио француски пољопривредни инжењер Максимилијен Рингелман (1861–1931), приказује обрнути однос који постоји између величине групе и величине појединачног доприноса чланова групе извршењу задатка. Током проучавања односа између губитка процеса (тј. смањења ефективности или ефикасности ) и продуктивности групе, Рингелман (1913) је открио да то што чланови групе раде заједно на задатку (нпр. надвлачење конопца) заправо резултира знатно мањим напором него када поједини чланови раде сами. Рингелман је открио да како се све више људи прикључује групи, она често постаје све неефикаснија, на крају потирући идеју да напори групе и учешће тима поуздано воде повецћаном напору појединачних чланова.[1] [2]