Порфирио Дијаз
From Wikipedia, the free encyclopedia
Хосе де ла Круз Порфирио Дијаз Мори (шп. ;[1] Оахака, 15. септембар 1830 — Париз, 2. јул 1915) био је мексички политичар, генерал и председник који је владао као диктатор.[2] Он је био седам мандата на месту председника Мексика, укупно 31 годину, од 28. новембра 1876. до 6. децембра 1876, 17. фебруара 1877. до 1. децембра 1880. и од 1. децембра 1884. до 25. маја 1911. Цео период од 1876. до 1911. године је често се назива и порфиријат.[3]
Порфирио Дијаз | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Датум рођења | (1830-09-15)15. септембар 1830. | ||||||||||||
Место рођења | Оахака, Мексико | ||||||||||||
Датум смрти | 2. јул 1915.(1915-07-02) (84 год.) | ||||||||||||
Место смрти | Париз, Француска | ||||||||||||
Професија | војно лице, политичар | ||||||||||||
Политичка странка | Либерална странка | ||||||||||||
| |||||||||||||
Потпис |
Ветеран Рата за реформе (1858–1860) и француске интервенције у Мексику (1862–1867), Дијаз се уздигао у чин генерала, предводећи републичке трупе против владавине цара Максимилијана коју су наметнули Французи. Потом се побунио против председника Бенита Хуареза и Себастијана Лерда де Техаде, по принципу да нема поновног избора за председника. Дијаз је успео да преузме власт, свргавајући Лерда пучем 1876. године, уз помоћ својих политичких присталица, а изабран је 1877. Године 1880, он је поднео оставку, а његов политички савезник Мануел Гонзалез изабран је за председника, који је био на функцији од 1880. до 1884. године. Године 1884. Дијаз је одустао од идеје о одуству поновног избора и непрекидно је био на функцији до 1911.[4]
Дијаз је контроверзна личност у мексичкој историји. Његов режим је окончао политичка превирања и промовисао економски развој. Он и његови савезници чинили су групу технократа познатих као Сиентификоси, „научници”.[5] Његова економска политика увелико је користила његовом кругу савезника, као и страним инвеститорима, и помогла је неколицини богатих земљопоседника (hacendados) да стекну огромне површине земље, остављајући руралне campesinos без средстава за живот. У каснијим годинама ова политика постала је непопуларна због грађанске репресије и политичких сукоба, као и изазова радне снаге и сељаштва, група које нису учествовале у просперитету Мексика.
Упркос јавним изјавама 1908. у којима се залаже за повратак демократији и обуставу праксе узастопног кандидовања, Диаз је преобратио своје становиште и поново се кандидовао на изборима 1910. године. Његов неуспех да институционализује председничко наслеђе, пошто је тада имао 80 година, покренуо је политичку кризу између Сиентификоса и следбеника генерала Бернарда Рејеса, у савезништву са војском и са периферним регијама Мексика.[6] Након што се Дијаз 1910. прогласио победником осмог мандата, његов изборни противкандидат, богати поседник Франсиско И. Мадеро, објавио је план Сан Луис Потоса позивајући на оружану побуну против Дијаза, што је довело до избијања Мексичке револуције. Након што је Савезна армија претрпела бројне војне поразе против снага које су подржавале Мадера, Дијаз је у мају 1911. године морао да поднесе оставку и отишао је у егзил у Париз, где је четири године касније умро.