Пол Пот
вођа камбоџанског комунистичког покрета познатог под именом Црвени Кмери, и премијер Демократске Кампућије од 1976. до 1979. / From Wikipedia, the free encyclopedia
Салот Сар или Мин Хаи, (19. мај 1925 – 15. април 1998), општепознат као Пол Пот, (км. ប៉ុល ពត), је био вођа камбоџанског комунистичког покрета познатог под именом Црвени Кмери, и премијер Демократске Кампућије од 1976. године до 1979. године.[3][4][5][6][7]
Пол Пот | |
---|---|
Пуно име | Пол Пот, на рођењу Салот Сар |
Датум рођења | (1925-05-19)19. мај 1925.[1][2] |
Место рођења | Прек Сбаув, Француска Индокина |
Датум смрти | 15. април 1998.(1998-04-15) (72 год.) |
Место смрти | Анлонг Венг, Камбоџа |
Држављанство | Камбоџе |
Народност | Камбоџанин |
Религија | атеиста |
Деца | 1 |
Политичка странка | Комунистичка партија Кампучије, Демократска партија Кампучије, Камбоџанска партија националног јединства |
Чин | генерал |
Пол Пот је рођен у једном веома малом рибарском селу у унутрашњости Камбоџе. Од његових рођака данас је жив само његов млађи брат. Године 1934, када је имао девет година, отац који је постао имућнији сељак и који је нашао везе, уписао је свог сина Салота Сара у основну школу и послао га на школовање у Пном Пен, где је касније уписао средњу школу. Салот Сар је у школи изучавао и учио пуно о француској књижевности и француски језик који је течно причао. У то време у Камбоџи, била је изузетно велика привилегија и луксуз да се деца са села и деца сељака и земљорадника школују у граду или да се школују уопште. Касније је током школовања, добио стипендију и међу изабраном групом кмерских студената из Камбоџе отишао у Париз. Када се вратио натраг у Камбоџу, 1963. године он оснива партију која ће бити позната под називом Црвени Кмери.
Пол Пот је постао дефакто вођа Камбоџе средином 1975. Током периода у коме је био на власти, Пот је земљи наметнуо верзију аграрне колективизације, приморавши становнике градова да се преселе на села и да раде на колективним фармама и другим пројектима који су подразумевали принудни рад, а у циљу рестартовања цивилизације у Нултој години. Услед принудног рада, изгладњивања, слабе медицинске неге и смакнућа, процењено је да је страдало од 1,7 до 2,5 милиона људи, што је приближно 21% укупног становништва Камбоџе.[8]
Најстрашнија последица Потовог режима јесте језива слика осам хиљада од стотине хиљада још нађених лобања поређаних на једном од камбоџанских поља смрти које је, између 1975. и 1979, на рубовима прашума Индокине посејао комунистички режим Пола Пота и његових Црвених Кмера. Након пада Црвених Кмера, Пол Пот се више од 15 година крио у шумама и живео је на Тајланду близу границе са Камбоџом. Умро је у сиротињи и беди у малом селу близу границе са Тајландом, након дуже болести. Поред њега су биле друга жена и ћерка која је тада имала 12 година. У једном интервјуу је изјавила да је њен отац био један диван и брижан човек према њој, али да зна да је њен отац био монструм и диктатор и није био ни свестан великог зла које је начинио.
Оно пак што објектив фотографске камере није могао забележити препуштено је суморним хроникама збивања на југоистоку Азије. А оне кажу да је тих осам хиљада на тропском сунцу избледелих лобања тек врх ледене санте злочина које је током бруталне четворогодишње владавине над својим народом (али и у име њега) починила фракција камбоџанских маоиста.
У обрачунима с “контрареволуционарима”, интелектуалцима, стручњацима, службеницима, верницима, будистичким свештеницима, националним мањинама, трговцима, предузетницима, сељацима и грађанима, Пол Потови крвници су убили укупно 1,7 милиона људи, или петину читаве камбоџанске популације. Када је била реч о “непријатељима” партије, нису се штедела ни деца од тек неколико месеци, али ни читаве породице које су свој крвави крај дочекале на неком од безбројних поља смрти.
Како су јуришни одреди Црвених Кмера у то време били кратки с мецима, егзекуције су се вршиле зашиљеним бамбусовим штапом: “контрареволуционар” би клекнуо над големом јамом, након чега би му верни војник партије у потиљак забио ово примитивно, али - показаће сурова камбоџанска статистика - надасве ефикасно оружје. Коловође “контрареволуције” чекала је пуно страшнија смрт: неки од њих били су набијани на колац и остављани да живи скончају у најстрашнијим мукама, други су у дрвеним кавезима изгладњивани до смрти, а преостали су упућени у неке од радних кампова док од исцрпљености нису поумирали.