Полимер
From Wikipedia, the free encyclopedia
Полимер или макро-молекул је једињење велике молекулске масе и састоји се од великог броја мањих основних јединица, мономера.[4][5] Мономери су углавном повезани ковалентним везама.[6] Реч полимер је изведена од грчких речи πολυ () — „много” и μέρος () — „део”. Због широког спектра својстава,[7] синтетички и природни полимери играју битну и свеприсутну улогу у свакодневном животу.[8] Познати примери полимера су пластика, ДНК и протеини. Реакција настајања полимера назива се полимеризација. Према врсти реакције којом се добијају, полимери се деле на адиционе полимере, који се добијају реакцијама адиције, и кондензационе полимере, који се добијају реакцијама кондензације. Њихова велика молекулска маса, у односу на једињења малих молекула, производи јединствена физичка својства укључујући жилавост, вискоеластичност, и тенденцију формирања стакластих и семикристалних структура, пре него кристала. Изрази полимер и смола су често синонимни за пластику.
Полимер је супстанца састављена од макромолекула.[2] Макромолекул је молекул високе релативне молекулске масе, чија структура у основи садржи вишеструко понављање јединица изведених, дословно или концептуално, из молекула ниске релативне молекулске масе.[3]
Израз полимер потиче од грчке речи πολύς (, што значи „многи, много”) и μέρος (, што значи „део”), а односи се на молекул чија је структура састављена од више понављајућих јединица, од којих потиче карактеристична висока релативна молекулска маса и пратећа својства.[3] Јединице које чине полимере потичу, дословно или концептуално, из молекула ниске релативне молекулске масе.[3] Термин је сковао 1833. године Јенс Јакоб Берцелијус, мада с дефиницијом која се разликује од модерне IUPAC дефиниције.[9][10] Савремени концепт полимера као ковалентно везаних макромолекуларних структура предложио је 1920. Херман Штаудингер,[11] који је провео наредну деценију проналазећи експерименталне доказе за ову хипотезу.[12]
Полимери се проучавају у областима биофизике и макромолекулске науке, те полимерне науке (која укључује хемију полимера и физику полимера). Историјски гледано, производи који потичу од повезивања понављајућих јединица ковалентним хемијским везама били су главни фокус полимерне науке; настајућа важна подручја науке сада се фокусирају на нековалентне везе. Полисизопрен од латексне гуме је пример биолошког полимера, а полистирен стиропора је пример синтетског полимера. У биолошком контексту, у есенцијално сви биолошки макромолекули - тј. протеини (полиамиди), нуклеинске киселине (полинуклеотиди) и полисахариди - су чисто полимерни или су састављени у великом делу полимерних компоненти - нпр. изопренилирани или липидно-модификовани гликопротеини, где се мали липидни молекули и олигосахариди модификације које се јављају на полиамидној основи протеина.[13]
Најједноставнији теоријски модели за полимере су идеални ланци.