Париска мировна конференција (1919—1920)

Париска мировна конференција 1919. године је била конференција коју су организовали победници у Првом светском рату како би установили мировне споразуме између Савезника и поражених Централних сила. Конференција је отворена 18. јануара 1919. године^[1][2] и трајала је до 21. јануара 1920.^{[тражи се извор]} године са неколико прекида.^[3]

Савет четворице: Дејвид Лојд Џорџ, Виторио Орландо, Жорж Клемансо и Вудро Вилсон.

Преглед

Следећи споразуми су постигнути у оквиру Версајског система безбедности:

• Немачка (Версајски споразум, 28. јун 1919),
• Аустрија (Споразум у Сен Жермену, 10. септембар 1919),
• Бугарска (Споразум у Нејиу, 27. новембар 1919),
• Мађарска (Тријанонски споразум, 4. јун 1920), и
• Турска (Споразум у Севру), 10. август 1920; касније измењен споразумом у Лозани, 24. јула 1923. године.
• Рапалски споразум (Краљевина СХС и Краљевина Италија); касније измењен споразумом у Риму, 27. јануара 1924. године.

Овде се може убројити и Фејсал—Вајцманов споразум од 3. јануара 1919. године, везан за Палестину.

Ови мировни споразуми, заједно са решењима Вашингтонске поморске конференције, створили су основе Версајског (или Версајско-Вашингтонског) система у међународним односима. Преуређење Европе и света на основу ових споразума створиће известан број критичних конфликтних тачака у међународним односима, што ће бити један од узрока Другог светског рата.

Одлука о стварању Лиге народа и одобравање њене повеље такође су догађаји који су се десили на конференцији.

Велика четворка:Дејвид Лојд Џорџ, премијер Уједињеног Краљевства; Жорж Клемансо, премијер Француске; Вудро Вилсон, председник САД; и Виторио Орландо, премијер Италије; били су доминантне политичке и дипломатске фигуре на конференцији. Одредбе које су наметнуте пораженим земљама биле су заправо резултат њихових разговора.

Учесници

Мапа света са учесницима Првог светског рата. Савезници су означени зеленом бојом, Централне силе жутом а неутралне земље сивом.

Земље које су учествовале на конференцији:

• Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске
• Француска
• САД
• Италија
• Јапан
• Белгија
• Бразил
• Доминиони Британске империје (Канада, Аустралија, Јужна Африка, Нови Зеланд, Њуфаундленд)
• Индија
• Грчка
• Гватемала
• Хаити
• Хеџаз
• Хондурас
• Кина
• Куба
• Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
• Либерија
• Никарагва
• Панама
• Пољска
• Португалија
• Румунија
• Сијам
• Чехословачка

Немачка и њени бивши савезници нису могли присуствовати конференцији све док услови и детаљи споразума нису били постигнути. Новостворени РСФСР није био позван да присуствује конференцији.

Ирска је послала представнике у нади да постигне самоопредељење и легитимизира Републику проглашену после Ускршњег устанка 1916. године, али са мало успеха.

Аустралијски приступ

Аустралијски делегати су били Били Хјуз, премијер и Џозеф Кук, министар морнарице. Главни циљеви су били: репарације, анексија Немачке Нове Гвинеје и одбијање јапанског предлога о расној једнакости. И поред великих напора и сцена, Хјуз је морао да прихвати мандат Лиге народа за Нову Гвинеју.

Јапански приступ

Јапанску делегацију водио је Сајонџи Кимочи, а у њој су били и барон Макино Нобуаки, гроф Чинда Сутеми (амбасадор у Лондону), Мацуи Кеширо амбасадор у Паризу) и Иџуин Хикокичи (амбасадор у Риму) и други што је укупно чинило цифру од 64 члана. Ни Хара Такахаши (премијер) ни Јасуја Учида (министар спољних послова) нису сматрали да су у позицији да напусте Јапан у тако кратком року после избора. Делегација се фокусирала на два захтева: а) прихватање њиховог предлога о расној једнакости и б) анексију немачких колонија - Шандонг и пацифичких острва северно од екватора. Прави вођа делегације био је Макино, углавном услед болести Сајонџија. Јапан је био незадовољан са резултатима конференције, јер је добио само пола немачких права и напустили су конференцију.

Предлог о расној једнакости

Први нацрт поднесен је Комисији лиге народа 13. фебруара као амандман на члан 21:

Пошто је једнакост народа основни принцип Лиге народа, стране уговорнице слажу се да се договоре што пре да омогуће свим страним држављанима држава чланица Лиге, једнак и правичан третман у сваком погледу, не правећи разлику, било правну или фактичку, у погледу њихове расе или националности.

Територијални захтеви

Јапанску претензију ка Шандонгу оспоравали су Кинези. На почетку рата, 1914. године, јапанске трупе су заузеле територију дату Немачкој 1897. године. Такође су запосели немачка острва северно од екватора. У току рата, 1917. године Јапан је направио тајни договор са Британијом, Француском и Италијом у вези анексије ових територија. Јапан се такође обавезао да подржи британску анексију немачких острва јужно од екватора. И поред генерално прокинеског става у Версајском споразуму (на инсистирање САД), Шандонг је предат Јапану, што је изазвало велике демонстрације (Покрет 4. мај) и коначног кинеског повлачења са конференције. Пацифичка острва северно од екватора потпала су под мандат Лиге народа, са јапанском управом.

Приступ САД

Пошто председник Вудро Вилсон, главни преговарач САД, није успео да убеди Лојд Џорџа и Клемансоа да подрже његових 14 тачака, конференција је прешла на питање стварања Лиге народа. Пошто је постигнут споразум о најважнијим питањима, предлог документа о Лиги је враћен у САД на одобрење Конгресу. Конгрес се није сложио са чланом 10 који је напад на било коју чланицу Лиге народа сматрао нападом на све чланице и од њих захтевао помоћ. Вилсон се вратио обесхрабрен и пошто није имао политичку подршку иза себе, главни утицај преузели су Французи и Британци који су инсистирали да Немачка преузме сву и пуну кривицу за рат. Вилсон се са тиме није слагао. Немачка је била приморана да прихвати пуну кривицу за рат, да преда све колоније и део територије и да плати 33 милијарде долара одштете. На иницијативу Вилсона, САД су склопиле засебни мировни споразум са Немачком, који је Конгрес одобрио.

Види још

• Делегација Краљевине СХС на конференцији мира у Паризу
• Немачка Нова Гвинеја је дата у мандат Аустралији а немачка Самоа Новом Зеланду.
• Чешки коридор

Референце

1. Erik Goldstein (2002). The First World War Peace Settlements, 1919–1925. стр. 49.Routledge (2013)
2. Nelsson, compiled by Richard (2019-01-09). „The Paris peace conference begins - archive, January 1919”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2019-04-27.
3. Neiberg, Michael S. (2017). The Treaty of Versailles: A Concise History. Oxford University Press. стр. ix. ISBN 978-0-19-065918-9.

Литература

• Neiberg, Michael S. (2017). The Treaty of Versailles: A Concise History. Oxford University Press. стр. ix. ISBN 978-0-19-065918-9.
• MacMillan, Margaret (2001). Peacemakers: Six months that changed the world. John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 978-0-7195-6237-2.
• Mitrović, Andrej (1969). Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.
• Mitrović, Andrej (1975). Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919-1920: Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine.
• Shimazu, Naoko (1998). Japan, Race and Equality. Routledge. ISBN 978-0-415-17207-3.
• Aston, Charlotte (2010). Makers of the Modern World: Antonius Piip, Zigfrĩds Meierovics and Augustus Voldemaras (на језику: енглески). London, UK: Haus Publishing. ISBN 978-1905791-71-2.
• Albrecht-Carrie, Rene (1938). Italy at the Paris Peace Conference. ^{[недостаје ISBN]}
• Ambrosius, Lloyd E (1990). Woodrow Wilson and the American Diplomatic Tradition: The Treaty Fight in Perspective.
• Andelman, David A (2007). A Shattered Peace: Versailles 1919 and the Price We Pay Today. popular history that stresses multiple long-term disasters caused by Treaty.
• Bailey; Thomas A (1947). Wilson and the Peacemakers: Combining Woodrow Wilson and the Lost Peace and Woodrow Wilson and the Great Betrayal.
• Birdsall, Paul (1941). Versailles twenty years after. well balanced older account
• Boemeke, Manfred F., et al., eds. The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years (1998). A major collection of important papers by scholars
• Bruce, Scot David (2013). Woodrow Wilson's Colonial Emissary: Edward M. House and the Origins of the Mandate System, 1917–1919. University of Nebraska Press..
• Clements, Kendrick, A (1999). Woodrow Wilson: World Statesman.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Cornelissen, Christoph, and Arndt Weinrich, eds (2020). Writing the Great War - The Historiography of World War I from 1918 to the Present.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза) free download; full coverage for major countries.
• John Milton Cooper, Jr (5. 4. 2011). Woodrow Wilson: A Biography. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 9780307277909.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dillon, Emile Joseph (1920). The Inside Story of the Peace Conference.. online
• Dockrill, Michael, and John Fisher (2016). The Paris Peace Conference, 1919: Peace Without Victory?. Springer.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Ferguson, Niall (1999). The Pity of War: Explaining World War One., economics issues at Paris pp 395–432
• Doumanis, Nicholas, ed (2016). The Oxford Handbook of European History, 1914–1945.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза) ch 9.
• Fromkin, David. A Peace to End All Peace, The Fall of the Ottoman Empire and the Creation of the Modern Middle East, Macmillan 1989.
• Gaddis, John Lewis (2005). The Cold War. London: Allen Lane. ISBN 978-0-713-99912-9.
• Gelfand, Lawrence Emerson (1963). The Inquiry: American Preparations for Peace, 1917–1919. Yale UP..
• Ginneken, Anique H.M. van. Historical Dictionary of the League of Nations (2006)\
• Greene, Theodore, ed (1949). Wilson At Versailles.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза) short excerpts from scholarly studies.
• Henderson, W. O. (1941). „The Peace Settlement, 1919”. History. 26 (101): 60—69. JSTOR 24401765. doi:10.1111/j.1468-229X.1941.tb00786.x.
• Henig, Ruth. Versailles and After: 1919–1933 (2nd ed. 1995), 100 pages; brief introduction by scholar
• Hobsbawm, E. J. (1992). Nations and Nationalism since 1780: Programme, Myth, Reality. Canto (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43961-9.
• Hobsbawm, E.J. (1994). The Age of Extremes: The Short Twentieth Century, 1914–1991. London: Michael Joseph. ISBN 978-0718133078.
• Keynes, John Maynard (1920). The Economic Consequences of the Peace.
• Dimitri Kitsikis, Le rôle des experts à la Conférence de la Paix de 1919, Ottawa, éditions de l'université d'Ottawa, 1972.
• Dimitri Kitsikis, Propagande et pressions en politique internationale. La Grèce et ses revendications à la Conférence de la Paix, 1919–1920, Paris, Presses universitaires de France, 1963.
• Knock, Thomas J (1995). To End All Wars: Woodrow Wilson and the Quest for a New World Order.
• Lederer, Ivo J., ed. The Versailles Settlement—Was It Foredoomed to Failure? (1960) short excerpts from scholars
• Lentin, Antony (1985). Guilt at Versailles: Lloyd George and the Pre-history of Appeasement.
• Lentin, Antony (2004). Lloyd George and the Lost Peace: From Versailles to Hitler, 1919–1940.
• Lloyd George, David (1938). The Truth About the Peace Treaties (2 volumes). London: Victor Gollancz Ltd.
• Lundgren, Svante (2020). Why did the Assyrian lobbying at the Paris Peace Conference fail?. Chronos: Revue d'Histoire de l'Université de Balamand. стр. 63—73.
• Macalister-Smith, Peter, Schwietzke, Joachim (2017). Diplomatic Conferences and Congresses. A Bibliographical Compendium of State Practice 1642 to 1919. ISBN 978-3-85376-325-4.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза), W. Neugebauer, Graz, Feldkirch.
• McFadden, David W. (1993). Alternative Paths: Soviets and Americans, 1917–1920. New York, NY: Oxford University Press. ISBN 978-0-195-36115-5.
• MacMillan, Margaret (2001). Peacemakers: The Paris Peace Conference of 1919 and Its Attempt to End War., also published as Paris 1919: Six Months That Changed the World (2003); influential survey
• Mayer, Arno J. (1967). Politics and Diplomacy of Peacemaking: Containment and Counterrevolution at Versailles, 1918–1919. New York, NY: Alfred A. Knopf.
• Nicolson, Harold (2009) [1933]. Peacemaking, 1919. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-25604-4. Архивирано из оригинала 30. 3. 2012. г.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Paxton, Robert O., and Julie Hessler (2011). Europe in the Twentieth Century. стр. 141—78.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Marks, Sally. The Illusion of Peace: International Relations in Europe 1918–1933 (2nd ed. 2003)
• Marks, Sally (2013). „Mistakes and Myths: The Allies, Germany, and the versailles treaty, 1918–1921.”. Journal of Modern History. 85 (3): 632—659. S2CID 154166326. doi:10.1086/670825.
• Mayer, Arno J., Politics and Diplomacy of Peacemaking: Containment and Counter-revolution at Versailles, 1918–1919 (1967), leftist
• Newton, Douglas (1997). British Policy and the Weimar Republic, 1918–1919.. 484 pgs.
• Pellegrino, Anthony; Dean Lee, Christopher; Alex (2012). „Historical Thinking through Classroom Simulation: 1919 Paris Peace Conference”. The Clearing House: A Journal of Educational Strategies, Issues and Ideas. 85 (4): 146—152. S2CID 142814294. doi:10.1080/00098655.2012.659774.
• Roberts, Priscilla. "Wilson, Europe's Colonial Empires, and the Issue of Imperialism" in Ross A. Kennedy, ed., A Companion to Woodrow Wilson (2013) pp: 492–517.
• Schwabe, Klaus (1985). Woodrow Wilson, Revolutionary Germany, and Peacemaking, 1918–1919: Missionary Diplomacy and the Realities of Power.
• Sharp, Alan. The Versailles Settlement: Peacemaking after the First World War, 1919–1923 (2nd ed. 2008)
• Sharp, Alan (2005). „The Enforcement Of The Treaty Of Versailles, 1919–1923”. Diplomacy and Statecraft. 16 (3): 423—438. S2CID 154493814. doi:10.1080/09592290500207677.
• Steiner, Zara. The Lights that Failed: European International History 1919–1933 (Oxford History of Modern Europe) (2007), pp 15–79; major scholarly work
• Trachtenberg, Marc (1979). „Reparations at the Paris Peace Conference”. The Journal of Modern History. 51 (1): 24—55. JSTOR 1877867. S2CID 145777701. doi:10.1086/241847.
• Walworth, Arthur (1986). Wilson and His Peacemakers: American Diplomacy at the Paris Peace Conference, 1919. 618pp
• Walworth, Arthur (1958). Woodrow Wilson, Volume I, Volume II. Longmans, Green.; 904pp; full scale scholarly biography; winner of Pulitzer Prize; online free; 2nd ed. 1965
• Watson, David Robin (1976). George Clemenceau: A Political Biography. 463 pgs.
• Xu, Guoqi (2016). Asia and the Great War – A Shared History. Oxford UP.

Спољашње везе

• Charles T. Evans NVCC|Info
• Excerpt and reviews of Paris 1919: Six Months That Changed The World. ISBN 978-0-375-76052-5. by Margaret MacMillan (softcover), 978-0-375-50826-4 (hardcover)
• Seating Plan of the Paris Peace Conference - UK Parliament Living Heritage
• Frances Stevenson - Paris Peace Conference Diary - UK Parliament Living Heritage
• Frances Stevenson - Paris Peace Conference ID Card - UK Parliament Living Heritage
• Sharp, Alan: The Paris Peace Conference and its Consequences , in: 1914-1918-online. International Encyclopedia of the First World War.
• Excerpts from the NFB documentary Paris 1919
• Sampling of maps used by the American delegates held by the American Geographical Society Library, UW Milwaukee