Немачки државник и канцелар из 19. века From Wikipedia, the free encyclopedia
Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен ( ; Шенхаузен, 1. април 1815 — Фредрихсрух, 30. јул 1898) је био војвода од Лауенбурга и један од најважнијих вођа са друге половине 19. века.[1][2] Као премијер пруског краљевства (1862—1890.) под геслом „крв и гвожђе“ серијом победоносних ратова ујединио је 25 немачких држава у Немачко царство, основано 1871. с Вилхелмом I Хоенцолерном као царем. После уједињења је постао први канцелар (1871—1890) Немачког царства.[3]
| Ото фон Бизмарк | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
).jpg) Ото фон Бизмарк 1890. године | |||||||||||||||
| Датум рођења | 1. април 1815. | ||||||||||||||
| Место рођења | Шенхаузен, Пруска | ||||||||||||||
| Датум смрти | 30. јул 1898. (83 год.) | ||||||||||||||
| Место смрти | Фредрихсрух, Немачко царство | ||||||||||||||
| Религија | Лутеранизам | ||||||||||||||
| Универзитет | Универзитет у Гетингену, Хумболтов универзитет, Универзитет у Грајфсвалду | ||||||||||||||
| Професија | адвокат | ||||||||||||||
| Супружник | Јохана Фон Путкамер | ||||||||||||||
| Деца | Марија, Херберт и Вилхем | ||||||||||||||
| Политичка странка | Независни | ||||||||||||||
| |||||||||||||||
| Потпис |  | ||||||||||||||
У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних, аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског покрета у осмој деценији 19. века, ставио је ван закона више организација и увео је старосне пензије, здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постао је познат под надимком Челични канцелар[3] и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји. Био је веома побожан хришћанин.
Бизмарк је рођен као Ото Едуард Леополд фон Бизмарк ( ) у Шенхаузену. Студирао је право на универзитетима у Гетингену и Берлину. Оженио се са Јоханом фон Путкамер 1847. године. У њиховом дугом и срећном браку рођено је троје деце.
Одушевљен због пропасти револуционарних покрета 1848. године у немачким државама, изабран је у пруски парламент 1849. године.[3]Постављен да представља Пруску у Франкфурту на Мајни, Бизмарк постаје све више убеђен да је уједињена немачка нација, коју би предводила Пруска, важан циљ што се у то време сматрало либералним циљем. После овог положаја, био је постављен за амбасадора у Петрограду, у коме се спријатељио са својим будућим противником, Александром Горхаковим, и у Паризу. Године 1862, пруски краљ Вилхелм I поставио га је за премијера и министра спољних послова Пруске, као решење конфликта између све либералнијег парламента и краља.[3]
Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је контроверзна тема међу историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење Немачке, или експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак више ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз сарадњу Аустрије, Шлезвиг и Холштајн су припојени од Данске у Другом шлезвичком рату. Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра 1864. године. Већ 1865. године је Аустрија била приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866. године напада Аустрију и брзо побеђује у бици код Кенигреца, прикључивши Хановер, Хесен-Касел, Насау и Франкфурт Пруској и формирајући Севернонемачку конфедерацију.
Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон III, француско-пруски рат је избио 1870. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Француска је претрпела понижавајући пораз, a Вилхелм I је био крунисан као немачки император у дворани огледала (фр. , ) у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара 1871. године. Бизмарк је тиме легално створио Немачко царство под вођством Пруске, уз искључење Аустрије.
Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први канцелар новог немачког царства. У спољној политици, посвећује се очувању мира између европских сила Француске, Аустрије, Немачке и Русије. Бизмарк је веровао да централна позиција Немачке у Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата.
На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела 1872. године, под именом „Културна борба“ () је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање, осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.
На изборима у 1890. години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема II, који је дошао на трон 1888. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре „Размишљања и сећања“ ( ). Умро је у 83. години живота 1898. године, у Фредрихсруху. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту.
Историчари су у знатној мери достигли консензус по питању садржаја, функције и важности Бизмарковог лика у немачкој политици током задњих 125 година.[4][5] Према Стеинберг, његова достигнућа током 1862–71 су била "највећа дипломатска и политичка остварења било којег лидера у задња два века."[6]
Бизмаркова најважнија оставштина је уједињење Немачке. Немачка је постојала као колекција стотина засебних кнежевина и слободних градова још од доба формирања Светог римског царства. Током векова разни владари су безуспешно покушавали да уједине немачке државе све до Бизмарковог времена. Разна немачка краљевства су се ујединила у једну државу углавном као резултат Бизмаркових напора.
Након уједињења, Немачка је постала једна од најмоћнијих нација у Европи. Бизмаркова мудра, опрезна и прагматична спољашња политика је омогућила Немачкој да мирним путем задржи позицију моћи коју јој је он донео; одржавањем добронамерне дипломатије с готово свим европским земљама. Француска, која је једина изнимка, је била разорена Бизмарковим ратовима и његовим накнадним оштрим политичким ставовима према њој. Француска је постала један од најогорченијих непријатеља Немачке у Европи. Аустрија је, такође, била ослабљена формирањем Немачке империје, мада у знатно мањој мери од Француске. Бизмарк је веровао да докле год су Британија, Русија и Италија уверене у мирољубиве намере Немачке империје, зараћеност са Француском је прихватљива. Његове дипломатске подвиге је поништио кајзер Вилхелм II, и таква политика је ујединила друге Европске силе против Немачке током Првог светског рата.
Историчари наглашавају да је Бизмаркова мирољубива, „континентално засићена дипломатија“ постајала све непопуларнија, јер је свесно сузбијала све експанзионистичке претензије. У драстичном контрасту су стојале амбиције светске политике Вилхелма II, чији циљ је био осигуравања будућности државе путем експанзије, што је довело до Првог светског рата. Слично томе Бизмаркова политика оспоравања доминације војних власти у спољно политичком одлучивању је прекинута 1914. наоружавањем Немачке.
Бизмаркову психологију и личне особине нису благонаклоно прихватали научници. Амерички историчар Џонатан Стејнберг приказује малигног генија који је дубоко осветољубив, чак и према својим најближим пријатељима и члановима породице. Еванс каже да је он био „застрашујућ и бескрупулозан, склон манипулацији слабости других, уместо поспешивања њихових врлина“.[7] Британски историчари, укључујући Еванса, Тејлора, Палмера и Кранкшова, виде Бизмарка као амбивалентну фигуру, несумњиво човека велике вештине, али особу која није оставила трајан систем за подршку насљедника мање вештих од њега. Као посвећени монархиста, Бизмарк није омогућио провизије за ефективне конституционе провере моћи императора, чиме је ефективно поставио темпирану бомбу у темеље Немачке, која је створио.
Посматрачи тог времена и многи након тада су разматрали Бизмаркову вештину писања. Као што је Хенри Кисинџер напоменуо, "Човек 'крви и гвожђа' је писао прозу изванредне непосредности и луцидности, упоредиву по посебности са Черчиловом употребом енглеског језика."[8]
Током већег дела његовог скоро 30 година дугог мандата, Бизмарк је одржао неприкосновену контролу над политиком владе. Био је потпуно подржан од стране његовог пријатеља Албрехта фон Руна, министра рата, као и вође пруске војске Хелмута фон Молтке. Бизмаркови дипломатски потези су се ослањали на победничку Пруску војску, и та два човека су пружила Бизмарку победе које су му биле неопходне да убеди мање немачке државе да се придруже Пруској.
Бизмарк је предузимао кораке да утиша или ограничи политичку опозицију, у прилог чега сведочи закон којим се ограничава слобода штампе, и антисоцијалистички закони. Он је водио културни рат (Kulturkampf) против Католичке цркве док није постало јасно да конзерватизам чини католике природним савезником против социјалиста. Његов краљ Вилхелм I је ретко преиспитивао канцеларове одлуке; у неколико случајева, Бизмарк је добио одобрење свог монарха претећи оставком. Међутим, Вилхелм II је намеравао да сам влада земљом, због чега је свргавање Бизмарка био његов први задатак по доласку на власт. Бизмаркови наследници на дужности канцелара су били далеко мање утицајни, пошто је моћ била концентрисана у рукама императора.
Непосредно након што је отишао са функције, грађани су почели да га величају и оснивају фондове за изградњу споменика, попут Бизмаркових споменика или кула посвећених њему. Широм Немачке, похвале су биле бескрајне, неколико зграда је именовано у његову част, за прављење његових портрета су ангажовани уметници као што су Франз фон Ленбах и Ц. В. Алерс, и књиге о њему су постале бестселери. Први споменик изграђен у његову част је био Бизмарков споменик код Бад Кисингена, подигнут 1877.
Бројни статуе и споменици обележавају градове, вароши, и села Немачке, укључујући познати Бизмарков споменик у Берлину и бројне Бизмаркове куле на четири континента. Једини споменинк који га приказује као студента на универзитету у Гетингену (заједно са псом, вероватно његовим Рејхшанд Такрас) и као члана његовог Корпс Хановера је подигнут 2006. у Руделсбургу. Блиставо бели Бизмарков споменик из 1906. у граду Хамбург, стоји у центру Ст. Паули дистрикта, и највећи је, и вероватно најбоље познати, споменик Бизмарка широм света. Статуе га приказују као масивног, монолитног, крутог и одлучног.[9] Два ратна бродова су именована у његову част, СМС Бизмарк немачке империјалне морнарице, и брод Бизмарк из доба Другог светског рата.
Герварт (2007) показује да Бизмарков мит, који је углавном изграђен током његових година мировине и још чудније након његове смрти, се показао веома моћним реторичким и идеолошким оруђем. Мит га је учинио догматичним идеологом и ватреним националистом, док је у стварности он био идеолошки флексибилан. Герварт тврди да је конструисана меморија Бизмарка одиграла централну улогу антидемократског мита у високо идеолошкој борби око прошлости, борби која је дивљала у периоду између 1918 и 1933. Тај мит је кориштен као оружје против Вејмарове републике, и извршио је деструктивни утицај на политичку културу прве немачке демократије. Франкел (2005) показује да је Бизмарков култ однеговао и легитимизовао нови стил политичара десног крила, и поспешио пост-Бизмаркову кризу вођства, стварну и привидну, која је подстакла Немце да траже најјачег могућег лидера и да се питају „Шта би Бизмарк урадио?“
На пример, Хамбуршки споменик, откривен 1906, се сматра једним од највећих израза Бизмарковог култа империјалне Немачке и важан је у историји немачке уметности споменика. Он је био продукат чежње хамбуршких патрицијских класа да одбране своје политичке привилегије на прагу драматичних друштвених промена и нерешених захтева за политичке реформе. За оне који су предводили његову изградњу, споменик је такође био начин потврђивања хамбуршких културних аспирација и одбацивања репутације града неблагонаклоног према уметницима. Споменик је дочекан са широко распрострањеним неодобравањем радничке класе и није обуздао њихову растућу подршку за социјал-демократе.[10]
За време Другог светског рата Немачка ратна морнарица имала је ратни брод именован у његову част Бизмарк, као и Немачка империјална морнарица чија су два брода носила његово име. Такође, место Бизмарк, Северна Дакота, носи његово име, као и Архипелаг Бизмарк и Бизмарково море код бивше Немачке колоније Нова Гвинеја, али и више улица и школа у Немачкој.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
