From Wikipedia, the free encyclopedia
Обрад Вучуровић (Кривошије, 1. април 1922 — Београд, 18. септембар 2013) је био учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор авијације ЈНА и српски ракетни инжењер. Био је водећа личност у развоју ракетне технике у Војнотехничком институту (ВТИ) у Београду за Југословенску копнену војску.[1][2]
| обрад вучуровић | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Датум рођења | 1. април 1922. | |||||||||
| Место рођења | Кривошије, Краљевина СХС | |||||||||
| Датум смрти | 18. септембар 2013. (91 год.) | |||||||||
| Место смрти | Београд, Србија | |||||||||
| Професија | војно лице | |||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1987. | |||||||||
| Чин | генерал-мајор | |||||||||
| Одликовања |
| |||||||||
Рођен је 1. априла 1922. године у селу Звечава племена и области Кривошије. Основну школу завршио је 1933, а гимназију 1941. године. Његово даље школовање било је прекинуто окупацијом Краљевине Југославије. Затим је 13. јула 1941. отишао у партизане. Рат је започео као обичан борац, потом напредовао као командир вода, преко официра Одељења за заштиту народа (ОЗН) у Команди подручја до помоћника начелника Озне за Херцег Нови. Ратни пут је завршио као мајор Озне, 15. маја 1945. године.
По ослобођењу Југославије, остао је у служби у органима безбедности, као официр Управе државне безбедности (УДБ), a потом пребачен у професионалну војну службу Југословенске народне армије (ЈНА). У међувремену је уписао студије машинства на Техничком факултету Универзитета у Загребу, на коме је дипломирао 1953. године, да би касније докторирао техничке науке. Између осталог, студирао је и код ученика Вернера фон Брауна, који су предавали као гостујући професори у Загребу. Један од његових наставника постао је шеф Ваздухопловног центра у Штутгарту. Павле Савић, шеф Југословенског програма нуклеарних истраживања, препоручио је Обрада Вучуровића његовим надређенима за одлазак у Париз на два курса. Тамо је студирао техничке науке из области везаних за наоружање и нуклеарну технологију. У Паризу је стекао знања о ракетним трендовима на западу и неким од савремених основа ракетне технологије.
По повратку је служио као официр ЈНА у гарнизонима Цетиње, Котор, Загреб и Београд, док није добио стално место начелника Ракетног одељења у Војнотехничком институту (ВТИ) у Београду и постао директор Сектора за заједнички развој копнених снага у ВТИ (1981—1987).[3] Био је носилац Партизанске споменице 1941. и великог броја високих југословенских одликовања за своја бројна научна и војна достигнућа, међу којима су — Орден југословенске звезде са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден заслуга за народ са сребрном звездом, Орден народне армије са сребрном звездом и Орден за војне заслуге са сребрним мачевима. По чину је стигао до ранга генерал-мајора ЈНА, у који је ванредно унапређен 22. децембра 1987. године и у којем је пензионисан 31. децембра 1987.
У Југославији развој војне ракетне технологије сеже до дела Обрада Вучуровића. Почетком 1960-их био је укључен у развој југословенске ракете земља-ваздух на течни погон под називом Р-25 Вулкан (енг. Volcano), која је могла да лети до 25 км. Војска Југославије је наводно купила 6 комада јапанске истраживачке ракете Капа (ракета) заједно са лансирном рампом и радаром који је коришћен као основа истраживања за домаће противваздушне ракете. У тајности јапанска ракета служила је као предмет проучавања домаћег војног развоја. По узору на Капу (ракету), Обрад Вучуровић је успео да направи појачивач Вулкана у војном погону Петриња (Вогошћа) у Сарајеву. Заједно са Владимиром Ајвазом развио је мотор другог степена Вулкана на бази течне ракете у ваздухопловном предузећу „СОКО” у Мостару. Куповином Капе, Југославија је добила и нову основну формулу за ракетна горива. Касније је фабрика СПС Витез производила готове блокове бездимног чврстог горива од хемијских сировина допреманих из „ЗОРКЕ” (Шабац) и Витковића (Горажде), што је допринело даљем развоју мотора Р-262.
Обрад Вучуровић је имао престижно место у хијерархији генерала Југословенске народне армије због свог инжењерског знања о потпуно новим технологијама у ракетној конструкцији. Био је одговоран не само за развој система наоружања, већ и за серијску производњу војно-индустријског комплекса. Заслугом Обрада Вучуровића, неке од великих фабрика наоружања изграђених у Југославији достигле су високе технолошке и квалитетне стандарде за војне производе, које неке фабрике више нису могле да одржавају након распада земље.
Као пионир развоја југословенских ракета, његова највећа достигнућа јесу развој ракете Р-262 и југословенског вишецевног ракетног система М-87 Оркан.[4]
Преминуо је 18. септембра 2013. године у Београду. Испраћен је на Новом гробљу у Београду, а сахрањен у родном месту.
Р-25 Вулкан је била ракета земља-ваздух чији је развој започео 1958. године, а Обрад Вучуровић био је ангажован као главни инжењер.
М-63 Пламен је развијен 1963. године као вишецевни ракетни бацач калибра 128 мм са Обрадом Вучуровићем као руководиоцем пројекта и главним инжењером развоја.
Развој самоходног вишецевног ракетног бацача М-77 Огањ започео је 1968. године проф. Обрад Вучуревић, који је водио развој и руководио конструкцијом и производњом М-77 Огањ.
М-87 Оркан је самоходни вишецевни ракетни бацач калибра 262 мм. Развој је започет у оквиру пројекта КОЛ-15 1978. године. Обрад Вучуровић је за КОЛ-15 имао значајну финансијску подршку како из Југославије, тако и из Ирака. Развијене су нове ракете, лансери и возила. Професор је практично све компоненте дизајнирао уз помоћ својих инжењера према његовим плановима, не обраћајући много пажње на трошкове јер је циљ био да се добије најбољи вишецевни ракетни систем у датом тренутку. Возило је такође специјално направљено у конфигурацији 8x8 од стране ФАП-a из Прибоја. У Западној Немачкој је купљена нова опрема од компаније „Лифилд” за процесе ваљања као и цилиндричне пресе за формирање комора ракетних мотора у фабрици у Петрињи. СПС Витез је увезао нову опрему за екструзију 160 кг мев двобазног бездимног чврстог горива (НГР 375) за комору ракетног мотора. Укупно је у Југославији преко 100 фабрика металске, хемијске и аутомобилске индустрије, телекомуникација и електронике у СР Словенији, СР Босни и Херцеговини и СР Србији радило на појединачним компонентама система наоружања КОЛ-15 и Оркан. Завршна монтажа на возила обављена је у фабрици „Братство” у Новом Травнику, док су комплетне ракете са детонаторима и горивом финализоване у Петрињи–Унису (Вогошћа). Посебне нове легуре биле су потребне при избору легура челика и алуминијума да би издржале притиске новог ракетног мотора. Конкретно, цеви лансера морале су да задовоље највише захтеве. За њих су челици високих перформанси произведени у челичани „Равна” у Словенији, а готове цеви су даље прерађиване у Петрињи–Унис БиХ. Током почетних тестирања развијено је неколико верзија и испаљено је више од 500 пројектила. Поред војних полигона Превлака и Луштица, био је коришћен и полигон Криволак у тадашњој СР Македонији, где су тестирани и системи наоружања. Последњи тестови за извозног купца обављени су у Ираку. Проблем са тестовима била је употреба касетне муниције у ракетама. Није их било могуће користити на Превлаци и Луштици преко Јадранског мора да би се видело њихово распоређивање експлозије, јер је било потребно чврсто тле. У Криволаку је требало претходно евакуисати неколико села и сву стоку, пошто је подмуниција која се често тестирала покривала већу површину од планираног подручја. Оркан М-87 је јавно представљен 18. децембра 1987. Након испоруке у Ирак 1990. године у 0. серији, производња је прекинута 1991. године. Поред Ирака, Турска је користила Оркан М-87 као основу за свој артиљеријски ракетни систем ТОРОС након илегално прибављених лансера и нацрта од муслимана у Босни током рата. Крајем 1990-их година развијена је модификација М-96 Оркан II на бази возила ЗИЛ-135 која се користила као део 9К52 Луна-М.
У оквиру пројекта КОЛ15 1989. године започео је развој војног МРЛ РС-120 Ураган (енг. Hurricane) пречника 380 мм такође познатог у последњој фази развоја као ВЕРА (Велика ракета, енг. Large rocket) пречника 400 мм са 4 цеви и дометом од 120 км.[5] Током пројекта тестиран је основни мотор ракете домета 120 км и укључене су многе домаће фабрике.[6] Док у Југославији производња комплетног лансера није почела, Ирак је производио ракете на бази те технологије познате као Абабил-100 касније преименоване са новим горивом у Ал-Фат'х и монтиране као једношинска лансирна платформа на камион 8x8[7], док Оркан М-87 био познат као Абабил-50 у Ираку.[8] Данашња технологија добијена кроз пројекат ВЕРА је основа за нови напредни ракетни систем за вишеструко лансирање веома дугог домета, калибра 400 мм, домета 200 км, четвороструки, са ракетама и са системом за корекцију путање заснованим на ИНС-у и фрагментованом бојевом главом која садржи волфрамове куглице која је у развоју.[9] Било је планирано да се започне са развојем ракете домета 350 км са „Енергоинвестом” из Сарајева као главним инвеститором, али због рата у Југославији пројекат никада није завршен.
Поред наведених ракетних система („Вулкан”, „Пламен”, „Огањ”, „Оркан”, „ВЕРА”), професор Обрад Вучуровић је имао и низ других пројектних и научних радова и задатака на којима је радио. Неки од њих су ракете и пројектили: „Свитац”, ВБР-1, ВБР-2, БР-10, ПБ-10, ПБ-20 и „Вулкан”.[5]
Како је аутор радио на војним пројектима, већина од његових 85 стручних и научних радова је објављена интерно. Неки од тих радова су:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
